ПАДАЛЕ СУ КИШЕ НАД БРЕСТОМ, МОСТАРОМ И МОСНОМ

,,Падале су кише над Брестом, Мостаром и Мосном…” Тако је белешку о књизи ,,Аманет моснањских киша” ауторке Неранџе Нене Костић насловио прослављени новосадски књижевник Мирослав Алексић, добитник многобројних признања, која га уз његов стваралачки опус свсрствају у ред великих имена српске књижевности.

ПАДАЛЕ СУ КИШЕ НАД БРЕСТОМ, МОСТАРОМ И МОСНОМ

Прозаисти понекад измисле географију у коју сместе своје књижевне јунаке. Подугачак је списак таквих писаца, од Фокнера до Ћосића. Фикцији је потребна  дистанца због могућих поистовећивања књижевних јунака са стварним личностима. Знате оно – свака сличност је случајна. Песници, пак, често свој животни простор или завичај који су напустили опевавају, некад га идеализујући, али свакако желећи да свака сличност буде намерна и неизбежна – од Јесењина до Добрице Ерића, од Рјазања до Груже. Такав један лирски простор је Мосна на Дунаву код Доњег Милановца у којој и о којој пева Неранџа Костић.

Да се на друштвеним мрежама не објављују песме, не знам када бих се сусрео са поезијом ове песникиње. Готово да данас и нема великих фестивала, масовних јавних наступа, промоција… У књижевним часописима, бар оним најзначајнијим, мало је простора за недовољно афирмисане ствараоце, макар била реч и о онима који имају шта да кажу.

А Неранџа Костић пише добру, убедљиву поезију. Њена друга књига песама „Аманет мосњанских киша“ на најбољи начин сведочи о томе. Експресионистички интензивно, с пуно снажних слика, ова песникиња пева о љубави. Чини се да је то њена једина тема. Али певајући о љубави она пева о самоћама и страховима, о животним радостима и тугама, о пролазности, пева о насиљу. Њене слике природе и свакодневног живота носе једну изразиту драматичност.  У песми под насловом „Једну песму чувам за крај“  Костићева вели:  „Да замирише на руно јагањаца/ са Великих Ливада./ Стопала да угреју/ теписи хајдучке траве,/ па кад низ залив Пореча/ ишећу звезде луташице,/ да знамо где су нам се погледи/ најлепше одмарали.“  У истој песми ће рећи: „Чамџије, поштари лепоте/ стрмењем клисуре валулају. Цвет дивљег лешника преселио се/ с ветрометине у срце ушћа.“ Кад пева о томе како брзо пролази један сат у коме се неће десити љубавни додир она у песми  „Потрошили смо сат“, каже; „Голијати су јуришали на казаљке“. А кад у песми „Ко то тамо пева“ Костићева пише о насиљу због љубоморе, она говори о страдању песникиње која трпи насиље због тога што пише поезију: „А од курварлука само сенка данге/ на некад лепом лицу./ Ни помисао, ни намера, ни доказ./ Ништа осим згужваних табака/ лирског игроказа сред 21. века./ Утамничених разорних мина/ сред четири зида, / шиваћих машина с педалама/ које штепају мемоаре (…) Треба пустити у живот ваздух/ и затајити страх од угљендиоксида./ Дисати, дисати, док све тапије/ изгутају пламенови. / И кад изгори/ упитати се:/ – Ко си?“

Вратимо се наслову књиге и теми лирске географаије. Мосна, Пореч, Дунав, Ђердап, околне планине, воде, флора и фауна, све те слике, сав тај моћни природни амбијент, чврсто су интегрисани  у језик, у метафору, у песничку слику Неранџе Костић. Неодвојиви су од душевних стања лирског субјекта. Ова песникиња не пева  из неких помодних порива, из потребе да естетизује своје представе о светусамо да би добила накакав естетски производ. Она пева као што пећински човек слика на зиду свој судар са светом и животом. Књига је пећина која ће заувек чувати те слике. А читалац ће унети бакљу или неће. И није је јој аманет да пева оставио деда, или отац, или мати. Моснањске кише су јој оставиле аманет да не прећути оно што су оне залиле и спрале а Дунав однео, као што је однео векове. А песничке кише спрале су и Брест и Мостар и Мосну…

Понекад ми се учини да је песникиња у некој од најбољих песама у овој књизи изоставила две речи или два стиха, да се понегде одрекла личне емоције у корист универзалности изреченог, да би тако те песме могле ући у неке праве антологије савремног српског песништва.  Можда могу и овако. Не желим да судим. Желим да се радујем једном аутентичном песничком делу. Верујем оним песницима који својим песништвом сведоче да је поезија важна и неопходна, узвишена и незаменљива. А Неранџа Костић је једна од  њих.

Мирослав Алексић