Magdalena Jocić

Biografija:

Ja sam duša, koja sve ono što oseti, slovima daruje. Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se ne predstavljam zvanjima i znanjima, gradovima i godinama, predstavljam se slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte slova moje duše, to je moja biografija, koja će ostati i posle mene.

Bez kočnica

Nikada pre nisam voleo.
Nisam ni znao šta je to ljubav,
sve dok mi se u stomaku nisi u leptira pretvorila.
Molio sam te da ne mašeš krilima,
jer ću od golicanja da umrem.

Rekla si mi da se od toga živi.

Nikad pre nisam voleo,
pa ne znam ni da li sam onda živeo.
Nisam znao da je ljubav
to sto si mi se pričinjavala u kafi, u supi, u svemu sto sam jeo i sto me je jelo.
Molio sam te da mi u oči ne uskačeš,
jer ću oslepeti, a slep ne mogu živeti.

Rekla si da se tako najlepše živi.

Nikad pre tebe nisam voleo.
Kada bi me pitali sta je to ljubav,
klimao bih glavom: „Ma pusti to“
i puštao bi životu da se kotrlja,
sve dok me ti nisi pustila nizbrdo.
Molio sam te da mi bar ostavis kočnice.

Rekla si da je bez njih tek život život.

Nikada pre tebe nisam voleo.
Nisam verovao da postoji neko jedan,
ko će mi zameniti sve.
Molio sam te samo da mi sada daš snagu,
jer sam pored tebe slabić, a onda se ne računam u muškarce.
Rekla si da su trenuci slabosti,
jedini pravi trenuci.

Nikada pre tebe nisam voleo.

Žena sa krilima

Otišla sam da ćutim.
Da se iz g-dura durim na mesec,
da iz d-mola, molim za svanuće.
Otišla sam da prekrečim zidove,
koji su bili išarani senkama prošlosti.
Da zamotam naše stare fotografije u fišek
i iz njega semenke grickam.

Otišla sam da podrežem moje podivljale voćke
i da granama ponovo podarim život.
Da posadim novo drvo, na koje će biti naslonjene merdevine,
koje vode do tek rođene Kasiopeje.

Popela sam se na vrh svemira,
da uvijena u mlečni put,
naslonim glavu na njegove grudi
i da mu ispijem svo mleko.

Otišla sam da ćutim.
Da okrenem ploču na drugu stranu,
zavrnem rukav do lakta,
odvrnem čep na praznoj flaši
i u nju uspem, sve što smo iz nas iscedili.

Otišla sam da zaboravim šta sam naučila.
I slova i psovke i bol i brojke.
Da zaboravim mesta,
na kojima si pričao sa mojim mladežima.
Da čistih čizama pređem preko blata.
Da mi niko ne krati krila, koja rastu.
Da preletim sve gradove i ostanem tamo,
gde noću nema zvukova, osim zrikavaca,
a danju se čuju samo tvoji koraci,
koji dolaze, da bi tu i ostali.

Otišla sam da budem ono što jesam.
Žena sa krilima.

ℳ𝒶ℊ𝒹𝒶𝓁ℯ𝓃𝒶

𝕂𝕝𝕠𝕧𝕟

Otkinuo si lance sa obora mog ponosa.
Sasuo kišu u posudu za oči i promatrao kako poklopci trepću, dok im se potoci usoljavaju.
Zamotao si nas u dnevne novine.
Baš u onu stranu gde čitulje opisuju koliko nas najbliži vole,
samo onda kada im mašemo sa neba.

Palio si televizor da bi prikrio tišinu,
koju smo doručkovali.
Kriška sa džemom od naših divljih noći,
uvek je padala na namazano,
dok si ti dlanovima dodirivao tavane,
a stopalima podrume.

Premestio si gnezda sa ptičicama u drugi grad, samo da nam ne bi vrisak jutra bio zakaširan pratećim vokalima.

Ovog ti jutra ne čujem glas.

Ne izgovaraš moje ime.

Grliš me tupim udarcima o sto,
dok lomiš kockice šećera.
Mešaš levom rukom kafu, dok desnom
navlačiš sako na golo telo.
Odlaziš sa šoljom u ruci,
nogom zatvaraš vrata.
Ni poljubac. Ni ćao.

Gušim se mirisom tvoje košulje,
dok ti koraci šamaraju stepenice.
Premeštam fotelju u najmračniji ćošak i spuštam telo bez duše u nju.

Od kad to iz providnih očiju,
padaju obojene suze?
Od kad to šarene lokve zovu gole žene na igru?

Nisi se vratio da vidiš, kako se belo telo pretvorilo u klovna, dok si prosipao kafu po sakou, čekajući da se upali plavo na semaforu.

𝕄𝕒𝕘𝕕𝕒𝕝𝕖𝕟𝕒