Огањ радости у збирци поезије Мама, ослони се на мене ауторке Наташе Радовић
Док читамо деци,
не треба да заборавимо да деца читају нас.
– Ј. А. Барнес
Поезија за децу је најузвишенији позив једног песника. Песник пишући деци, пише заправо детету у себи, детету у свима нама. Отуда је танка линија која раздваја поезију за децу и поезију за одрасле, јер поруке могу бити једнако важне и једнако корисне свим старосним групама, а та умешност универзализације поезије је у рукама песника. Наш нобеловац Иво Андрић је рекао: ,,У деци се обнавља и чисти река човечанства”, и заиста је тако, њихове чисте душе оплемењују и наше, већ уморне, отроване страстима и искушењима и непрестано чине да жудимо за детињством и дететом у себи. Таква поезија која у нама пробуди дете док је говоримо деци је изворна, потребна готово насушно и треба истаћи такве уметнике, одати признање тој вештини. Једна од таквих песникиња, она којој је дато алхемичарско знање претварање поезије у лепоту, је ауторка Наташа Радовић која нас у збирци песама Мама, ослони се на мене позива да се вратимо себи, како бисмо заједно с децом и ми израсли у добре људе. Из угла једне мајке, а посвећено свим мајкама, кроз песму, зачињену хумором покреће нека животна питања, даје одговоре на њих и подсећа нас зашто тек с децом разумемо себе и проналазимо смисао. Све што радимо, желимо и мислимо треба да буде у сврху потврђивања свог смисла, унапређивању комуникације с људима, посебно са највећим људима – децом. А како другачије него помоћу песме, која је одгајила и васпитала генерације кроз векове. Стога, ова збирка започиње песмом Чудесан сан једне маме, дајући мами место изнад свих места у животу детета, и опет безусловну љубав. Песма је хумористичког тона, с дозом ироније, али таман толико да се дете од срца насмеје, колико и нама, док и сама сања исте снове на јави: да јој неко помогне у свакодневним обавезама. Оно што је посебно је да нам се и у првој и другој песми обраћа мама и заправо већ на почетку можемо закључити да је ова збирка писана и за нас, велику децу. Већ познатим хумором чини да се све препознајемо у овој слици:
Једном руком јаја пржим
јер у другој сина држим,
машина се друга пали,
то су моји ритуали.
У наредној песми Замислите, родитељи у шаљивом тону Душана Радовића, готово афористички, описује слатке муке родитеља, јер та ,,слатка песма” изаткана од маште песникиње показује заправо колико је само важна љубав, и да су те обавезе кад има љубави и здравља лагане. Песма која се чита у сали где се од срца смешкају и родитељи и деца, таква сцена је довољна да ови стихови оживе. А родитељима би могли да се придруже и други чланови породице, нпр. баке, па да се и оне препознају у такмичарском свезналачком духу и од срца насмеју. Јер ,,баке свезналице” то и јесу, својим искуством и пажњом драгоцене су у животу детета, богате детињство и пружају незаборавне успомене. Те исте баке су и свекрве, како песникиња Наташа Радовић одмиља тепа: ,,свекрвице” и на потпуно лежеран начин указује како свако треба да зна где му је место. У стиховима песама: Свекрва, Удала се Наташа и Не желим савете заправо налази се један генерацијски модел понашања који би требало мењати, који је потребно мењати у савременом друштву. Наташа Радовић то освешћује суптилно, уз минималан сарказам, подсећајући нас да су то често разлози нетрпељивости, каткад и озбиљног мимоилажења у схватању животних вредности. Заправо, песме носе поруку да је сваки јаз премостив уз хумор и досетке и да све те ситне чарке треба банализовати, да би на крају и постале то – банални и непотребни модели, који људе деле. Зато су ту мала деца, велики учитељи да нас подсете како је дивно имати очи које у свему виде лепоту и радост и да међу нама граде мостове, не да их душе. Деца нас уче како да се брзо ,,одљутимо”, како да праштамо и како да кроз игру заправо живимо. Зато нас у песми Размислите, одрасли песникиња у име деце позива да се вратимо у детињство:
Да би сви ти одрасли
могли да нас схвате
требало би у детињство
они да се врате.
Повратак у детињство не би значио само да разумемо децу, него и сами себе. Да упростимо неке дилеме, да поједноставимо све што несвесно компликујемо, да на бол гледамо као на нешто пролазно и да сузе не кријемо, већ да се исплачемо, како бисмо се још лепше смејали. Зато треба пустити децу да се играју и да им поверујемо да ,,од љубави се живи” и да ,,у име љубави” остављамо добра дела онима који нам дају крила. У песми У име љубави песникиња поклања сину песму за вечност, јер зна да сваки стих и оно што кроз уметност урадимо траг је у времену и нешто што се не може купити. Такав поклон оставити деци вреднији је од свега. Њој син даје крила, али и она њему даје крила, јер дете гледајући како ми летимо и само ће једном да се осмели да полети храбро у живот. У збирци се наизменично преплићу мајчин и дечији глас, што даје динамичност збирци и може се тумачити као лирски одговор. Дечије преокупације су тако занимљиве: од богиња, баке, деке, васпитачице, игре, Деда Мраза, биљака, животиња, родитеља. Док су мајчине молитве и поглед на свет кроз хумор и сатиру тако потребне овом ,,озбиљном” свету, да растерете, да покажу како се на све што нам се дешава, за шта бринемо, може доживети на другачији начин. У песмама Шта после детињства, Мама, ослони се на мене, Како се чува породица, Шта ћу кад порастем бити, Усуди се крију се егзистенцијална питања, покрећу се теме од великог значаја, али начин на који их је песникиња остихотворила открива моћ поезије: да песмом све може лепше да се каже, да песма говори универзалним језиком и да песмом можемо мењати свет. Читајући поезију песникиње Наташе Радовић, омакла се покоја суза, отело се и неколико уздаха, али смех од срца и благост коју је оставила у грудима бескрајно шармантним досеткама, одмереним тоном сатире и лепотом истинског хумора учинила је да огањ радости дуго гори у срцу. Ову радост желим да сваки читалац осети, јер ,,лепота ће спасити свет” рекао је Достојевски, а песникиња је потврдила да је уистину тако. Од мајке за мајке, од детета за децу, од мајке за дете и од детета за мајку. Каква предивна симбиоза! Од песникиње Наташе Радовић за све нас.
Мср Невена Милосављевић
