ПЕСМА КАО НАУК (рецензија)
Рецензија за дечију збирку песама Витомира Стевановића „Четири годишња доба“
Писати за децу није нимало лако! Деца се у овој интернет ери врло брзо информишу и још брже трансформишу. Као што је говорио чувени Душко Радовић, дечији песник мора бити „наоружан ведрином“ како би задовољио овај врло захтеван и незгодан аудиторијум.
Витомир Стевановић је по вокацији професионални војник и завршио је војну академију. Одговорно тврдим да је достигао висок степен наоружања када је у питању ведрина. Он нам на јединствен и крајње једноставан начин, преточен у лаку риму, „убојито“ саопштава основне животне постулате.
Живот је трка – бесомучна трка, мада често неправедна. Упркос томе, требало би га волети, и то срцем детета, срцем које је „велико ко Русија“. Читалац стиче утисак да не постоји ништа осим дечије игре и њихових осмеха, те да свуда тече „мед и млијеко“. Једино што ремети тај, условно речено, мир јесте смена годишњих доба, као једина законитост која покреће ову планету.
И још нешто! Не морате имати специјални компас да бисте уочили „знакове среће“. Биће довољно да сте живели на селу, газили „боси по трњу“ и дружили се са животињама – то је непроцењиво искуство. Село је овде подигнуто на ниво врхунске институције, где се знање преноси „с кољена на кољено“.
Без обзира на целине у збирци, све оне чине једну јединствену тему – радост одрастања. Школске бриге ће само повремено пореметити ту радост; оне су неминовност, саставни део учења, које подразумева и „кршење старих правила“. Детињству као културно-историјској категорији песник прилази са доста озбиљности и поштовања.
С обзиром на разноврсне и актуелне теме, ове песме могу читати и одрасли. Дубоко свестан отуђења, које поприма разарајуће размере, враћа се традиционалним вредностима – крсној слави као једином преосталом и здравом начину окупљања људи. А људи, као људи, често ће вас повредити кад се најмање надате, без икакве гриже савести. Да није животиња и њихове безусловне љубави, човек се никада не би могао ментално опоравити.
„Осмех“, као последња целина, носи поенту читаве збирке. Он је овде императив и лек против свих стега и страхова, исти онај који смо изгубили на неком путу јурећи за срећом. Осмех има снагу aurora borealis, јер разбија сваку таму.
Ова поезија ће у вама пробудити не само сећања, већ и пружити утеху у тешким тренуцима, вратити наду, покренути машту и разбијати предрасуде. Зато је топло и срцем препоручујем, остављајући јој велики „лајк“!
Слађана Бундало, песникиња
