Из штампе је изашла збирка пјесама Иване Жунић

 

Поезија као мера живота

 

,,Поезију нећеш наћи нигде

уколико је не нађеш у себи.ˮ

– Жозеф Жубер

 

Поезија је стање душе више него стање ума, песма је универзални језик света, божански трепет импулса који се из осећаја рађа у мисао, у стих, у реч.

Песници знају какав је то механизам који их покреће на писање, какво је то превирање, бујица осећања, кад обузме инспирација и не пушта, док не добије жељени облик.

За Ивану Жунић, поезија је прозор у свет, очна зена, шкриња свих најтананијих емоција које и себи тешко признаје, дах живота који се обликује у бесмртност. Њена збирка поезије носи наизглед једноставан наслов ,,Песмеˮ, а песма као уметничка творевина није нимало једноставна, она је прапотреба од искона, ритам који и без музичких инструмената ствара мелодију. Да ли је то она Настасијевићева ,,матерња мелодијаˮ уткана у наш ДНК, иста она мелодија која је и у најтежим тренуцима тешила и храбрила наше претке, или је то она песма што нас је одржала ,,њозји хвала“.

Ако бисмо покушали да одредимо врсту песама које сачињавају ову збирку, схватили бисмо да Иванине песме имају неки свој калуп, саздан од много мотива, а сваки је тесно везан за њен живот. Када у једну збирку укоричите моменте свог бивствовања, све патње, жеље, страхове, бес, љубав, веру и родољубље, ви пред собом имате заправо живот.

Које су то ,,срца болестиˮ и шта је ,, храм чистотеˮ и каква је ,,мера животаˮ, њена поезија има одговоре које црпи из сопственог бола и искуства. Она своју збирку почиње песмом под називом ,,Разум и чежњаˮ, која нам сигнификује управо контраст осећања, то је ,, та борба вечита… ко гранчица нежнаˮ, која нам у куцњу нашег срца благосиља свако осећање, и тугу и љубав, јер:

,,тешко срцу оном што охоло је, празно,

нек страда и пати, само нека воли.ˮ

И зато се песникиња захваљује Господу на дару да може да воли и пати, јер тек тада је човек потпун и сав предан својој природи. У овој збирци проналазимо песме из ранијих периода живота песникиње, неке датирају и из 1999, 2005, 2006. године, прате емоционални развој и мисаони ток једног бића, крхког, а јаког, довољно јаког да се ухвати у коштац са свим изазовима које му доноси будућност. Једна таква песма, управо из времена 1999. године је песма ,,Пред гвозденом капијомˮ, која говори о детињству, о сазревању и спознаји живота ,,кроз стрепњу, зној и чемерˮ, где се из снова буди у страху, глади и боли. Још је неколико песмама обојено тамним тоновима пролазности, разочарења, неуспеха и бола, рефлексивних песама које су исповест песника пред поезијом (,,Мрвицеˮ, ,,Обележјаˮ, ,,Мајˮ, ,,Незахвална инспирацијаˮ, ,,Реч која одговараˮ итд…) Песме љубавне тематике, у којима доминирају слична осећања степен су спознања особе коју често мислимо да познајемо, а испостави се да смо били у заблуди. Ако је та илузија ,,без срцаˮ, онда она скрнави ,,храм чистотеˮ и све су ,,срца болестиˮ заправо ,,слобода јутраˮ. Јер преплакана ноћ умива ,,сунце од ванилеˮ, чини да његова светлост зацели све ране.

Песникиња Ивана Жунић зна све олује и буре, нису јој све лађе увек остале на површини, али никада од вере није одустала, па је ову збирку овенчала неколицином духовних песама, а у свакој песми ове збирке духовна вертикала просијава. Песма посвећена Василију Острошком молитвеног је тона са непосредним обраћањем светитељу: ,,надо српског родаˮ; ,,надо тужног срцаˮ; ,,надо узнемиренихˮ… Свети Василије Острошки, чудотворац и утеха верних чуваће Србе од свих мука које их буду снашле, а песникиња епитетима узноси све свечеве врлине. Још једна песма под насловом ,,Манастирˮ наслања се на метафизичко, узвишено, али крај песме није у истом тону као претходна, већ се губи нада ,,И дође век нови, да и тебе продаˮ. Јер у новом веку материјално надјачава духовно, људи не познају твар, честицу Духа Светога у себи и све је на продају, па и историја, светиње, душа.

У збирци су и сатиричне песме, песме са иронијом, једна пародија на народну лирску песму, као и осавремењена Радичевићева песма ,,Девојка на студенцу“. Ауторка овим песничким поступком указује на деградацију моралних начела, на погубност западне моде и претњу да се изгуби суштина нашег бивствовања, а то је чисто срце и осећај за оно што је добро и праведно. Једна иронична песма која осликава стање у друштву ,,Имам права да те мрзимˮ говори о декадентности и помодарству, где се човек не цени по карактеру и не вреднују се његове способности и особине, већ се стереотипно посматра као уљез из унутрашњости, неко ко није достојан живота у граду, граду који припада неким староседеоцима, који можда нису дошли пре 20, 30 година у тај град, али сигурно да јесу пре 50 или 70:

,,Ја сам рођен у овом граду,

и мој тата је рођен у овом граду,

у центру, да ли чујеш?!….

…..

Не, не занима ме уопште

што си вредан и поштен,

што гледаш своја посла

и живиш мирно, у тишини,

и сви су ти у кући фини,

што си племенит, добронамеран,

скроман и културан,

ја сам културна, али, бре!

А ти си дођош, олош, сељачина…ˮ

У овим стиховима једна је тужна слика свакодневице, која нам приказује јасно, као на длану где смо као друштво доспели и како се ти степеници нашег моралног пропадања спуштају ка безданима. Са две песме, пародије на ,,Српску ђевојкуˮ и Радичевићеву ,,Девојку на студенцуˮ, Ивана нам је измамила осмех, са бритким, срчаним хумором опет показује стање у нашем друштву, с тим да је у другој песми показала да и данас се држи до моралних начела и да није све тако како се чини на први поглед:

,,Дај де, селе, мало… оно…ˮ

Ове речи, гадно јасне,

минуше ми груди часне,

скочи млада, њему стиго’

диго крчаг, руку диго,

па с њим о глав̕.ˮ

 

У једној збирци плурализам је стилова и тема, широка лепеза мотива и песничких слика, а значај поезије открива нам се у песми ,,Вреди“, о моћи коју песма поседује и шта за песника значи:

,,Мирна поезија у безбојном свету

бојом слика стихова на јесење кише…

тужне су све радости без љубави у оку,

радост туге љубавне песник воли више.ˮ

 

И, одиста је тако. Најлепше песме настале су из туге, туга није бесплодна њива, пустиња снова, већ је плодно тле које засејава мисао песника, а та мисао клицоноши и расте, буја се и развија све до песме, све до поезије, све до Бога. Јер, горе подно неба, наврх брда ,,нешто светлиˮ, а ,,то што светли има облик крстаˮ. На крају збирке налазе се три песме, које су назначене називом ,,Очеве песмеˮ и то су песме ауторкиног оца, које ни не морамо да се питамо зашто су нашле место међу овим корицама, јер сасвим је јасно од кога је наследила дар и коме се до вечности диви.

И опет на крају, дочекује песма ту где су ,,Песмеˮ, милозвук и две стазе од срца, једна је ка прошлости, друга ка будућности, а песникиња на раскршћу седи под лампом неона и грли стих. Где год да пође, вратиће се себи.

 

 

Невена Милосављевић, песник

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка пјесама “РАЊЕНИ ПЈЕСНИК“ аутора Симе Илића Симека

СТИХОВИ ИЗ СЈЕДИШТА БОЛА Мотив поезије нашег пјесника је бол јер мало је животног терета …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *