Реч аутора
Нека ми Господ опрости што сам се, ето ја, мали и недостојан, дрзнуо да пишем о једној тако великој духовној громади, као што је био отац Јоил. Но, како сам се нашао на таквом месту да су до мене дошле невероватне приче, да их је грех и грехота не написати и поделити са вама. Велики наш Свети владика Николај је говорио како Господ прво човеку намеру цени, тако верујем да ће бити милостив за ту моју смелост. Отац Јоил био је у правом смислу речи бескопромисан. Када би неко хтео да опише значење те речи у пуном смислу, могао је слободно да помене оца Јоила. А да ли је могао бити другачији, онај који је пуних девет година служио код кивота Светог Василија Острошког? Да ли би било уопште могуће поистоветити мирис најлепше и најјаче духовне руже са било којим вештачким парфемом? Добро је то знао отац Јоил и зато није правио компромисе са стварношћу и реалношћу. Духовно је узрастао уз великог и благог старца Тадеја Витовничког, који га је спремио за борбу на највећем и најважнијем духовном месту на целом Балкану, а можда и у свету, а то је под Острогом. Његов животни пут од почетка је био болан и тежак. Изгубио је и оца и браћу, у то тешко и безбожно време, многи би остали без и оне трунке вере коју су имали у себи. Но, како узорана и изломљена земља највише плодова доноси, тако се и ова света душа винула у највеће духовне висине. Због његових некомпромисних ставова према вери и људима, називали су га ,,строгим” и ,,фанатичним”. Али кад би се појавила нека тешка невоља знало се коме се иде и од кога се помоћ тражи. Као што је ,,популарност” његовог духовника старца Тадеја прерасла границе наше земље и прелила се у Грчку, тако је и ,,популарност” оца Јоила прешла границе Србије и прелила се у Русију. Многи млади богослови који су студирали по светским универзитетима нису му били наклоњени, тамо су учени духом екуменизма и једнакости, да је то све исто. Зато су их и болеле речи које су одзвањале у свакој његовој проповеди: „Само је истина у светој православној вери”. Његово истрајавање и упорност полако су почели да доносе духовне плодове. На крају су и они који су му се, прво противили, почели временом да увиђају исправност његових ставова. Када би слушали оца Јоила људи су стицали утисак да увек зна о чему говори и зашто то говори. Како су за Господа слушајући људи схватали да је Он онај који власт има, тако су за оца Јоила говорили да је то онај који је спознао истину. Већину живота отац Јоил провео је у једној духовној тами читаве земље. Како се тама полако разведравала, прво су се показали обриси велике острошке планине и њеног великог свеца, а поред тог Светионика православља, смело је стајао чувар његовог кивота, отац Јоил Булатовић. Постепено се све више и више распламсавао дух Божији у њему, да је дошло време да се полако одвоји од кивота свог свеца и пређе у своју задужбину (манастир Ћири-ловац), из које је почео да сија још више и јаче. Отац Јоил је постао стуб и упориште тврде струје православља, а његово име синоним за неприкосновеност и непо-пустљивост пред изазовима, назови променама, које су по-лако почеле да се шире. Остао је као нека брана старих православних вредности. Верни заговорник старог пре-дања, по коме су се касније сви слични њему називали ,,јоиловцима”. Није дозвољавао никакве новотарије и промене и истрајно се борио против истих. Живео је, говорио, радио исто онако како су наши стари преци чинили. Трудио се да настави примером светих отаца старе Србије. Омаловажаван у почетку од многих школованих са Запада. Уопште није обраћао пажњу на коментаре многих ,,виђенијих” духовника млађе генерације, који су говорили са подсмехом: ,,Шта зна Јоил”. Но, тај његов стари пут временом се показао исправним и истинитим. Дарови Духа Светога који су се пројављивали кроз њега, сведочили су за Њега. Издржао је ударе буре прво од незнабожачке власти, а касније од новотарске јереси, која се као огањ почела ширити Србијом. Утицао је на многе да се врате истини. Полако је својим примером давао снагу и светлост многим млађим нараштајима да смело устану против но-вих наметнутих правила и промена. У његовом духовном хладу стасали су многи његови наследници. Они ће наследити и наставити пут свог старца. Оца Јоила, све-тионика старе вере и чувара старог предања. Сећам се, као аутор књиге, када сам први пут на Јутјубу видео снимке оца Јоила, схватио сам да му нема равног на овим про-сторима, и да је највећи духовник новијег датума. Сусрети са њим, његова сила молитве и прозорљивост, дубоко су утицали на формирање мог погледа на веру и духовност. Себе, индиректно, сматрам његовим духовним чедом.
Надам се да ће ова моја књига бити на духовну корист свима онима који је буду читали, а посебну захвалност дугујем брату у Христу, Ненаду и сестри у Христу, Јелени, који су ми помогли у њеном писању. Дубоко верујем да је и отац Јоил својим молитвама помогао, и да се на небесима радује због свега што сам написао!
Владимир Кљајевић
Опомињућа, васпитна, отрежњујућа ,,Књига о оцу Јоилу”
Највећи од свих хришћанских мученика су пророци. Они нису подносили само страдања у тренутку прогона и мучења, већ су били мучени знањем свега онога што ће доћи на њихов вољени народ због одступања од служења истинитом Богу. Сазнање и прорицање о томе, а истовремено и народно непокајање, чинило их је двоструким мученицима, па су зато они највећи мученици.
– Свети Пајсије Светогорац
Кроз векове српском народу Бог шаље своје пастире, како би га у тешким временима подсетио на своју милост и како би се у времену сопственог моралног пада призвали вери и вратили на пут спасења. Благословен је тај народ који има толику љубав од Господа, и дата су му на виђење многа дела и чуда Творца. Златни средњи век нам је подарио свету лозу Немањића и српског оца Светог Саву, да се на тим темељима надграђујемо и духовно узрастамо. У време највећих искушења кроз веру нас је водио Његош, потом Свети владика Николај Велимировић, отац Јустин Поповић, отац Тадеј, патријарх Павле, духовни оци: блаженопочивши митрополит Амфилохије и владика Атанасије, и од људи прозван ,,прозорљиви“, а од Бога благословен, блаженопочивши отац Јоил Булатовић. Марљиви и трудољубни Владимир Кљајевић, више пута закриљен молитвеним заступништвом оца Јоила, осетио је позив да напише књигу о оцу Јоилу и сакупи у њој очеве беседе, анегдоте, молитвена заступништва, сведочанства цивилства које је сусрела благодат оца. Обухватио је и живописао и период очевог служења на Острогу крај кивота Светог Василија Острошког, а онда и период служења у манастиру Ћириловац, све до упокојења.
Када сам добила позив да сарађујем на овој књизи, нисам се двоумила ниједног тренутка, већ сам и сама схватила ово као велики благослов и позив, да упознам оца Јоила кроз рукопис и да у свом недостојству учиним нешто за оца, ког нисам познавала лично, али сам више пута чула од људи њихове импресије и искуства. Како то обично бива, нечастиви нас искушава и одбија од душекорисних ствари, па сам се врло мучила, док нисам, опет сматрам, уз будност оца Јоила отиснула се у уређивање и дубоко замишљала над многим беседама и сведочанствима на које сам наилазила. Ова књига ме је духовно оплеменила, учинила је да на своје грехове гледам озбиљније, да на причест и исповест гледам са неког другог аспекта, да увидим своје грешке и да разумем да ми је у правом тренутку дошла у руке. Из странице у страницу водила сам монолог, схватајући колико сам погрешно прилазила вери и колико сам олако схватала погрешне кораке, свесно и несвесно учињене. И не слажем се са мишљењима да су промишљања оца Јоила била строга, напротив, мислим да су била родитељски опомињућа, васпитна, отрежњујућа. И управо сведочанства молитвених заступништава су најбољи показатељ колико је отац Јоил био истински, очински наклоњен народу и сваки тренутак овоземаљског живота молитвом је уподобио, а све који су се нашли у његовој близини ,,нимало случајно“, већ позвани од самог Господа који је кроз оца Јоила опомињао, духовним видом је гледао и свим бићем се трудио да помогне. Свој дар прозорљивости је крио, али се надалеко прочуло, опет вољом Господа, и народ у муци, притешњен искушењима и болестима, душевним обољењима, хитао је оцу и молио за помоћ. Они који нису веровали, у потпуности су поверовали, јер када их је живи светац духовним видом обухватио, у њиховим бићима су се десиле истинске промене, какве се дешавају управо пред светитељским лицем. Монашко име Јоил, по старозаветном пророку Јоилу, у сваком делу личности одговарало му је, јер на јеврејском Јоил значи ,,онај коме је Господ Бог”. И јесте, оцу Јоилу је Господ Бог и даровао му је прозорљивост, као новодобном пророку, који је својим животом славио Оца, Сина и Светог Духа.
Велики је труд аутор Владимир Кљајевић уложио, слушајући беседе записивао је речи, трудећи се да и оне поновљене, а често допуњене неким новим детаљима, запише и учини да буду део књиге. Па читалац када наиђе на поновљене речи, уочиће да су с више детаља описани догађаји и да није на одмет поновити, јер све има свој разлог, а посебно тако важна, суштаствена и благоносна дела о којима је сведочио отац Јоил. На крају, остаје ми жал што нисам упознала оца Јоила лично, али кроз духовне разговоре које сам водила с њим док сам читала, и те како сам упознала себе, и молитвама оцу десиле су се многе дивне ствари и мени веома важни помаци. Увек сам на памети имала свог сина и знам да свако побољшање у било ком сегменту живота се дешава благодаћу Господњом и да све што ми долази, долази у прави час, с правим циљем. Рад на овој књизи је био дуг, али са сталним осећајем свеприсуства Светог Василија Острошког и оца Јоила, као заступника пред Господом, који ће и вас загрлити и укрепити својом милошћу, ако их вером својом и молитвом призовете. Свето јеванђеље каже: ,,Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који куца, отвориће му се”. Сви људи чија сведочења читате су потражили помоћ, поверовали и отац Јоил им је проказао оздрављење, пород, лоше утицаје на њих, указао на грехе и позвао на покајање. Они који су кренули путем покајања убрзо су се уверили у очеве речи, али и они који нису, такође су се уверили у речено. Многи су спознали колико је дуван штетан и да представља, како је отац Јоил говорио ,,кадионицу ђаволу”, оставили су цигарете и више се нису враћали том пороку. Отац Јоил људе који су ,,кадили ђаволу” није причешћивао и заиста, само потпуно заслепљеном човеку се очи не би отвориле, да истог момента престане са тим пороком. Многа су сведочанства о лаком остављању цигарета, при самој молитви и помисли на оца Јоила, чак су неки слушајући беседе на Јутјубу успели после више покушаја да се коначно ослободе уживања у дувану.
Отац Јоил је богопосланик верујућима, и тек ће се у наредним годинама говорити о њему, надам се да ће се после објављивања књиге јавити још много људи којима је отац Јоил помогао и да ће, можда, у будућности бити објављен и други део. На здравље и спасење читање овог духовног штива, нека вас срце води кроз самоспознају и богоспознају, јер једно без другог не постоји! Ми смо створени по лику Божјем и само се у њему можемо пронаћи.
Слава и милост оцу Јоилу и Светом Василију Острошком! Молите се за нас грешне!
Мср Невена Милосављевић
Примјерак књиге можете поручити код аутора
kljajevic.vladimir@gmail.com +381-67-717-64-51
или код издавача
asoglas.oglasnik@gmail.com
0038766211920