АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
O romanu “SVICI NA TREMU KUĆE MOGA DECE“
Knjiga je napisana kao ispovijedna proza u prvom licu sa izrazitom mjerom zadržavanja autentičnog i prevodivog u univerzalno razumljivo. Priča o životu kao putovanju i neočekivanom preokretu, kao o razrešenjima izvan mogućnosti predviđanja i kontrole, na granici razumne svijesti o učešću u događajima, toplina i svježina naracije svu oprost neočekivanih ishoda situira u razumijevanje kao osnovno polje doživljaja teksta.
Velikim dijelom postupak se oslanja na ponuđenu razmjenu zamišljenog dijaloga artefakata iz raznih oblasti duhovnosti koji sažimaju ono što bi narativ opteretilo kao nepotrebno objašnjenje ili sugestibilna legitimizacija poente, i čitaoca aktivira u oživljavanju opštepoznatih izvora koji živo komuniciraju sa sadržajem. Hronologija toka i razvoja priče traje onoliko tečno koliko iznenađenja neposrednih opisa ljudske drame to dozvoljavaju i neprestano ekvilibriraju sudbinu i epohu između onoga što nam se dešava i našeg neminovnog učešća.
Jezik je na granici dnevničke, epistolarne preciznosti i ekonomije saopštavanja koja jasnom lakoćom donosi teške i opore istine. I naravno, besprijekorne simbolike slike „dedine ruke“. Nežno, tužno, ohrabrujuće.
Đorđe Sibinović
———————
SVEDOČNIK I ZAVETNIK RODU I JEZIKU
Zorica Tijanić: Svici na tremu kuće moga dede
Naši životi su romani, zapisani ili prećutani. U njima je sklad i reski nesklad trajanja koje pisci pokušavaju smestiti u obrasce iskustva. Dobar je onaj roman u kome je život dozvolio da čin opažanja u svojim čudesima postane i ostane ureziva slika u svest, kako pisca tako i čitaoca njegovog dela. Postoje doživljaji u kojima nema dovoljno svetla ali pisac kao etički svetlosnik nastoji da svoje junake odvede tamo „gde Sunce ne zalazi“.
Možda je baš ta razložna pomisao podstakla Zoricu Tijanić da svom novom romanu nadene ime Svici na tremu kuće moga dede. Ovo delo je „omaž (…) dedi, ocu i majci, prijateljima i ljudima iz svakog tog nekog odlomka života“, pa spisateljica ima utisak da je „živela nekoliko života i da oni još uvek (…) traju dok im imena pominjemo.
Podatak da je Tijanićeva živela i odrasla u državi koja je voljom sledbenika protagonističke svesti sišla sa scene, uz sve tragedije i neizvesnosti za svagda, objasnica je romanu za toponime nad kojima i danas plamti ovaj romanopis. Junakinja ovog romana je pošla vozom kao student iz Splita, pod imenom Andrijana, i ponela dopuštene i nedopuštene projekcije događanja koji su graničnici i ovog teksta. Tamo gde je pređena crta sublimirane grozote, zadire se, u dijalogu (po opisu ove književnice) u politički teren tovarenja na leđa teret greha i zločina koje će svet svesno počiniti ispirajući svoja krvava usta, ne kajanjem nego zamenom teza ko je zločinac a ko žrtva. „Nazirao se tada ipak nesluteći krvavi epilog političke drame“. Nisu nas spasili ni istost u krvi i jeziku, vagnula je mržnja koja se nažalost, vremenom vraća kući nesmira.
S tim osećanjem danas čitamo i ovaj roman koji nastoji da iz ličnog doživljaja opiše društvene prilike viđene i kao simbolički prizor nasilja nad zdravom svesti koje je trebalo izbeći i izneti čitavu glavu i porodicu u prostor matice.
Ipak, Zorica Tijanić pokušava da napravi roman koji ima svoja „leđa“, život koji je mogao imati smisla i zbog čega se ona otiskuje spisateljskim „brodom u prošlost“. Njeni opisi tinejdžerskog druženja postaju nestvarni sa prilikama koje se događaju pa će povratak biti sećanje na ono što se izgubilo a bilo je, u najmanju ruku i „sinonim za lepotu koja se događa i leto koje beskrajno traje“. Ono bi da traje, ali kad isključimo utopijske projekcije društva, i ogolimo tekst u lažnim poveljama, dobijamo ono što smo dobili sa nostalgičnim vraćanjem u dobre sate i zakletvom da se zlo nikad ne zaboravi. Mi bi ga zaboravili, i roman može da umekša bol, ali žrtve cvile za svagda. I zločinci su žrtve, samo im mentori još to nisu javili.
Taj glas nije moguće ućutkati, mada ovo sadržajno nije ratni roman. Ovo je roman o romantičnoj devojci „iz voza, koja se radovala tankoj mlečnoj čokoladici, u omotu životinjskog carstva“.
A osećanja potom?
„U meni je nakon trideset godina kasnije, ta ista devojka umrla, nakon što je rat rekao voljno herojima ravnice.“
Jedan od simbola složenosti i slojevitosti ovog romana jeste nada koja je svoj rukopis ispisivala i prosutim venama, a sa moralno-psihološkog aspekta danas traži pravo na istinu, ako joj je ognjište oduzeto. Ostalo je tamo mnogo ljubavi, nade i utopije, „utopija sneva umnice“. Prolaze vozovi kao istorija a „mi smo tu“, kaže Zorica Tijanić, „da je ispratimo u njenoj ironiji“.
Njena baka samo sa 16 godina još čeka „svoje roditelje, braću i rodbinu“ koji su odvedeni u jasenovački logor, tu bezumnu ideju nakaradne ljudske zajednice. Mnogo ih je odvedeno, čitave porodice, svih onih naroda kojima fašizam nije bio rod, stvaralo se „vječno lijepo grdilo“, kako ga je nazvao jedan od logoraša. Žrtve nisu videle razliku u veri, jeziku, njih nema ni danas, ali nema ni odgovora na pitanje: Kakav je to Bog koji dozvoljava ubijanje braće i rušenje bogomolja?! On se još nije oglasio, pa neka Hegel oprosti što nismo razumeli njegovu teoriju „apsolutnog duha“. Trebalo bi da nam je ljudski blizak duh prirode, i onog što smo zajedno sa njom odnegovali. Od nje da se učimo ljubavi „sladeći se prodovima (…). Njih su sadili ljudi čija srca nisu poznavala mržnju.“
Iz srca, antropološki čisto i zavetno, ispisan je svaki redak ovog romana u kome su žigosane zle ljudske naravi. Bliska mi je u ovoj romanesknoj prozi, esejistička crta dalekih i bliskih dnevnika i refleksija romanopisca na te često teške „tekstove vremena“ kojima je pridodat, u svakom segmentu topao lirski opis koji ljude čini svojima na svome.
Glava sa rimskim brojem tri, ovog romana ispisana je sa emotivnom i potresnom pričom o ocu i njegovim oficirskim saborcima.
Ono bolno, stalno priviruje svojom žrtvenom nevinošću. Potresne su sramne vesti iz malograđanske „skupine“ crne bede, koja nikako da se odene zdravom prirodom duha. Ponavljaju jame, juriše na crkve, starce i decu, „hrabri“ u zlu ubijaju i sopstvenu budućnost. Slepa ih vodi sujeta iskopčavanja iz korena koji samočupaju, ponovo. I koliko puta, još:
„Prvi maj 1995. ponovo Jasenovac… Sad odvode moje… Palim sveću… Pred kućom starac posečen. Izlazi da zatvori kapiju. Nekoliko ljudi u crnom prilaze mu i hvataju ga za kvrgave, mršave ruke. Ljudi bez lica. Maske nose, skrivaju bezličja. Krv na pragu, pored utisnutih stopa. Pregažene su svetinje. Jedna porodica manje. U nizu (…) Svakog Prvog maja u Okučanima i diljem lijepe se okupe… Mesto je to na kome slave što su poklali starce i decu.“ I pored zločina i greha ne pomišljaju bar na sramotu. Zlo ne vidi dalje od zla u kome se i ono gasi vremenom. Nije vreme da ga zlo obeležava nego ljudskost!
Zorica Tijanić je u ovom romanu ispisala sagu o mukama ratnim, o ljudima virtuelne svesti i onim rodoslovnim svetionicima ljudskosti, neki stradaše, neki izbegoše koje kude, opet. Njeni junaci u Bokokotorski zaliv pa dalje. U strahote gde se simfonija smrti čula na sve strane, kroz spoljne situacije rađale su se ljubavi, ljubav je pažnja prema životu dalje od nas. Talasi te emotivne misli doneli su i njen zaključak: „O ljubavi treba pričati. Ne, ljubav treba voditi. Voleti…“ Volelo se i pamtilo, potom u osami. U ćutnji. „Ćutanja su dragocenost, a samoća sve samo nije usamljenost.“ Da ćute ljudi čiji je život ispunjen doživljajima, uspomenama, pokazuje i naša spisateljica koja u svom romanu ima dnevničkog štiva, sebe i svoje, potrebnost da se mnogo toga ne zaboravi, da ponovo progovori. Zato ovaj roman čitamo i iz posvećene tihosti. „Delile smo Slađana i ja usamljenost. Prijatelje, kafu (…). Bog je dopustio druženje da bi olakšao patnju, a ja sam u znak zahvalnosti krenula da se molim i da učim o veri.“ Ono što je uvek pokrenuto pitanje jeste: da li nas u svakoj veri uče ljubavi i dobroti? Svi će kazati da su to osnovni kanoni. A zašto ti kanoni nisu usklađeni sa činjenicama?! Pa ko nam je dodelio neizvesna putovanja i staništa, da ne kažem bežanje, drugačije ljude u iskidanoj jednosti, stalni strah da u sebi nemamo sebe?…
Mnogo je pitanja u ovom romanu koja imaju rodoslovne i sociološke elemente, tu se nametnula i psihologija uzroka rata u kojima uvek imamo nedorastao stav za samooptuživanje: pa zar žrtve nemaju pravo da sačuvaju po koju glavu, a jednako svedoče i živi i mrtvi?
Ono što je tragično u svemu jeste činjenica da je narod kome pripada ova književnica prognan, stradalni, razdori u svesti progonitelja i pridodatnika zla su tragični. Tijanićeva uporno traži „smisaone koordinate“ u svemu onom što je pretrajalo vreme, u opisima vremenski stvarnih vrednosti, stalno se na njih podsećajući, a putujući od mesta do mesta u matici pokušava da uporedi sa onim što iza nje, a iza nas, ostaje. To je taj racionalni duhovni optimizam nade i vere da će jednog dana destruktivne vizije sveta pasti u more bez dna da bi ljudi mogli živeti. To je vera u novog čoveka. Sve drugo su usputja naša na putu susreta. Stalni daroslovni teret je duša Andrijane i u liku naše spisateljice:
„Nova usputna stanica. Novi život i ljudi. Drugačiji ljudi. Kako bih se vratila na prethodnu stanicu? Prokleti kolodvori i život koji se postarao za sve ove seobe… Grad. Ipak grad. Kragujevac grad. Mogla bih ga zavoleti da nije te misteriozne Andrijane ostalo u meni. Ona je zahtevna cura. Treba povratiti izgubljeno vreme. Zalud to traganje.“
Organsko biće u čoveku zri, zato ovaj roman ima dve trake za voz vremena. Jednom se vuče teret prošlog od detinjstva do izbeglištva, a drugom klizi ka budućnosti, u dobrom delu autobiografski beležnik sa životnim i obrazovnim namerama usponima. Očito, dobra upornost da se uspe lično i sačuva ono što se izgubilo ne svojom voljom, jeste plodnik ovog izuzetno čitljivog romana. U neku ruku to je podešen biografski sat upornosti od lika male Andrijane do akademskog uzdignuća iza koga je utrošeno dosta energije u periodu čiji su fragmenti prosto tražili ovaj romaneskni zapis. No život je uvek imao nova iskušenja, iskustva svoja i iskustva onih „ljudi koji imaju Boga za roditelje“, negde se susreću, razmenjuju.
Progonitelji zaboravljaju da nije moguće u čoveku prognati dušu, duša se ne ubija, nezdrave duše nisu samo pridev nego i biološko-psihološka omaška stvoritelja. On je ipak, darovao ljudima prirodnost, oni su izmislili ideologije čudaka. Zorica Tijanić, sasvim prirodno nervima svoje čiste duše, putuje u mesto detinjstva male Andrijane koja sada „ima više samopouzdanja (…), u nekadašnjoj ulici Henrika Žnidaršića privatno iznajmljuje apartman. U blizini. Da jače boli. Želi da pokaže sinu sva mesta na kojima je odrastala. Školu sa spiralnim stepenicama. Madam Mirandu i Letnje kino Bačvice. Poslastičarnicu Krempi, na vrhu ulice Ruđera Boškovića, u kojoj je tata kupovao bureke za nju… omiljenu knjižnicu…“
Stečena istina, zaista boli, jače. Taj opis bola je toliko sugestivan da za sobom vuče trag delimičnog izbega paklenim vizijama ali strah da su one u duševnom smislu ukopane u dušu prostora koje priroda bez ljudi preuzima da uređuje. O tome niko nije mislio, a šta bi mislili oni koji ni sebi dobra ne žele?! Time objašnjava kako se dogodilo da se u njen stan, roditeljski, uselio „branitelj Lelas“, odrodnik koji je pristao i da se bori sa dušama koje ostaju u tom prostoru i ne daju mu mira dok se ne sjedine na onom, na svetu pravde.
Za sebe, kao pisca i čoveka, jednako, Tijanićeva kaže da je „prevoznik uspomena“. To je veliki teret, naprosto na svoj tovarimo i teret uspomena svojih bližih i daljih srodnika i sunarodnika. Hoće li budućnost imati dobro stajalište za ljudski progovor, u suštini pita se ova spisateljica. I kao da se pravda sama sebi: Ja ne bih da pamtim vreme koje je prošlo, ali ne mogu ni da mu se otimam.“ No vratimo se u Beograd. U priču novog vremena novih književnih najava naše književnice.
Ovaj roman je obraćanje čitaocu, kako između ostalog i sama kaže: „Poglavlja su fragmenti iz svakog mesta i vremena u kome sam živela ili kako smo to umeli da kažemo, moja porodica i ja – čekali da počnemo da živimo.“ Iz tog čekanja nastao je ovaj dirljiv roman-svedočnik i zavetnik rodu i jeziku. Toliko je naša književnica mogla i to britko i autentično uradila.
Književnik Milijan Despotović
