Из штапме је изашао роман “Теодор“ – Предраг Бојиновић

Из штампе је изашао роман “Теодор“, аутора Предрага Бојиновића.Овај роман награђен је првим мјестом на 5.Дринским књижевним сусретима.

Станислав Томић
КАРАКТЕР ПРЕД ПИТАЊЕМ ОТКУД КРАВЉА БАЛЕГА НА КРОВУ
(о роману „Теодор“ Предрага Бојиновића)

Постоји, гле, она одиста сјајна анегдота из живота једног од наших најзначајнијих савремених мислилаца, Владете Јеротића, која почиње тако што овај чувени српски психијатар, књижевник и академик, сједи у ресторану са својим пријатељима. У једном тренутку му прилази и представља се младић који жели да њега и његово друштво части пићем, jер сматра да много дугује професору Јеротићу, будући да су му, како вели, његове књиге помогле у животу, па је тим гестом, ето, хтио да му изрази захвалност. Међутим, Владета Јеротић је, ипак, љубазно одбио пиће, одговоривши при том: „Немојте да увек чините ја теби – ти мени. Ја сам нешто, како ви кажете, вама учинио и ви сада хоћете мени да вратите. Када вам неко учини нешто добро, ви учините добро неком другом, он неком трећем и тако се прави круг добрих дела. Иначе то – ја теби, ти мени – је одраз племенске свести и основ корупције. Зато ја кажем да је за племенске народе, у које убрајам и Србе, корупција нешто природно. Ипак, не треба заборавити да смо ми позвани да будемо хришћани, а то значи да се издижемо изнад своје природе.“ Ко разумије ове Јеротићеве ријечи, разумјеће готово извјесно и Предрага Бојиновића када пише: „ – Теодоре… – Ибрахиме. – Хвала ти. Хвала ти као човјеку. Ако икада… – Неће бити, то икада, Ибрахиме. – Али, ако ипак… – Послије свега овога, ја тамо код тебе нећу доћи никада. Али, ако си човјек као што мислим да јеси, памти Ибрахиме. Па врати некоме коме будеш могао.“ 

Можда ће неки проницљиви читаоци већ ставити примједбу или се напросто питати, зашто сам овако изнебуха прешао на ствар? Зашто ми је, такорећи, требало да нарушим већ устаљену структуру текста овог типа и оставим по страни образац од којег иначе немам обичај да одступам. Управо зато што одмах на почетку желим да дам до знања читаоцу да роман Теодор није тек пука сторија која се, пратећи двије радње као два точка, котрља од прве до посљедње странице. Како видимо из наведене парадигме, овај роман није сведен само на динимику радње, која је, узгред речено, надахнута стварним историјским личностима и збивањима. Наиме, у тој радњи дубљи смисао је сакривен попут хајдука у шумама ријечи и на бројним мјестима може да пресретне нашу пажњу. А баш преко хајдука Бојиновић, рецимо, захвата проблем слободе, с оне стране реалистичког приповиједања: „Зато што мисле да су слободни, а нису,“ стоји једном мјесту.

Кад смо већ споменули тај однос Теодора и Ибрахима, стиче се утисак да кроз њега Бојиновић симболички изражава став о томе какав је у прошлости требао бити однос између Срба који се ослобађају турске окупације и носилаца турске културе који су остали на овим просторима. То је уједно, чини се, и његов одговор какав би тај однос требао да буде у будућности. Пишући о временима у којима је човјеку, како каже, оружје чистије од одјеће, он не налази само аналогију са другим историјским приликама, већ преиспитује споменуту повјесну интеракцију и на себи својствен начин разобличава заблуде и са једне и са друге стране, чиме његов приступ претендује на објективност. Пред нама је, између осталог, литерарно осликан и психолошки профил српског сељака. „Нема ти ништа неповјерљивије него српски сељак. Он не вјерује никоме и ничему а опет га стално изнова варају, као да то што он више не вјерује и подозријева, све га је лакше преварити.“

Роман Теодор је, рекло би се, несумњиво антиратне нарави. Његова тема није један рат, него рат у нечелу. Стога, „књига ме је подсјетила на рат, поново. Овај пут бацајући другачије свјетло и ширећи ми слику, кривећи је, слику тог нашег рата или свих наших ратова.“ Приповједач овим списатељским подвигом подиже хаубу рата и показује читаоцу мотор интереса. „Рат је изгледа више трговина него битка, само по себи, или је и то нека врста битке, трговина је сама по себи неки рат.“ Уз трговину иде и угоститељство. „Све рачуне на крају плате они који их нису направили“, пише у једом од интерлудијума Бојиновић. Поред тога, он дијагностификује један од централних проблема нашег народа, очигледно свјестан огромне препреке његовог и духовног и материјалног напретка, пред којом је забринут и на коју опомиње. „Како то да нам увијек недостаје слоге, да мислимо и радимо заједно? Зашто се увијек свађамо и мрзимо, подмећемо једни другима, олајавамо. Само на власт и паре мислимо.“

Надасве, остаје још једно питање које очекујем и на које сам, уосталом, на неки начин, и дужан да дам одговор, а тиче се наслова овог приказа који некима, донекле, мора се признати, и оправдано, може дјеловати помало провокативно, премда његов смисао није у томе да на себе привуче пажњу него да дочара суштину и универзалност проблема којим се бави аутор. Нећемо, нипошто, ту дилему оставити неразрјешену. Наслов је заправо необична синтеза Дучићеве  и Ремаркове мисли. „Има и момената кад се више не мисли како ће се живети, него у каквој ће се лепоти умрети. Херој је пре свега карактер,“ пише Јован Дучић у Благу цара Радована. С друге стране, када Ремарк у роману На западу ништа ново говори о томе како неки људи доспију на чело и домогну се врха, он поставља питање: „А како кравља балега долази на кров?“ Теодор, јунак Бојиновићевог романа има особине хероја, дакле он је прије свега карактер у дучићевском духу речено. Међутим, тај карактер је у трагичном окршају са Ремарковим питањм: откуд кравља балега на крову?  Ваљда што је и његова тема рат, код Ремарка, у истом роману, налазимо још нешто врло погодно за илустрацију Теодорове личности: „већ сам уочио: човек може поднети грозоту просто шћућурен – али она га убија ако о њој размишља.“ Отуда ваља разумјети оно:  „Гледа у све, а не мисли ни о чему,“ како у роману Хајдук Станко, каже Јанко Веслиновић на кога, узгред и условно речено, својим јунаком на моменте подсјећа Бојиновић: Ово још једном показује да Теодор није тек локална прича већ да је његова драма општечовјечанска. Зато овдје заиста и није од прворазредног значаја да ли Теодор Бојиновић јесте или није предак Предрага Бојиновића, ако се сваки читалац с Теодором нађе у некој врсти сродства.

На концу, „знам да смо неосјетљиви једни на друге. Ми туђи бол и патњу не видимо, само свој бол и своју патњу његујемо и пазимо. Себични смо, никоме не дамо право на бол и патњу, шкрто их и љубоморно чувамо, јер они су само наши. Мислимо, да само ми патимо и да само нас нешто боли. Па и то преувеличавамо и градимо, као да ће нам бити лакше ако нам је наша бол и наша патња већа, или, као да ћемо ми тиме бити већи. А, туђу патњу и туђу бол, не видимо и не признајемо. То знам, а ово друго не знам. Џаба ти књиге, овдје, код нас, мој Теодоре. Нема нас у књигама.“

Иако је Предраг Бојиновић рецензента свог романа Теодор упознао стицајем околности, посве спонтано, знатно касније него што је заокружио овај рукопис, он је упркос томе у њему написао: „Наравно да не знам. Ја сам прије свега историчар, а не социолог и филозоф, као што видим да сте Ви себи умислили да јесте.“ Овим ријечима, он се свом рецензенту обратио и прије него што га је упознао, будући да му је рецензент по занимању професор филозофије и социологије.

Има нас у књигама, мој Теодоре.

О Dejan Spasojević

Проверите и

ИЗМЕЂУ ДВИЈЕ ФАМИЛИЈЕ- Жарко Бојић

‘Стиховима ове збирке аутор се на најбољи начин осведочио као песник који је пробуђени део …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.