АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Na konkursu za 8. Drinske književne susrete koji su održani u Zvorniku osvojili ste prvo mesto za najbolji neobjavljeni roman za rukopis “Svici na tremu kuće moga dede”, možete li za početak reći nešto o toj nagradi, utiscima sa susreta?
Nagrade su za pisca značajne, ne zbog samog ličnog iskustva osvajanja nagrade ili sticanja popularnosti, već i zbog prepoznavanja vrednosti dela i vašeg rada. Ona svakako implicira mogućnosti koje značajno utiču na pisca i na njegov rad, a to je prepoznavanje i afirmacija. Kao javno priznanje kvaliteta književnog dela, povećava vidljivost pisca i otvara vrata širem čitalačkom auditorijumu. Takođe, pruža priliku za nove projekte i saradnje ali i motivaciju. Kako priznanje dolazi od veoma cenjenih i značajnih javnih ličnosti iz sveta kulture, umetnosti i književnosti, time je i moja odgovornost kao pisca veća.
Utiske, koje nosim sa 8. Dirinskih književnih susreta, pored tople dobrodošlice organizatora manifestacije, jeste visok nivo profesionalnosti i posvećenost kulturi, umetnosti i književnoj reči. O tome govori i posećenost manifestacije i krajnje zadovoljstvo učesnika.
Kako ste rešavali napetost između fizičkog kretanja u izbeglištvu i metafizičkog gubitka mesta subjekta u ličnom iskustvu i književnom postupku romana?
Napetost između fizičkog kretanja (izbeglištva) i metafizičkog gubitka mesta subjekta odražava se u unutrašnjoj borbi moje junakinje da pokuša da pomiri realnost gubitka i trajnu čežnju za identitetom, koji je vezan za dom i prošlost. U književnom postupku romana sam to rešavala kroz introspektivne pasuse, u dijalogu između prošlog i sadašnjeg. Fizičko kretanje u romanu postaje metafora za fragmentaciju ličnosti, dok metafizički gubitak dominira kroz nostalgiju i osećaj da se potpuni subjekt nikada ne može vratiti, dakle – dom i sve što se pod tim podrazumeva je izgubljeno. Simbolika putovanja vozom i povratka, bez zaista fizičkog odredišta ovde ima duboku emotivnu i filozofsku težinu. Kod glavne junakinje ovo putovanje sve vreme evocira osećaj prolaska životnim stanicama, a to su mesta koja opisuje – i ona postaju mesta na kojima je nekad bila. Voz reflektuje ono što je prošlo, jer vreme se ne da zaustaviti… Putovanje je u službi metafore za tranziciju, neminovnost promena i večitu ljudsku čežnju za mestom gde pripadaju, ne samo fizički, već i emocionalno.
Nadalje, sudbinska neizvesnost, baš kao i koloseci unapred postavljeni, po kojima se voz kreće, životne su okolnosti, izvan njene kontrole i uticaja tokom raseljavanja i uopšte egzodusa. Kada govorim o ruševinama doma, ona se vraća u mesto detinjstva, svesna da je kuća srušena, da je neće smeti pogledati, da dede i klupice više nema, ali u njenoj svesti i sećanju to mesto i dalje nosi sve simbole sigurnosti i ljubavi pružene u detinjstvu. Saznanje da će povratak doneti spoznaju da to više nije isti svet, suočava je sa konačnim gubitkom, stvarajući osećaj praznine ali i katarze.
U tom vozu, kao u liminalnom prostoru „ni ovde, ni tamo“ junakinja se nalazi između prošlosti, u kojoj živi kroz sećanja i sadašnjosti koja je surova realnost ili prosto takva kakva jeste. Taj liminalni prostor omogućava introspekciju, jer voz je mesto gde razmišlja, priseća se, gledajući pejzaže, putujući kroz vlastitu dušu, suočavajući se sa traumama, gubicima i pitanjem identiteta, i to je negde ogledalo njenog unutrašnjeg stanja. U konačnici, zatvaranje kruga, eshumacija dedinih posmrtnih ostataka, bakin grob, grobovi predaka, na mestu gde će pronaći dublje razumevanje sebe i svog identiteta.
Koliki je učinak simboličkog transfera usvojenih vrednosti i potpune neizvesnosti položaja subjekta u građenju karaktera junaka u romanu.
Simbolički transfer usvojenih vrednosti (poput ljubavi prema porodici, pričama dede, i toplini doma) funkcioniše kao osnova za građenje karaktera. Međutim, potpuna neizvesnost položaja subjekta tokom izbeglištva i raseljavanja unosi sloj konflikta. Junakinja gradi svoj identitet i karakter upravo balansiranjem između tih polariteta – očuvanja prošlosti i prilagođavanja neizvesnosti, što rezultira slojevitim razvojem ličnosti. Junakinja nosi sa sobom vrednosti, sećanja i identitet koji je formirala u detinjstvu, čak i kada joj fizička stvarnost ne omogućava da ih živi. Priče koje joj deda prenosi, za nju predstavljaju moralne, kulturne i emotivne vrednosti, koje ona usvaja i nosi svuda sa sobom. Iako je ispred nje neizvestan ishod, kakvu-takvu stabilnost i kontinuitet svog identiteta, crpi iz tog nasleđa, i uspeva da održi vezu sa svojim korenima. Ona, primenjujući u izbeglištvu strpljenje i hrabrost kojima je deda učio, pokušava da se lakše nosi sa gubitkom, usamljenošću i patnjom.
Zašto teži povratku u kuću bake i dede i tremu koji je za nju mesto gde i noću ima svetlosti? Za nju je to mesto dom, simbolizuje porodicu, toplinu i bezbrižno odrastanje. Iako je kuća uništena, u njoj ostaju toplina, svetlost, povezanost ukorenjeni u duši, a svako prisećanje na dom je transfer tih vrednosti u sadašnji trenutak.
Njena neizvesnost i neizvesnost njene budućnosti zapravo, odnose se na krizu identiteta i osećaj dezorijentacije koje doživljava kad izgubi svoj dom, suočavajući se sa gubitkom sigurnosti. Shvativši da je u rascepu između prošlosti i sadašnjosti, ona više ne pripada ni prošlosti, kada shvati da nema gde da se vrati, ljudi koje je volela, da su nestali, a u sadašnjosti neprekidno menjanje mesta prebivališta donosi stvaran osećaj da nigde ne pripada. To je klasičan problem izbeglica, da oni gde god da odu, imaju usud da se osećaju kao stranci, tamo odakle su došli, nisu više poželjni, a tamo gde su došli, bolje i da nisu.
Urušeni oslonci (bez doma, porodice, pripadnost zajednici) dovode do dugotrajnog boravka u stanju liminalnosti, a to je nesigurnost, konfuzija, pa i strah… tada je ona primorana da se ponovo definiše u potpuno nestabilnom prostoru za nju… Ulazeći u transformativnu zonu prema potencijalnom stvaranju i rađanju novih mogućnosti, prihvata nužnost kreiranja novog identiteta.
Da li je promena mesta literarni okvir za sazrevanje likova?
Promena mesta je u romanu zaista ključni literarni okvir koji omogućava sazrevanje likova, odnosno glavne junakinje. Svaka promena ne donosi samo fizički dislociranje već i transformaciju njenog unutrašnjeg sveta. Sazrevanje se u ovom slučaju ogleda kroz gubitke, prilagođavanje novim mestima i sticanje mudrosti kroz iskustvo. Na taj način, promene mesta simbolizuju etape njenog ličnog i emocionalnog razvoja. Na njen karakter i zapravo sazrevanje ovo utiče tako da ona postaje ili postepeno, sa svakom promenom mesta, izrasta u osobu koja balansira između prošlosti i prilagođavanja novim stanjima. Učeći da osim same sebe ne poseduje ništa i da nigde ne pripada, njene vrednosti, koje je sačuvala u sebi postaju njen unutrašnji kompas. Na taj način i opstaje, kretajući se dalje u prostoru i vremenu. To prilagođavanje je na neki način i prihvatanje nužno datog u sadašnjem trenutku.
Neizvesnost, uprkos svemu postaje pokretač njenog razvoja, i ona uči da živi u paradoksu, između izgubljenog i onoga što pokušava da zadrži. Sve ovo naglašava kompleksnost ljudskog iskustva i izuzetnu ranjivost. Pored voza, simbolika mora, putovanja morem takođe je simbol čoveka koji prolazi kroz život, pa u nekim poglavljima predstavlja vreme provedeno u egzilu, polazeći od pokušaja da prihvati povremeno i nepodnošljivu stvarnost (odbačenost i usamljenost) do potrage za suštinskim – u sebi najviše.
Koliko je razgovor junaka sa literarnim referencama za vas bio gradivni, a koliko deskriptivni metod korišćenja fabule u funkciji sižejnog strukturiranja narativa?
Kroz interakciju sa literarnim referencama, junakinja izražava svoj intelektualni i emocionalni svet. Kao gradivni metod, takve reference mogu doprineti unutrašnjem dijalogu junakinje, povezivanju ličnih iskustava sa univerzalnim temama iz književnosti, i jačanju narativne dubine. Kao deskriptivni metod, one pomažu u ilustraciji junakinjinog obrazovanja, interesa za književnost i formiranja njenog intelektualnog identiteta. Ove reference su u funkciji emocionalnog razumevanja fabule i sižejnog strukturiranja. Korišćenjem literarnih motiva (putovanje, gubitak doma, nostalgija) narativ ovde dobija dublji filozofski, odnosno kulturni kontekst i povezuje fabulu sa konkretnom temom. Sećanje na dedine priče, oblikuju njen identitet u svakom slučaju, a kroz deskriptivni metod ilustruju njen unutrašnji svet, npr. kada kaže da jesen u njoj tuguje, ona otkriva nostalgiju i čežnju, opisujući emocionalno stanje …
Svakako sam želela da deskriptivnim metodom stvorim atmosferu i predočim emocije putem slika, metafora i uopšte aluzija… Smatram da korišćenje podjednako oba metoda, odnosno njihova ravnoteža u upotrebi, može doprineti postizanju slojevitog i zanimljivog narativa.
Kolika je cena promene mesta i prevrednovanja ključnih egzstencijalnih oslonaca?
Cena promene mesta u romanu uključuje gubitak sigurnosti, odnosa i identiteta, što ostavlja trajne posledice na junakinju. Ona gubi dom, a time i osećanje pripadnosti. Dom više nije samo fizička kategorija – kuća, to je mesto gde su provedeni zajednički trenuci sa bliskim osobama, drage uspomene, njeno nasleđe i identitet. Gde god da ode, ona više nema dom, ona je stranac, pa čak i u mestu detinjstva, koje više kao takvo ne postoji. Svaka nova selidba (promena mesta) zahteva emotivnu snagu, koja se vremenom troši, ostavljajući osećaj praznine i otuđenja. Nepoželjno je samo da dovede biće do ravnodušnosti. Osećanje sreće pronalazi u svakodnvenim malim stvarima, koje su zapravo izuzetne i velike. Ništa spektakularno ne očekuje i zaključuje da ne treba ni da se dogodi (nova ljubav). Već se sve dogodilo što je bilo značajno (završetak školovanja, brak, rođenje deteta, zaposlenje itd.)
Konstantno menjanje mesta stanovanja, prekida prijateljstva, karijere, obrazovanja menja i planove za budućnost. Ona voli da planira, a kada to ne može oseća se loše… Za nju takav život znači stalan osećaj fragmentacije, što se vidi i u poglavljima romana… koji su kontinuirani na različitim mestima. Cena koju plaća je za nju visoka. Ona ne uspeva da izgradi stabilan život, stalno mora da započinje iznova, nova prijateljstva, ljubavi, poslove, obrazovanje…. Za mladu osobu, koja u sebi ima potencijal i ambiciju, nemogućnost prostora za afirmaciju prouzrokuje frustraciju, koja će uticati na kasnije odnose (u braku i emotivnim vezama).
Prevrednovanje egzistencijalnih oslonaca (dom, porodica, zajednica) oblikuje njeno shvatanje života, dodajući elemente tuge, introspekcije i na kraju dovode do otpornosti, odnosno prihvatanja. Osećanje usamljenosti, napuštenosti dodatno produbljuju njen identitetski konflikt… za nju nema oslonca. Gubitkom oca se još više produbljuje, jer njena porodica postaje takođe fragmentarna, bolest i odrastanje njenog sina u teškim okolnostima, zajednica kojoj je pripadala više ne postoji…
Prevrednovanje emotivnih oslonaca je nužno i primorava je da izgradi novi identitet. Sigurno je da to može biti i traumatično, ali i osnažujuće, jer oslonce mora pronaći unutar sebe. Za nju dom više nije geografska lokacija, već uspomene i sećanja. Ovde se postavlja suštinsko pitanje, šta raditi onda kada izgubimo sve što smo smatrali suštinskim za naš identitet…? Svakako, treba se suočiti sa osećanjem praznine i potražiti smisao u novim okolnostima. Ova cena se međutim može posmatrati i kao izvor njene snage, jer joj omogućava da na kraju pronađe novi smisao u vlastitom narativu i da književno reinterpretira sopstveno iskustvo.
Pišete li samo prozu ili i neke druge književne vrste, i da li je u rukopisu nešto novo?
Pored proze, pišem i poeziju. Ovih dana treba da izađe moja šesta zbirka poezije “U kadru kasnog letnjeg dana”, približno u isto vreme, kada i “Svici na tremu kuće moga dede”, koji je takođe moj šesti roman. Pored poezije i proze, bavim se i književnom kritikom, pišem putopise i eseje. Objavila sam 2021. godine knjigu Putopisa, eseja i komumni.
U poslednje vreme pripremam knjigu pisama u formi fragmentarnih dnevničkih zapisa. To su pisma koja šaljem bliskoj osobi, sa različitih mesta na koja putujem. Svako od njih je autentična poruka, tako da pisma postaju mala vremenska kapsula, i ostaju dragoceno nasleđe. Iako sve te daljine pokazuju nepremostivost, pisma mogu pomoći da ostanete povezani. Imaju moć da nas povežu na dubljem nivou nego što to ponekad uspevamo uživo.
Inače, pisanje nam omogućava da bolje razumemo i sebe i svoje odnose sa drugima, u odabiru reči, u kreativnosti i eksperimentisanju sa jezikom. Naspram mailova i elektronske prepiske, za koju smatram da su odlična alternativa, biram pismo iz koverte, miris hartije, osećaj iščekivanja i radosnog otkrivanja… baš kao što to i svaka nova knjiga donosi.
Planirate li predstavljanje ovog romana čitalačkoj publici?
Planiram predstavljanje romana i radujem prilici da sa čitalačkom publikom podelim emocije, ideje i pitanja koja su me inspirisala tokom pisanja. Delim mišljenje većine, da roman postaje potpun tek onda kada ga čitalac pročita i unese sopstveno iskustvo u njegovo tumačenje. Tek tada pisac može spoznati kako drugi doživljavaju njegovo delo, odnosno da li su u njemu pronašli nešto što rezonuje sa njihovim bliskim iskustvom ili s druge strane, može biti posmatrano iz ugla nekoga ko ima potpuno drugačiju životnu priču…
Predstavljanje romana je prilika za otvaranje dijaloga o temama koje radnja pokreće – egzil, sećanja i identitet, ili bilo koje drugo pitanje koje je deo narativa… Kako roman nije samo priča, već refleksija autorovih unutrašnjih borbi, razmišljanja i pogleda na svet, treba ga predstaviti publici čitanjem odlomaka i na taj način upoznati sa sadržajem. Svaka vrsta umetnosti povezuje ljude, a književni razgovori otvaraju prostor novim perspektivama…
Razgovor vodili Đorđe Sibinović i Dejan Spasojević
