Рада Јањушић, дјевојачко Марић, рођена је 11.04.1970. г. у Зеници. Основну и средњу школу ( Гимназију) завршила је у свом родном граду, а од 1993.г. живи у Добоју са породицом.. Запослена је у Полицијској управи Добој од 1994.г., као службеница. Члан је Књижевног Клуба „ Јован Дучић“ из Добоја, члан Удружења хаику писаца Србије и Црне Горе, члан Удружења књижевника РС, члан  Српског уметничког друштва Београд, чланица Кола српских сестара Добој, члан СПКД „ Просвјета“ Добој,  предсједник скупштине Завичајног удружења Извор Добој, које окупља грађане са сарајевско-зеничке регије који чувају обичаје свог пријератног завичаја, и члан Удружења „ Корени“.

Објавила је своју прву збирку поезије за дјецу „Дјечији осмијех“ 2011.г., другу књигу поезије за дјецу „Што је лијепо нека траје“, 2012.г. ,трећу књигу, са духовним пјесмама за дјецу и одрасле „Анђели су запјевали“, објавила је 2014.г. За ту књигу је добила писмени благослов Владике Хризостома, а издавач је Дабробосанска епархија. Четврту књигу ( избор поезије из прве и друге књиге) „Дјеца мира“, је објавила 2017.г. Пету књигу игроказа за дјецу „ Разиграно позориште“ објавила је 2021.г. као и своју шесту књигу поезије за одрасле „Крстић у порубу“ која је награђена похвалом на конкурсу необјављених збирки у Зворнику 2020.г.

Објавила је своју прву збирку поезије за дјецу „Дјечији осмијех“ 2011.г., другу књигу поезије за дјецу „Што је лијепо нека траје“, 2012.г. ,трећу књигу, са духовним пјесмама за дјецу и одрасле „Анђели су запјевали“, објавила је 2014.г. За ту књигу је добила писмени благослов Владике Хризостома, а издавач је Дабробосанска епархија. Четврту књигу ( избор поезије из прве и друге књиге) „Дјеца мира“, је објавила 2017.г. Пету књигу игроказа за дјецу „ Разиграно позориште“ објавила је 2021.г. као и своју шесту књигу поезије за одрасле „Крстић у порубу“ која је награђена похвалом на конкурсу необјављених збирки у Зворнику 2020.г.

Објавила је своју прву збирку поезије за дјецу „Дјечији осмијех“ 2011.г., другу књигу поезије за дјецу „Што је лијепо нека траје“, 2012.г. ,трећу књигу, са духовним пјесмама за дјецу и одрасле „Анђели су запјевали“, објавила је 2014.г. За ту књигу је добила писмени благослов Владике Хризостома, а издавач је Дабробосанска епархија. Четврту књигу ( избор поезије из прве и друге књиге) „Дјеца мира“, је објавила 2017.г. Пету књигу игроказа за дјецу „ Разиграно позориште“ објавила је 2021.г. као и своју шесту књигу поезије за одрасле „Крстић у порубу“ која је награђена похвалом на конкурсу необјављених збирки у Зворнику 2020.г.

 песникињом Радом Јањушић 

Рада Јањушић, дјевојачко Марић, рођена је 11.04.1970. г. у Зеници. Основну и средњу школу ( Гимназију) завршила је у свом родном граду, а од 1993.г. живи у Добоју са породицом.. Запослена је у Полицијској управи Добој од 1994.г., као службеница. Члан је Књижевног Клуба „ Јован Дучић“ из Добоја, члан Удружења хаику писаца Србије и Црне Горе, члан Удружења књижевника РС, члан  Српског уметничког друштва Београд, чланица Кола српских сестара Добој, члан СПКД „ Просвјета“ Добој,  предсједник скупштине Завичајног удружења Извор Добој, које окупља грађане са сарајевско-зеничке регије који чувају обичаје свог пријератног завичаја, и члан Удружења „ Корени“

Објавила је своју прву збирку поезије за дјецу „Дјечији осмијех“ 2011.г., другу књигу поезије за дјецу „Што је лијепо нека траје“, 2012.г. ,трећу књигу, са духовним пјесмама за дјецу и одрасле „Анђели су запјевали“, објавила је 2014.г. За ту књигу је добила писмени благослов Владике Хризостома, а издавач је Дабробосанска епархија. Четврту књигу ( избор поезије из прве и друге књиге) „Дјеца мира“, је објавила 2017.г. Пету књигу игроказа за дјецу „ Разиграно позориште“ објавила је 2021.г. као и своју шесту књигу поезије за одрасле „Крстић у порубу“ која је награђена похвалом на конкурсу необјављених збирки у Зворнику 2020.год

Пјесме су јој објављиване у преко 30 зборника у РС, Србији, Црној Гори и Швајцарској. Петнаест пјесама је заступљено у Антологији савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању, 2015.г.  Пјесме су објављиване и у часописима „Значења“ Добој, „ Животворни Источник“епархија зворничко-тузланска, „АСоглас „ Зворник, „Суштина поетике“, „Славословље“, „Хоризонт“ Земун, у школском часопису ОШ „Свети Сава „ у Добоју, и часопису „ Хаику писмо“… Учествовала је у снимању прве радио-драме у историји Радио РТВ Добоја ” Монашање Светог Саве” по тексту Милована Витезовића, са драмском секцијом при храму Покрова пресвете Богородице у Добоју. Наступала је два пута у Сава центру у Београду по позиву дјечијег пјесника Недељка Попадића, на „Витезовом пролећу“. У школама у Добоју, и у другим градовима, њене пјесме користе учитељице за приредбе, а игрокази су извођени у великој кино сали Центра за културу и образовање у Добоју. У припреми су кратке приче  и поезија за одрасле. Њене пјесме, из збирке духовне поезије за дјецу „ Анђели су запјевали“ су компоноване за дјечији црквени хор у Добоју, и дјечији и женски црквени хор у Зрењанину.

Пише сваку врсту поезије и добитник је више међународних награда за поезију.

АСинфо: Када људе упитате за Раду Јањушић, можете приметити како им се лице одмах озари и од свих увек можете чути само лепе речи и мноштво похвала како за поезију и њен рад, тако и о Ради, као особи пуној многих врлина и квалитета. Рада је поред наведеног у биографији и супруга, пожртвована мајка, пријатељ и родољуб.

Читајући Вашу поезију примећујемо да се два мотива издвајају, то су љубав и вера. Шта за Вас значи љубав и колико Вам помаже вера?

Рада: Најљепша дефиниција љубави се налази у духовној књизи ,,Најбољи васпитач”, и та реченица је на  првој страници моје књиге духовне поезије за дјецу ,,Анђели су запјевали”:

„По учењу светих отаца љубав је почетак и крај свих врлина, корен и плод, темељ и врх. Извор и матер свих добара, царица свих врлина, највећа врлина, јер је она Бог.”

Вјера је за мене најдрагоцијенији дар што ми Господ даде, и молим Му се сваки дан да ме ојача још више у вјери. Она је моја храна, уточиште, снага и ваздух без којег бих се угушила. Она је одговор на сва моја питања која су ме мучила годинама . Са вјером животне невоље нису нестале, али сам добила снагу и мир да их подносим лакше.

АСинфо: Чега се у животу никад не бисте одрекли?

Рада: Никада се не бих одрекла Бога и своје дјеце. Треба се молити да нас Бог не доводи у тешка искушења. Човјек не зна колико је слаб.

АСинфо: Шта недостаје данашњем друштву, а чега је превише?

Рада: Моје мишљење је да без обзира у којем времену и друштву живимо, нормалном човјеку и тада и сада исте ствари недостају. Свакој души треба вјере, љубави, породица, осјећај сигурности, новац, смијех, музика, пријатељи..Чега год има што није по вољи Божијој превише је, без обзира шта је. И кад сам причала са својом баком, и мајком, док сам читала књиге и живјела са својим ликовима из старих романа, док гледам старе филмове и серије, видим  да је то све слично. И њима се тада чинило да је неко прошло вријеме било боље, да је некад било лакше . Ја се никад не бих вратила ни у један једини  дан који је прошао. Неко паметан рече: „Бог нас није створио да се жалимо на његова дјела него да покажемо своја.” Али, ево, ако треба да дам неки конкретан одговор оно што ми прво пада на памет је да недостаје осјећај уживања у малим стварима и нестаје осјећај стида, а превише има празне приче.

АСинфо: Сматрате ли да уметност у савременом друштву има кризу идентитета?

Рада: Нисам баш неки познавалац ни савременог свијета, ни умјетности, да будем искрена. Има људи који су стручни и боље то разумију. Ја само знам да не волим умјетност која у људима буди лоша осјећања, или не буди ништа. Не волим поезију коју ни послије петог читања не разумијем. Не волим слику на којој ништа не видим осим збрканих линија. Али то не значи да та пјесма и та слика нису неко врхунско умјетничко дјело по мишљењу људи који су се школовали да знају то процијенити. Мени је добро и занимљиво само оно што ми кожа осјети.

АСинфо: Платон је рекао да: ,,поезија је ближа истини него историја“. Да ли се слажете са овом мишљу, да се некада из поезије може много више сазнати него из неких документарних списа, нарочито из епских и лирских народних песама?

Рада: Апсолутно се слажем. Историју пишу побједници. Зато се трудим да бар у поезији сачувам од заборава страдање мог народа. Један стих из моје пјесме посвећене  жртвама добојског логора, а и српским жртвама свих логора гласи;

,,Мислили сте да ће заборав да слети

на колијевке празне и мајчино крило,

ал’ истина живи у српском поети

кроз риме ће причати оно што је било.”

Написала сам и пјесму посвећену ветеранима Петог одреда Специјалне бригаде полиције Добој. Разговарала сам са њима дуго, препричавали су ми доживљаје са прве борбене линије, могла сам да осјетим колико је снажан био њихов бол за сваким мртвим другом, из прича сам стварала слике које сам послије послагала у риме. Пред сваки одлазак у акцију загрљени су пјевали „Христе Боже распети и свети“…“Одлазимо да се не вратимо“.. Знали су да се неће сви вратити живи.. Они су ту пјесму „Молитвеник“ одштампали на великом плакату и налази се окачена на зиду њихових просторија. Говорила сам је на дан њиховог Одреда гдје је било присутно 500 људи, а они су сви загрљени плакали. Невјероватно је да и послије толико година сјећање на рат у БиХ буди исти бол код људи. Такође сам описала и страдање породице мог школског друга из мог села, породица Божић. Његов тата је прва српка цивилна жртва у Зеници 1992. године, претучени до смрти, а њих двојица браће су једва преживјели. Тукао га је наш школски друг. Нико није крив, јер нема доказа. На интернету се може пронаћи текст о том суђењу. Разговарала сам са школским другом и у детаље ми је описао тај догађај. Када пишем тако озбиљне теме заиста се трудим да осјетим сваку емоцију учесника тих страдања. И сама сам преживјела страхоте рата, тако да ми није тешко да разумијем сваког ко је слично доживио. Пјесма је награђена трећом наградом у Добоју, и носи наслов БЕЗ ИЈЕДНОГ МЕТКА. Не морам вам ни рећи колико ми је породица Божић била захвална. Они су послије рата отишли у Аустралију, али и тамо славе славу и слушају гусле. То ми је дало идеју да напишем и пјесму  за гусле на исту тему, и слава Богу један наш гуслар ће је снимити. Гусле су наш најстарији и најдражи уџбеник из историје. ,,Пјесма Крстић у порубу”, по којој је књига и добила назив, је аутобиографска и описује тренутак мог одласка са огњишта 1993. године. Вјерујем да су сви доживјели тај исти осјећај страха и несигурности док  држиш торбу у коју мораш спаковати сав свој живот, и кренути, а не знаш гдје. И још неке моје пјесме из ове књиге   су написане у рату. Све ове напред споменуте пјесме се налазе у  мојој збирци КРСТИЋ У ПОРУБУ.

Моји стихови никада не шаљу поруку мржње. Увјерила сам се много пута да добрих људи има у свим нацијама и вјероисповијестима. Бог нека суди, а ја ћу уз Његову помоћ писати само истину.

Тужно је да наша дјеца ништа од тога не би знала да нема нас који смо све записали.Сјећам се кад ме мој син једног дана изненада упитао: „А ко је побиједио у овом последњем рату?” Одговорила сам му НИКО.

АСинфо: Ваша књига поезије ,,Крстић у порубу“ изашла је недавно из штампе у издаваштву АСогласа, а претходно је награђен рукопис Похвалом на конкурсу ,,Дрински књижевни сусрети“. Реците нам нешто о новој књизи и колико Вам значи управо та награда?

Рада: ,,Крстић у порубу” је моја прва збирка поезије за одрасле. Ту сам сабрала све оно што сам писала до сада, а да није за дјецу. Многе пјесме су писане за разне конкурсе, и награђиване, па сам сматрала да онда и заслужују да их удомим да нису расуте по ладицама. Ту има 80 пјесама раздвојених по цјелинама. Родољубиве и духовне, мисаоне и двадесетак љубавних. Издавач је СПКД „Просвјета” Добој и АСоглас Зворник. Рецензију је писао књижевник Аћим Тодоровић. Лектор је Татјана Стојановић, прелом књиге је урадио наш пјесник Витомир Стевановић, а уредник књиге и дизајн корица ђакон Владо Мојевић.  Хвала им свима још једном на помоћи.

Награда ми значи много, јер је ово прва књига поезије за одрасле. Бити награђен похвалом у конкуренцији од око 70 књига је баш за радост.

АСинфо: У једној прилици сте рекли како сте поезију превасходно писали за децу и да нисте очекивали толики успех на књижевном пољу, да ће Ваш пут бити умногоме другачији и да ћете својим стиховима оплемењивати све генерације. После две књиге песама за децу, дошла је и трећа за децу и одрасле ,, Анђели су запјевали“. Можете ли нам нешто више рећи о том поетском путу, књигама за децу и коју су арију ,,анђели запјевали“?

Рада: Писати поезију за дјецу је нешто што мојој души највише прија, као и дружење са дјецом. Често су ме питали зашто баш пишем највише за дјецу и духовну поезију. Зато што је само у дјечијем свијету и у вјери  све чисто, јасно, поштено и добро. Само та два свијета су мјесто гдје могу побјећи и осјећати се потпуно сигурно. Док пишем за дјецу летим  у машти у њихов свијет и бар за тренутак се одморим. Трудим се да их стиховима насмијем, али и да натјерам нас родитеље да се запитамо да ли их довољно слушамо.Све ја то упакујем тако да многе моје пјесме за дјецу су у ствари и за њихове родитеље, а иза друштво у којем живимо. Тешка торба, Бака код министра, Нестају нам ливадице, Забранићу лов, У име све дјеце свијета итд. Књига духовне поезије за дјецу Анђели су запјевали настала је у једном посебном периоду мог живота о којем ми је тешко причати. Жељела сам да све лијепо и души корисно што сам прочитала у духовним књигама, преточим у стихове и поклоним дјеци. Плашила сам се да ли ћу нешто написати што Богу није угодно, али мој унутрашњи глас ми је говорио да то требам урадити. Тражила сам благослов и од свог свештеника и владике Хризостома, и добила писмени благослов који сам скенирала на почетку књиге. Прво издање је грешком штампано са јако ситним словима али је нестало јако брзо, као и друго издање. Пјесму  из те књиге је на интернету случајно пронашла наша дивна умјетница и сестра по вјери Милица Досковић, запослена као хорски оперски пјевач у Српском народном позоришту у Новом Саду, и  води дјечији и мушки црквени хор у Зрењанину. Милица  је осмислила мелодију, па су је дјеца пјевала на Светосавској академији у Зрењанину. Пронашла ме је на Фејсбуку послије неколико година и јавила ми се. Од тада креће наше пријатељство и Милица добија инспирацију да  више од  десет мојих пјесама из те књиге компонује за хор, али их и  сама пјева. Даће Бог да сними и ЦД. Пјесме из те књиге компоновала је и сјајна добојска професорица Љубица Тимановић Ролд за дјечији цкрвени хор „Јавор“. Неке пјесме се поју у црквама и манастирима. Многи анђели су заиста запјевали , а ја се не престајем захваљивати Богу на свему.

АСинфо: Једна посебна књига игроказа за децу са насловом ,,Разиграно позориште“, чији су игрокази извођени у великој кино сали Центра за културу и образовање у Добоју. Можете ли нам нешто више рећи о тој књизи и како су изгледале изведбе, какав је био осећај седети у публици и на позорници гледати свој комад?

Рада: Разиграно позориште је књига игроказа за дјецу. Учитељице су ми стално тражиле да пишем игроказе и ето највише због њих сам написала 15. игроказа. Маја Ковачевић из Краљева, моја пријатељица и самохрана мајка 11 дјеце има своју издавачку кућу Глас Србије и понудила ми је помоћ око издаваштва. Замолила ме је да покушам написати представу о мајци Светог Саве, Светој Анастасији. Хвала Богу успјела сам, иако ми се то учинило као  претежак и преозбиљан задатак. Представу ће играти дјечије позориште у Добоју „Позориштанце“. Дјеца из црквеног хора Красница из Чајнича су снимили ту представу и  као видео запис поставили на друшвене мреже у склопу мисионарске акције „Заволи, воли, обновимо себе Глас Србије“, чији је руководилац Маја Ковачевић. Нека се шири Богољубље на духовну корист сваком човјеку. И други краћи  игрокази  су  извођени на сцени још док су били на папиру, а најчешће духовити игроказ о глувој баки на родитељском састанку. Осјећај је фантастичан док у пуној сали слушаш људе који се  од срца смију. Зачудим се колико све добије другу димензију, и све звучи и изгледа много боље на сцени, него док је само мртво слово на папиру

АСинфо: Поред игроказа, Вашу поезију школарци често говоре на школским приредбама и свечаностима, а и неке од песама су компоноване и изводи их црквени хорови. Да ли је за једног ствараоца најбитније када буде прихваћен у својој околини? Какво значење за Вас има такво уважавање, може ли се радост описати речима?

Рада: Не постоји човјек коме  не прија да га поштују и цијене. Мене једнако радује да то осјетим од  људи како у мом граду, тако и било гдје. То доноси и већу одговорност да треба да пазим да то поштовање и заслужим и задржим, али и да стално радим на себи да се не погордим, јер је истина да волим сцену, и похвале и аплаузе. Гордост је један од највећих људских гријехова, и благодат се брзо губи када полетимо и помислимо да смо бољи од других. Када сам први пут добила прву награду на једном конкурсу сјећам се да сам цијели дан била као у трансу. А онда ми је у једном даху изашла из срца пјесма Рашивена гордост, и та пјесма је прва у мојој књизи. Радо је говорим, и објављена је и у часопису Епархије зворничко- тузланске. Кад год полетим сама себи је рецитујем. Један стих из те пјесме се налази и на задњој корици књиге и он гласи „на кољена падам гласови се чују, ко Свевишњем хрли ничег се не боји, све заслуге, кћери, Богу припадају, а само су гријеси, само они твоји“. Не желим да се моја породица, а посебно моја дјеца, икада застиде због оног што сам написала или рекла. Њихова подршка ми је најбитнија.

АСинфо: Многе Ваше песме, као што сам напоменула, су музички обрађене. Како доживљавате своју поезију у музичком аранжману?

Рада: Музику волим, када засвира прва устајем да играм. Волим добре текстове, волим и забавну и народну и духовну и етно музику. Све! Онда можете замислити колико сам срећна кад чујем да неко пјева моју пјесму. Милица Досковић то ради сјајно и ја се не престајем чудити откуд мене та срећа да задеси да од толико пјесника и пјесама она баш узме моје. На телевизији Храм Милица пјева моју пјесму ,,Док црвена звона зову” сваке недјеље прије и послије литургије. На тој телевизији пјева и друге моје пјесме. Често их изводи и на другим културним догађајима.Чујемо се сваког дана, али се још никад нисмо среле. Даће Бог да дође на моју промоцију, па да нам запјева.

АСинфо: Ваше радове можемо пронаћи у часописима, зборницима, антологијама и многим порталима. Да ли су у плану неке нове књиге и комади, шта још можемо очекивати из Вашег пера?

Рада: Имам написаних неколико кратких прича, али с обзиром да су аутобиографске некако немам храбрости да их објавим, мада сам неке слала на конкурсе и три су награђене. Такође имам написаних хаику пјесама стотињак, па можда и једну збирку тих кратких пјесама да објавим.

Немам планова јер сам се увјерила да Бог све уреди много боље од мене, и препустим Њему све, а ја урадим што је до мене. Али имам много жеља које нису ни мало скромне.  Кажу да се човјек разболи од неиспуњених жеља, а да је тако ја бих одавно била на болесничкој постељи. Шалим се мало, али у свакој шали има мало и шале. Маштам ја тако некад како ћу да уђем у читанке, лектире, да неки издавач узме моје пјесме за дјецу и прави нова издања у милионском тиражу. Маштам да добијем инспирацију и напишем много романа као Љиљана Хабјановић, али и романе као сестре Бронте, Перл Бак, да напишем неких хиљаду нових својих сунаца као Хосеини, да жене плачу уз моје романе као што сам ја плакала читајући Три љубави од Кронина. Много ја маштам и желим. Али и ако ништа од тога не буде, а вјероватно неће бити, ја ћу се опет захваљивати Богу сваког јутра на свему. „Средина је Христова“ и то не заборављам. И до сада ми је  превише дао, толико да ми је довољно радости за цијели живот. Имам своју молитвицу коју често понављам: ,,Господе. дај ми инспирацију да пишем, али ако ће ме то писање одвести даље од Тебе не дозволи да напишем више ни једну једину ријеч“.

АСинфо: На конкурсу Сабора песника ,,Востани Сербије“ недавно сте добили Трећу награду за своју песму, у жирију су били велики и признати уметници, као и вокални солиста Милица Досковић, која је место Вас преузела награду. Колико Вас радују такви догађаји и да ли је овај конкурс био јединствен до сада?

Рада: На тај конкурс се могла послати само необјављена пјесма а ја таквих нисам имала осим неколико писаних још у рату. Једина пјесма коју из неког разлога нисам објавила нигдје је пјесма коју сам написала за Милицу Досковић, и посвећена је њеном покојном мужу Давору. Милица је одмах дала мелодију тој пјесми и послала ми снимак. Била је одушевљена. И ето, на нашу радост награђена је. Питала сам организатора да ли је може Милица преузети у моје име и одмах отпјевати тамо што су они са радошћу прихватили. Жао ми је што нисам могла бити са њима, али срећна што је награда код Милице. Та жена је невјероватна и велико је богатство имату њу за пријатеља. Подржавам све конкурсе и пројекте чији је главни циљ  да буду чувари свега оног што је добро за наш српски народ и нашу црву.

АСинфо: Каква је Ваша сарадња са АСогласом и да ли планирате још некакву сарадњу у будућности?

Рада: Сарадња са Асогласом је одлична. Пружају мени, али свим пјесницима максималну подршку. Промовишу нас и посвећују пажњу сваком посебно. Професионални су и посвећени свом послу. Најбољи доказ да је то тако је чињеница да они увијек имају посла. То им искрено и свим срцем желим и у будућности. Наравно да се наша сарадња наставља.

АСинфо: Да ли бисте имали неку поруку за наше читаоце?

Рада: Хвала вама на овом разговору и желим  свим читаоцима да им наше књиге бар за тренутак уљепшају живот и скрену мисли са ове невоље која нас задесила. Послије кише мора сунце засјати. Из личног искуства, и искуства многих  људи које познајем, без вјере у Бога, поста, причешћа и покајања, тешко можемо задобити мир који је свакој души потребан.

Разговор водила: Невена Милосављевић