МАГИЈА РЕЧИ ТРАЈЕ
Књижевница Гордана Јеж Лазић пише поезију, прозу, књижевну критику, есејистику, а бави се и понеким новинарским жанровима. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Републике Српске, редовни је члан Матице српске, те члан Института за дечју књижевност у Београду, СПКД Просвјета Париз и Асоцијације песника света у Риму, Poetas del Mundo. Објавила је збирке поезије: Кад се срећа зове Каћа; Број 64А; Математика слободе; Народ од песме већи; Срцеведац и Како, Вуче, деца уче и роман Пут до истине. Њена нова књига за децу Како, вуче, деца уче оцењена је као иновативна и интерактивна.
Ваша књига за децу Како, Вуче, деца уче привукла је велику пажњу публике, представљена је на Међународном сајму књига у Београду прошле године, у Кући Ђуре Јакшића и на неколико фестивала до сада. У чему се огледа иновативност?
– У игри на језичком фону. Из ципелица савременог детињства речи тешке ваљало је сместити у песме лаке из неколико разлога. Пре свега, едукативни слој потребно је ускладити са брзином протока информација у ововременом свету, а сачувати примат креативног подстицаја у односу на инстант информацију. Такође, осећај детета да се са захтевним речима, какви су нпр. називи стилских фигура понекад, сусрело тек успут, у садржајно питким, сажетим, разиграним песмама на ранијем узрасту, јача самопоуздање самим препознавањем тог фонетског склопа на старијем узрасту и подсећањем на први сусрет са том речју, емотивно, мелодијски и семантички. Коначно, ја сам у овој причи само песник, дечји добар друг, и намера ми је била да деци покажем да речи нуде бескрајно пространство игре и да магија речи траје, јер речи су људска творевина и само човек може да им унесе суштину, а то су – мисао која осећа и осећање које мисли.
Књига је интерактивна, јер деца могу да је пишу заједно с Вама, оставили сте им простора за рад. Шта све деца могу да науче на тај начин?
– Као и у свакој игри, и интерактивност једне књиге је својеврсна експедиција, у којој деца могу да сусретну различите појмове, те у овој књизи деца не уче, него откривају значења речи. Осим поменутих основних стилских фигура, откриће покоју нову реч, лексички појам, граматичко правило, где-где писца или књижевног јунака и осетити атмосферу асоцијативности, а да би сналажење на овој малој језичкој мапи било лакше, ту су болдирањем и италиком истакнуте смернице. Понегде ће записати своју мисао, песму, причу, стилску фигуру, или можда осликати песму, у зависности од инспирације и узраста, јер књига је замишљена као игра са којом се расте.
Какви су утисци са промоција, нарочито какве повратне информације добијате од најмлађих читалаца?
– Интересантно, књига Како, Вуче, деца уче израсла је из истоименог стиха из песме Азбука, коју су деца већ по објављивању у Даници за младе Вукове задужбине изводила на својим приредбама у Кикинди и Чачку. Мало је рећи да сам била одушевљена када сам добила снимке, јер дело за децу се не завршава сопственим крајем, него повратном реакцијом деце. Има овај жанр сопствени круг: писац – дело – дете, а нит која нас повезује је емоција и немогуће је добити ту повратну емоцију „дођи да кроз игру заједно откривамо свет“, ако дете није сигурно да свет разумете из његове перспективе овде и сада. Истовремено, то је и огромна одговорност, деца су вам указала поверење (сетите се Егзиперијевог „Малог Принца“). Тако је настала књига и зато је у њој остављен мејл на који моји мали-велики читаоци могу да ми пишу. Када је једна од песама из ове књиге, Гушчије перо, на фестивалу „Булка“ у Врбасу понела награду публике, помислила сам: Нема даље. Бирала су је деца. О овом нисам ни маштала. Прича је, ипак, отишла даље. Десетогодишња Лена Дакић из Пригревачких читалића направила је изузетну анализу читаве књиге Како, Вуче, деца уче и та критика из пера детета заувек ће за мене имати посебно значење. Недавно, на фестивалу „Деца су украс света“ у Вршцу, Дечји хор „Звончићи“ и проф. Олгица Чех изненадили су ме извођењем четири компоноване песме из књиге Како, Вуче, деца уче. У међувремену петогодишња девојчица из Сарајева после промоције на Сајму књига у Београду ми је јавила да је пожелела да постане песник. На Трибини Института за дечју књижевност и УКС; у Кући Ђуре Јакшића и Библиотеци „Јова Јовановић Змај“ у Београду; Зимској бајци Радио Београда; Радио Београду; на Витезовим фестивалима; на 56. Драинчевим књижевним сусретима – у Блацу, Житорађи, Куршумлији и Прокупљу, као и на поменутим Фестивалима у Врбасу и Вршцу гостовала сам са нашом изузетном песникињом за децу Горданом Роглић Стијачић. Сва наша дружења са децом била су веома посећена, посебна, инспиративна и сва желимо да поновимо. Нека су била дирљива и због тако велике посећености упркос веома хладном, или веома топлом времену. Оно што ће ми остати најупечатљивији доживљај је, наравно, представљање књиге Како, Вуче, деца уче за први програм РТС на Школском дану прошлогодишњег Међународног сајма књига у Београду.
Дела за децу су само део Вашег стваралаштва. Збирка песама „Срцеведац“ постала је окосница Ваше поетике. У чему је она Ваше огледало?
– Срцеведац је стара словенска реч која значи – онај који види срцем, који разуме људску душу. То је мисао која ме је водила деценијама пре но што сам се са самим појмом који је обједињује сусрела, отуд мој срцеведац „види, води и вида срцем“. Композиционо, књига је подељена у девет целина, уковрених песмама Реч и Светлост, јер како слови један стих из ове књиге: Речи су скупе и – ако је реч почетак света и логоса, онда нама не преостаје ништа друго до да нам речи буду достојне светлости.
Поезију, прозу, књижевне приказе, осврте, есеје и интервјуе објављивали сте у: Даници, Јежурку, Змају, Стремљењима, Савременику, Крилу, Књижевним новинама, Новој зори, Књижевном животу и Нашој речи (Румунија), Новој стварности и часопису Сутра (Република Српска), Саборнику, Годишњаку Института за дечју књижевност, Искри, Расен-у, Траговима, Фокус вестима и Књижевној радионици Кордун. Која књижевна дела и које теме су привукли Вашу пажњу у сегменту проучавања литературе?
– Дела наших савременика. Хтели ми то или не, околности неумитно утичу на наш животни пут, па самим тим и књижевни. Историјски процеп из којег је израстала генерација књижевних стваралаца самог краја 20. и првих деценија 21. века за српску књижевност био је вишеструко захтеван. А иза овог еуфемизма преломила су се: два миленијума, два антагонистички постављена друштвена система, два технолошки потпуно различита света и две социо-психолошки и филозофски ничим спојиве, а вазда упарене историјске појавности, с једне стране – ратови, агресије, страдања, прогони, а с друге стране мир, мирољубивост, филантропија, борба за опстанак – и код нас и планетарно. Изазов ми је био да пратим фокусе, перцепције, али интеракцијски, иновативни и прогностички сегмент у књижевном разумевању овог доба.
Сатиричне приче објављујете у зборницима ИК „Алма“ у Београду. Како је сатира постала наш насушни поглед на свет?
– Сатира, као и остали књижевни жанрови, одређена је пре свега аутентичношћу поетке једног аутора. Темпорално, она своје књижевне корене има још у античкој комедији и не постоји период према којем су аутори који имају жицу за сатиру остали индиферентни. Пре бих подсетила да сатира паралелно са комедиографским из антике вуче и своје филозофске корене. Отуд сматрам да је књижевна сатира и данас ствар личног афинитета. Као што сам у књижевној критици поборник афирмативне речи, јер оно што се вредношћу издваја треба и подржати, тако и са становишта сатире, не подржавам критику зарад критике, нарочито не масовно одобравајућу, јер таква критика често граничи са неучтивошћу. Сатиру данас видим као подршку малом човеку, маргинализованом, неупотребљивом, а свету и веку преко потребном.
Бавите се и другим видовима стваралаштва. Колико су новинарство и уреднички рад у спрези са књижевним стварањем?
– Када у свет књижевности зароните као аутор, у ствари улазите у читав један свет неисцрпне инспирације, историје и теорије књижевности, њене мултидисциплинарности и тек тада постајете свесни на који начин сте део своје књижевне епохе. Зато ми је изазов да паралелно са есејистичким радом забележим и интервју са аутором дела о којем сам писала. С друге стране, уредништво ми се у почетку чинило као сасвим лична прича, начин на који склапам своје књиге; отпочетка настају у целости, већ са првом песмом новог циклуса знам како ће изгледати композиција целе књиге. После ми је то постало интересантно и предлагала сам својим савременицима уредничка решења њихових рукописа. Чудесан је тај део приче када књигу стилски, лекторски, уреднички дотерујете и пуштате у свет, јер знате да ће с њом и један сасвим мали део ваше естетике отићи у вечност.
Како научно проучавање књижевних дела и њихово проучавање помаже Вама као писцу?
– Храброст да се одважим на искорак у научно бављење књижевношћу дугујем пре свега Институту за дечју књижевност у Београду и др Милутину Ђуричковићу. Жанр књижевности за децу и младе у овом тренутку веома је изазован. Након подугог затишја овај жанр доживљава своју ренесансу; уз то, увелико смо закорачили у нови миленијум, основне карактеристике жанра остају, али стилистику ваља прилагодити перцепцији савременог детета, које одраста у раскораку између успаванке, мита, бајке и басне, с једне стране, и роботизованог света и технолошке инстант културе, с друге стране. Књижевност за децу у том процесу има круцијалну улогу и у педагогији, психологији и социологији детињства, јер нам омогућава да у вртоглавом технолошком убрзању сачувамо емотивност као кључну компоненту развоја на путу ка самоактуелизацији и стваралачком развоју личности. У том смислу интересантан ми је методички приступ у стваралаштву за децу. Ван овог жанра понекад ми је изазов да се на овај начин посветим само једној песми, али то је већ задивљеност, дубоко поштовање према једној књижевној творевини и нема утицаја на моје стваралаштво.
О Вашем делу писали су и говорили угледни књижевни критичари: др Воја Марјановић, др Зорица Турјачанин, тадашњи председник Културно-просветне заједнице др Горан Ђорђевић, тадашњи председник Вукове задужбине др Миодраг Матицки, председник Института за дечју књижевност др Милутин Ђуричковић. Колико је то све подстрек, а колико обавеза?
– И једно и друго, наравно. Када заиста немате никог и ништа осим сопствених снова, онда вам се сусрети са оваквим људима (а они су пре свега били и јесу велики људи) указују као небески знакови поред пута, као услишене молитве. Сви су они били моји ментори – књижевни, књижевно-критички, уреднички и сваки разговор с њима је био благородан. Међу човечношћу и делом великим људима који су ми пружили подршку је и наш велики посник, Недељко Попадић. Част је и благослов доживети подршку оваквих људи. Одговорност, и те како. Аутор је увек вишеструко одговоран: са страхопоштовањем према дару с којим је рођен – од Господа је; према онима који су му својим тешко стеченим именом указали поверење и пружили подршку; према читаоцима; према историји и коначно, према самом себи – у свакој новој књизи бити бољи него у претходној.
У припреми је књига сатиричних прича или још нешто другачије?
– У овом тренутку две збирке поезије: Правописна норма тишине и за децу Зашто не сме. А до краја године свакако још нешто, јер у децембру имамо диван повод за дружење – двадесет и пет година од изласка моје прве књиге.
Шта бисте поручили неком ко би желео да постане писац?
– Останите своји! Наши снови су с нама рођени, сами нас воде.
Разговарала: Слађана Миленковић
