Наталија Димитрова Недјалкова је писац, преводилац и новинар.
Заменица је председника Бургаске заједнице писаца. Члан Савеза бугарских писаца, Савеза преводилаца у Бугарској, Савеза бугарских новинара,Словенске књижевнае и уметничке академије,Заједнице писаца Бургас. Координатор је међународног књижевног фестивала “Мајски сусрети славенских уметника – Свето Слово“ који се одржава једном годишње у Бургасу. Иницијатор је арт-феста “Бургсток“ и књижевних читања „Пронађено у преводу“. Аутор је збирки песама „У позоришту сенки“ (2014), „Пруг до неба“ (2017), „Онај иза врата“ (2019), есејистичке прозе „Ја, ь и безгласно слово“ (2021), “Замка за песничке снове” (2021), “Од 7 зрна истине” (2023), “Стихоанализа” (2023), „Уочи 31. фебруара“ (2025). Учесник међународних књижевних фестивала и добитник међународних награда. Књижевна дела Наталије Недјалкове превођена су и објављивана у ауторитативним публикацијама у Србији, Црној Гори, Северној Македонији, Русији, Пољској, Албанији, Румунији, САД, Кине,итд. Преводи њених дела уврштени су у престижне домаће и међународне антологије.
–Како бисте описали свој књижевни пут? Када сте почели да пишете и колико књига сте до сада објавили?
-Дуго сам већ у књижевном свету. Пишем још од школских дана, од када и датирају моје прве објаве поезије. Након завршетка факултета, дуги низ година сам радила као новинар, тако да је моје писање у том периоду углавном било у виду актуелних извештавања. Моја прва књига је објављена тек 2014. године. Од тада сам објавила још неколико књига, углавном поезије – „У позоришту сенки“, „Ограда до неба“, „Онај иза врата“, „Ја и безгласно слово“ (есејистичка проза), „Од седам зрна истине“, „Замка за песничке снове“, „Анализа поезије“ и „Уочи 31. фебруара“.
–Које теме Вас највише инспиришу?
-Ако бих морала да тражим жанровску дефиницију за свој рад – пре свега је то филозофска лирика. За мене је Књига постања огромна књига, а сви смо ми слова из рукописа Божјег. Својим мислима, емоцијама и делима и ми учествујемо у овом невероватном чину Стварања, тражећи одговоре на фундаментална питања ко смо, зашто смо овде и куда идемо. То су главне теме на које усмеравам пажњу својих читалаца. Током година свог креативног развоја, настављам да тражим одговоре на сва ова питања. Инспирише ме лепота овог света, његова јединственост и непоновљивост.
–Колико је савремена бугарска стварност присутна у Вашем писању?
-Чак и ако аутор не пише директно социјалну поезију, на овај или онај начин друштвена стварност, не само унутар одређене земље, већ и уопште, утиче на свако конкретно дело.
– Да ли књижевност треба да буде ангажована или пре свега естетска?
-Веома занимљиво и дискутабилно питање које је узбуђивало уметнике и из претходних епоха. С једне стране, прави уметник не може бити роб популаризма, савремених трендова и омаловажавати уметност. С друге стране, не би требало ни да се крије у својој Кули од слоноваче далеко изолован од стварног живота. Мислим да сви ми, људи од Речи, тежимо да постигнемо ову равнотежу – инспиришемо наше читаоце да чврсто стоје на земљи, али истовремено да не забораве да гледају у небо.
–Који аутори су највише утицали на Ваш стваралачки пут?
– Има их изузетно много. У свакој фази нашег живота имамо своје духовне учитеље и узоре. У детињству су на мене снажно утицали аутори попут Вилхелма Хауфа и Ернста Теодора Амадеуса Хофмана (рано сам почела да читам, а моје прве књиге нису биле нимало детињасте), у младости – француски симболисти попут Шарла Бодлера и Артура Рембоа, наравно Достојевски, Кафка, Сартр. Филозофи попут Аристотела, Хегела, Канта, Хајдегера… И, наравно, невероватна галаксија балканских аутора – и класика и савремених уметника, које радо преводим.
– Да ли пишете континуирано или у налетима инспирације?
-За разлику од превођења које подразумева на првом месту организацију, дисциплину и планирање, у личној креативности, наравно, инспирација је на првом месту. Верујем да се права поезија не рађа по унапред одређеној теми и некој врсти плана. То је порука одозго, диктирана небеским језиком, коју „преводимо“ на земаљски. Моји извори инспирације су музика и плес, то је права алхемија и магија, када се ноте и ритам неприметно претварају у слогове, речи и песничке строфе. Тако се рађа велики део мојих песама.
Као преводилац, које сте књиге до сада превели на бугарски и да ли преводите и са српског?
-Хронолошким редом, то су следеће књиге „Тамо, после зиме“ руске песникиње Валентине Сергејеве, књиге македонских аутора Стојана Тарапузе – „Како се кува кловновска чорба“, Ђорђа Калаиџијева – „Нишан“, Валентина Нешовског – „Једна књига“, Весне Ачевске – „Метаморфозе“ (заједно са познатом бугарском песникињом Розом Бојановом). 2024. године објавила сам антологију својих превода „Поново откривена у речи“, која обухвата преко 100 песама и есеја 42 аутора из 15 земаља, преведених са 9 језика. Периодично објављујем преводе савремене поезије и прозе у електронском порталу „Бургаске заједнице писаца“ и у часопису „Меридијан 27“ једне од најауторитативнијих издавачких кућа у Бугарској „Libra Scorpio“. Наравно, акценат у мојој преводилачкој активности је и на српској књижевности. До сада сам урадила преводе како класика попут Бранка Миљковића и Васка Попе, тако и низа савремених аутора – међу њима су Миодраг Јакшић, Неда Гаврић, Душица Ивановић, Душица Мрђеновић, Сунчић Радуловић Торбица, Милан Орлић, Игор Ремс, Илија Шаула, Виктор Радун Теон, Дејан Спасојевић, Милутин Ђуричковић, Драган Јовановић Данилов и други.
– Колико Вам је важна реакција читалаца?
-То је најважније, јер је књижевно дело упућено пре свега Његовом Величанству Читаоцу. Нема веће награде него да ваше дело он прочита, да допре до његовог срца и додирне његову душу, да га инспирише и да му да наду, или да одговори на етичка и естетска питања која га окупирају. Добити добру оцену од књижевних критичара је несумњиво веома важно, међународно и национално признање је такође веома престижно. Али је такође фантастично када вам потпуно непознати људи кажу да су читали ваша дела и да имају вашу књигу у својој библиотеци. Никада нећу заборавити како ме је током међународног путовања, у аутобусу, једна потпуно непозната жена питала – Ви сте песник из Бугарске, зар не?
– Да ли сте у току своје књижевне каријере добијали признања и награде, и колико Вам то значи?
-Да, примила сам више награда и признања како за свој уметнички рад, тако и за остале активности – као преводилац и јавна личност. Међу бугарским одликовањима су награда општине Бургас „Пегаз“ за збирку поезије „Анализа поезије“ – за књигу са доприносом националној књижевности, одликовање Савеза преводилаца, као и одликовања са разних ауторитативних међународних конкурса у Македонији, Хрватској, Србији, Црној Гори, од креативних заједница у Русији, Украјини, Грузији, Казахстану итд. Свака награда ми је веома важна и драга, јер је знак признања – не само за мене лично, већ и као представника Бургаса (града у коме живим и радим) и Бугарске.
–Колико је значајна сарадња међу писцима на Балкану?
-Ова сарадња је изузетно важна. Балкан је нешто јединствено – и по природи, и по историји, и по култури. Невероватан конгломерат традиција и цивилизацијских достигнућа. Дивно је што нам нове технологије омогућавају лакшу и бржу комуникацију. Па ипак, најважнији је живи контакт, а један од облика ове креативне комуникације бивају све чешће и књижевни фестивали. Сваки креативни сусрет, књижевна премијера или књижевно читање доноси много позитивних емоција, радости и инспирације. Јер тако настају креативне сарадње, настају нове идеје, нови пројекти, објављују се нове књиге – све оно што гради мостове између наших народа, наших култура.
–Живите у Бургасу, а код вас постоји познати књижевни фестивал „СВЯТО СЛОВО“, а ви сте координатор па да вас замолим да кажете нешто више о томе?
–Фестивал, који ове године обележава 20. годишњицу, један је од најзначајнијих културних догађаја не само на регионалном, већ и на националном и међународном нивоу. Одржава се сваке године у мају – месецу свете браће Ћирила и Методија, бугарског писма, образовања и културе и словенске писмености. Главни организатор „Свете речи“ је Национални друштвени центар „Љубен Каравелов 1940“ на челу са Величком Колевом – секретаром друштвеног центра и Розом Бојановом – песникињом, публицисткињом и преводиоцем. Фестивал се одржава уз подршку општине Бургас, Заједнице писаца Бургаса, медијских партнера, приватних донатора, међу којима је и др Васил Костадинов, који такође пише поезију инспирисану морем. Програм фестивала је атрактиван и богат ауторским читањима, блиц такмичењима, креативним радионицама и догађајима на отвореном у Бургасу, острву Света Анастасија, рибарском селу Ченгене-скеле, Аква Калидеу, древном Несебару, мистичној Странџи. Сасвим природно, за двадесет година „Света реч“ је већ постала заштитни знак за престиж, инспирацију и пријатељство. Током овог времена, преко 150 песника, писаца, музичара, уметника и глумаца из Белорусије, Босне и Херцеговине, Бугарске, Пољске, РС Македоније, Русије, Словачке, Словеније, Србије, Украјине, Хрватске, Црне Горе и Чешке Републике представило је свој рад у Бургасу.
– Да ли сматрате да постоји заједнички културни простор словенских народа и да ли мислите да се он може интезивирати?
Наравно да, јер словенски народи дају изузетно вредан и огроман допринос свеукупној ризници људске цивилизације. И, наравно, међусобна сарадња има огромне перспективе за даљи конструктиван развој. Добар пример је бургаски фестивал „Света реч“, који сам већ поменула. Акценат оваквог правца видимо и у активности Словенске књижевне и уметничке академије, која у име Добра уједињује истакнуте уметнике из словенског света и чији сам члан од прошле године, што ми чини велику част.
– Да ли писац, стварајући свет у својим делима, може да утиче на свет око себе и да га мења на боље?
–Дефинитивно сматрам да је тако. Живимо у изузетно динамичном свету, у доба високе технологије и брзих комуникација, у свету пуном драме и изазова у којем вештачка интелигенција на овај или онај начин постаје коаутор модерне људске историје. Верујем да је једна од најважнијих улога и мисија књижевности управо то – да настави да формира истинске духовне вредности и идеје, захваљујући којима ће наше друштво заиста бити здраво. Верујем да ће пре или касније доћи дан када ће свет постати права оаза Добра и Стварања.
– Каква су Ваша новинарска искуства?
-Мој професионални пут је како сам већ навела, почео управо новинарством. Прво у општинским новинама „Бургас Данас“, а затим у националним новинама „Рад“. Члан сам Савеза бугарских новинара и континуирано објављујем новинарске материјале везане за књижевне активности Бургаске заједнице писаца, где сам тренутно заменик председника, а од ове године сам члан редакције националног морског часописа „Море“. Верујем да колико год различити изгледали на први поглед, новинарство и књижевност имају много заједничких тачака пресека и дивно се допуњују. А ако је новинарство начин да се постави тачна дијагноза свакодневног живота, онда је уметнички језик лек који лечи болести. Новинарско око је попут Окамове бритве, која одсеца непотребно како би оставио важно и актуелно. Књижевни приступ, насупрот томе на посебан начин, наглашава лепоту сваког детаља и фокусира се на јединственост догађаја и појава. А кроз моћ сугестије и идеја, обучених у речи, свет се може променити на боље. Наравно, ако је у ове, било новинарске или лирске поруке, аутор унео део своје душе.
–Која је ваша порука читаоцима?
-Свакако, да не забораве колико је свет, упркос тешкоћама, и даље пун чуда, лепоте и хармоније. Међутим, нажалост, врло често се се прво фокусирамо на ружно и лоше. Песимизам је као коров у прелепој башти. Ако прво научимо да видимо лепоту у људима и стварима које нас окружују, свет и наши животи ће дефинитивно постати бољи.
Разговор водио Дејан Спасојевић
Са Бугарског превела Сунчица Радуловић Торбица.
