НИВЕЛИСАЊЕ ВИСОКИХ ДУБИНА
ХОД КРОЗ УНУТРАШЊЕ ВРЕМЕ
ЖељкаАврић, СВОЈЕРУЧНО (збирка песама)
Наслов нове збирке песама ЖељкеАврић, “Својеручно“ потврђује аутентичност поетског доживљаја песникиње, и у сваком свом сегменту стоји као печат испод свега што је написано. Није неопходна посебна фокусираност ока, нити проницљивост ума да би се уочио прецизан одабир наслова и ширина захваћених тема, као и равнотежа и уједначеност стилског одличја. Пажљив распоред песама по циклусима, актуелност промишљајућег и проживљеног, као и дубока интима која се суптилно намеће, видљиви су још код првог читања.
Од седам циклуса поезије, први, „Распећа, побуне“ представља промишљен начин да се кроз породични родослов и одрастање уведе у свет песништва – дечје или девојачко сагледавање односа у кући, очево трговачко премеравање свега, мајчино скривање стида у порубу сукње. Нека врста расправе са самом собом о раскиду и одласку; девојчица стоји испред родитеља, располућена између похвале и покуде, и заповести што равномерно стижу од једног и другог. Кантарски тег и шиваћа игла су опредмећена стања страха од убода и тегобе премеравања. Распеће је физичко стање, кад мучи главобоља, слабовидост и паника. Истовремено, побуна је премештена у песму и показује, између осталог, „ одрастање…/ у заједничкој соби“,„од кључаонице до исповедаонице“, „све док прећутано/ не натера на повраћање.“ Између оца и мајке, “на линији ватре, сувише своја да би неком припадала, превише брза да би је неко пратио, опрана болом па увек нова, лако пада и лако се диже, лети у „дубоки мрак“, да би поентирала одласком „ у шкољку / у заувек / у бестрага“, у крај приче”, у којој се више нико не смеје. Смрзло се и пресушило све у њима, само је она и даље дивља у срцу, песникиња, бела врана у породици.
Циклус „Суочавања“ почиње песмама о мраку. Живот се доживљава као лоше позориште, где су подједнако лоши и глумци и режисери, публика и менаџери, чак и шаптачи. Пластично представљање особа у том позоришту – опрезни чуче у шминкерници, страшљивци у тоалету, сугерише како је живот алегорија драмске провенијенције, у којој непожељне особине и презрени карактери, иако под маскама, бивају разоткривени. Убрзо ће, следствено њеном животном ставу, уследити императивни позив људском роду да прогледа и ослушне, да ослободи везане руке, покида конопце, изађе из излога и украсне кутије, да одбије улогу послушника и роба. Осврните се, „нисте ви биљке / вештачко цвеће / крпене лутке / крхотине // видите ли то светло / чујете ли тај зов“. Низањем симбола истог значењског усмерења песникиња претреса богати језички трезор, откривајући самосвојност и свежину изабраних речи и њихове семантике. Симптоматичан је наслов који бира за три песме из подциклуса „Слепачке“. Примарна асоцијација одабране речи, као и градацијско низање наслова: Предсказање, Препознавање и Откровење указују на пут којим треба ићи да би се изашло из пејоративног (слепачког а не слепог) стања лирског субјекта, макар кроз констатацију да се губитак једног чула може надоместити буђењем других. Треба гледати умом као што су гледали слепи певачи још од старе Грчке, треба гледати у сутра, јер се нараштаји смењују а имена брзо заборављају.
Жељка Аврић се бави озбиљним темама и приступа им скоро на софистициран начин, промишљенои префињено, исказујући суштину бираним изразима, без украшавања. Сликовитост наслова увезаног са следујућим текстом у три песме насловљене као „Долазак“ представља апострофирање и директно упућивање на слике које су информисаном појединцу доступне кроз телевизијске извештаје са лица места, из блиског или далеког света, и оснажује вапај за неопходним, поновним доласком хришћанског праведника који ће поправити свет. Живот је виђен дечјим очима; непознати дечак, престрављен оним што се догађа, устаје из рушевина као персонификација дезоријентисаног, изгубљеног бића, које ће после овог искуства сваки звук доживљавати као врисак а сваку светлост као ватру и огањ. Сузним очима гледаће сабласне рушевине света у којима равноправно нестају разбацани крст и полумесец и звезда, јер првенствено дечак, будући мушкарац, треба да зна да подједнако страдају људи свих вера. Дечје виђење света исписано је у неколико дубоко личних песама о рођењу и смрти, окупљених уз наслов „Пресликавање“. У почетку сасвим радознало, лирски субјекат премеће фотографије, тражећи шта је у њему мајчино а шта је оригинално и самосвојно његово. Већ друга песма истог циклуса исписује причу о шумском и градском дечаку, где су дечаци типови живота, а деца су актери и у зумирању родитељства из перспективе нехајног, иронијског односа према том „савету стараца“. Последње „пресликавање“ кроз замењене улоге – у болници је дете – „мама не брини да ти јавим добро сам / нисам у стану да у болници / овде су добри пазе на мене“…. „немој долазити“ – емотивно преокреће ствари, чупа из корена навике и конформизам старије генерације.
Поезија, као и поетско биће ауторке, има своје унутрашње и спољашње време. Оно траје и пролази. Највећи број песама из „Унутрашњег времена“ чине песме о хлебу, кроз све фазе његовог настајања. Хлеб се доживљава као колективно људско, нарочито у народним кухињама али га треба давати и псима и птицама, јер су и они нечија деца. Глад не пита од ког је брашна умешен, мајка га гњечи страствено и јако, истерујући из желуца бол проузрокован страхом од несхватљивих и неповратних задужења које намеће живот. Истовремено, преносећи традиционалне вредности и знања, на празничном хлебу правиће крст од теста; на његовим краковима, лево и десно, биће деца, док ће отац седети на врху, а она, невидљива у чврстом темељу. Опсервације о хлебу и животу који се рађају из мрака двеју материца доводе појмове мајке и земље у исту позицију. Тако је тесто добило још једну конотацију, у њему се стекл афилозофија обнављања и наде. Унутрашње време је и дисање („Дисати“) којим се превазилази чвор у стомаку, прочишћава од лошег сећања и сусрета. Упутство за употребу подразумева слободно дисање, мада је апсолут у чињеници да је човек слободан тек кад издахне.
„Суочавање“ се завршава „Малим песмама тишине“. Разни су видови и разни разлози за тишину. Један настаје кад се спусте капци на прозорима и затворе врата; брзо се оде и не диже се прашина. То су оне интимне тишине кад се лирски субјекат осећа миљама удаљен од човечанства. Временом се тишина акумулира и постаје претња, парадоксално је да баш тада расте, амплитуде су јој јаче, те обухвата и обавија биће, лепи се као тесто, постаје живо блато које гута своје жртве. Свеобухватна слика тишине зачета је у Великом праску, одакле је преко замршених људских језика кренуо Пут човеков кроз дуговековно и стално сејање смрти. Зато се у апокалиптичном тону најављује завршни, Други прасак и равна црта иза које одјекује минут ћутања за човечанство.
Прелазак на нови циклус чија ће тема бити љубав, представља (не)очекивани талас освежења. У једној од ранијих песама („У високим дубинама“) песникиња је обелоданила како се „од корова треби, од љубави не“, што се потврђује у укупно пет „(Не)љубавних“ песама. Овај број показује да се о љубави говори штедљиво, можда и зато што љубавна песма у класичном смислу не постоји. Песници су присвојили модерност, одбацују интерпункцију и риму, о идеализовању љубавног осећања нема говора. Поезија друге половине 20. века још више се клеше и мења, а у последњим деценијама то се нарочито уочава у форми, дужини стиха, омиљеном опкорачењу. Мисао се не завршава на крају стиха већ у средини новог, одакле, без било каквог знака интерпункције, тече нова. Стихови се заустављају на везницима а објекат сели у наредни стих, чиме се још више удаљавају појмови и предмети разматрања. Код Жељке Аврић и сам циклус добија необично име, нељубавне (песме). У њима се презентују љубавни варијетети.У једном поетско биће страхује од равнодневнице осећања и страсти, па ће због једноличности пожелети да буде нова Ева, да у врелини буђења сања ловку, омчу и мрежу, као доказ да у архетипском сећању љубав истински преображава. У другој песми иде се у крајност и љубав се манифестујекао велики окршај (песма Обрачун). Посвађани мушкарац и жена хватају се укоштац, зверски се гризу и стискају, нишане једно у друго, вуку за кику и врат. Нови видови борбе су обарање руку, пуштање крви, ударац у чело, међу ребра, хватање „испод грла бела“. Истовремено, то доноси радост, тај додир еротског у рвању амазонке са витезом. После исцрпљујуће борбе, циклус се завршава радосним даном; са његовим доласком све се претвара у светлост и небеску постељу, нестају магле на властитом острву („Радостан дан“).
На крају овог тематског куга, дужну пажњу заслужује песма „Немогуће“:
„Тачке додира океана / границе су одвојених светова / они знају једни за друге / као далеки рођаци / уздржан комшилук“ // “слично је и са нама / течемо упоредо воде нам се не мешају“.
Издвојени стихови су апологија љубавног односа који се не доводи у сумњу, ма какве невоље се обрушавале на њега. Силина океанске воде, стрепња и страх од општег уништења, потиру се прецизно омеђеним правцима, на тачно утврђеним токовима (правилима) водених струја. И као што воде имају прећутан договор идолазе у миру, не претендујући на туђе, слично се може применити и на љубавне актере, мада је случај лирског субјекта у поменутој песми на крају ипак другачији („док ти плетеш мреже и ја сехватам у њих /…звери у нама ће / докрајчити преостало.“
У циклус песама „Диши слободно“ сместило се семе претходних песама и наговештен долазак будућих. Он је окосница композиције, стратегија структуралног размештања готових мисаоних целина. Гнездо из кога мајка / песникиња / птица разноси сламку по сламку: „Ова песма“ ће као заједничко име стајати као наслов последњег циклуса. „Суочавање“ је наслов једног од претходних, а песма „Својеручно“ уочљиво преузета из назива збирке. Дакле, у формалном смислу „Диши дубоко“ је постељица у којој су зачете нове и трагови већ уписаних песама, материца и лавиринт кроз који се пролази да би се препознало нешто са чим се већ имало искуства. Ипак, ходање тим лавиринтом је велика тајна. Тематски, сви смо из једне шкољке, сви смо из једне воде („Пођимо“), у исто море можемо одмах, у исту светлост преображени. Дисање је вид прочишћавања, као и умивање и прање руку, скидање скраме и лоше карме, бачених чини ,„прочишћен / ко од мајке / спреман за употребу.“„Ова песма“ је живо месо откинуто од тела песничког ја, приручник за руковање поезијом која расте у капиларима, венама, нервима, док се поетско биће осипа. Циклус „Диши дубоко“ морао се завршити тестаментарно, пошто песникиња остаје при ономе што је рекла, „тиха и будна, распусна / не спуштам поглед / не одступам назад / верна сама себи“ („Тестамент“).
Последњи циклус у збирци песама ЖељкеАврић („Ова песма“) је нека врста дијалога са песницима и поезијом. Пет песама насловљено је стиховима Амира Ора, признатог израелског песника, писца и професора. Песничко биће ауторке вапи за истоком, за почецима поезије, може бити и вере, јер без тога „тешка је моја жеђ, мртво је море“. Кад источник пресуши, замре и почетак, поезије нарочито. Зато је не само песма, већ и конкретна строфа дом; она заводи, те је лирски субјекат сасвим друкчији у њој. Ту се осећа слободно, сигуран да „нема слободе изван нас самих“. Поменути исказ личи на фразу; зато песник мора бити овде и свуда, и стога позив на лет, што више изнад земље, ка светлости („од светлости си, остани светлост“)интроспекцијом отвара канале најинтимнијег дела бића, док инвокацијом дозива за постављени сто. Здравица чека у мелодији и тишини, „под мојим срцем /склупчан је црни лабуд / мојим данима царује / глуво доба ноћи“. Уз унутрашње време паралелно се формира унутрашњи вид чији је задатак да проникне у суштину и порекло таме.
Друге песме из поменутог циклуса посвећене су Алицији Куберској („требало је прећи скоро пола Европе / да би нам се матерњи језици срели“), Виолети Танчевој („у теби се препознајем /…старија од свих мудрости“), Казимиру Бурнату („Прајезик“) и Илешу Фехеру („Добри људи су колевка света / детињство првог снега / оно што последње губимо“). Сусрети на књижевним фестивалима, конгресима или другим еснафским догађајима, песничке интернационале предвиђене за читање поезије, показују колико песнике окупира иста забринутост за човечанство које својим лошим потезима срља у пропаст. Осетљивост за исте теме прераста личне путеве, док унутрашњи сат и даље откуцава у прозрачности и црном семену мрака.
Узлазна линија покретачких мотива и њихово асоцијативно умножавање у збирци „Својеручно“ помажу да се разуме и прати песничко опредељење и изазов. Ауторка указује на омеђеност и мистерију партнерских односа, на исконску „хлебну“ традицију, на трагедију најмлађих генерација, на њихову изложеност патњи и страдању. Хуманост њеног погледа и примери који чине срж појединих песама представљају експлицитно профилисање борбе за ново друштво и породицу, као и лична очекивања од пријатеља и партнера. Својим метафоричким језиком, традиционалним поетским изразом, естетским и другим значењским смеровима, поезија је феномен духовног светла, сигуран заклон и заштита за појединца, док се кроз сублимацију песничких слика, светлост и таму, мрак из кога је све потекло и у који ће све отићи, сугерише филозофски став о пролажењу времена, о смени доброг и лошег, агресије и помирења, страсти и мира. Ауторка је све то остварила у збирци песама коју јавно потписује екслибрисом стилске префињености, инвентивности, јасне симболике и приметне иронијске дистанце од збуњујућих појава опште пропасти пред којима стоји уплашени и немоћни појединац. Катарзично је и утешно сазнање да поезија може спасити свет. То је њена давнашња улога и тренутна позиција.
Дана Ћирић
Светлана Градинац
АУТЕНТИЧНОСТ ЕМОТИВНОГ ИСКУСТВА И БОГАТСТВО САДРЖАЈА
„Својеручно“ Жељка Аврић
(књига поезије)
Пред нама је десета збирка песама Жељке Аврић, богата емотивним искуством и садржајем, песникиње доказане аутентичности и слојевите знаковности, која отвореним чулима посматра и стиховима слика савремени свет и види и оно од чега други, углавном, окрећу главу. Њене песме су освешћујуће и отрежњујуће, али она не оптужује, још мање осуђује; она указује на горуће проблеме са жељом да се несреће и насиље никада више не понове. Жељкина књига песама „Својеручно“ се једним делом мотивски, тематски и синтаксички надовезује на претходну песничку књигу „Изван, изнутра“. Њена поезија је генератор специфичне енергије којом упире свој поетски рефлектор на маргинализоване теме, невидљеиве људе и њихове муке, неразумевања, несналажења, претрајавања, борбу за опстанак, али и дубински поглед у сопство. Ауторка таква стања и ликове укључује у своју поезију и покушава да пронађе одговоре.
Књига почиње циклусом „Распећа, побуне“ и песмом Родослов која говори о одрастању и сазревању у средини која нема разумевања за индивидуалности, и рађању свести да се из ње мора отићи. За тај средишњи мотив првог циклуса везана је читава лепеза споредних: одрастање у нефункционалној породици, међусобна отуђеност и удаљеност, породичне беле вране чије су маргинализоване судбине и фатум и опомена. Песма Одрастање је поетска слика девојке из патријархалне средине која одраста неприметно и коју средина учи да буде и радна снага и породични стуб. Она промишља о својој неизвесној судбини и жељи за променом. Разапета је између отуђених родитеља и њихових супротстављених ставова и наредби које извршава без супротстављања / тачна као путоказ, права као свећа /, носећи своју подељеност као немогући терет и након одласка из породичне куће. Она је наоружана чекањем, неприметна као шапат:
с покривачем преко главе
срећа је често напушта
осећај кривице никада
она је мати својим родитељима
она испашта њихов грех
Ове песме су праве мале лирске драме испеване једноставним говорним језиком које сведоче о неразумевању њеног осећајног света. Сасвим је јасно шта је то што је поражава и поништава а шта је ослобађа и где је и како изгледа њен спас, свесна сопственог раскола у којем, са једне стране, не осећа припадност свету у којем физички живи и са друге стране, да не може побећи од себе.
Жељка Аврић поезијом одређује сопствене забране и границе, а превирања у свом унутрашњем свету и свести, смешта у стихове и песме необичних назива. То су, иначе, свакодневни искази којима би ретко ко насловио своју поезију. Колоквијални језик не чини њене песме мање медитативним или аналитичним, напротив; он доприноси аутентичности њених јунака и реалности мрачних тонова њихове психе. Стања и осећања партнера заглављених у времену у којем обоје остају усамљени, жељни пажње, нежног додира, љубави и разговора, представљени су у песми Чекам да се вратиш из ћутања, омеђене антитезом времена некадашњег и садашњег.
У другом циклусу „Својеручно“, једноставношћу слика и комплексношћу исказа, издваја се песма Долазак. Песникиња препознаје страх у очима преживелог дечака спасеног из рушевина бомбардованог града у овој опомињућој, антиратној песми којом буди уснуле савести закључујући да ће живот бити можда страшнији него смрт коју је гледао:
дечак који је видео смрт
гледа престрављен животом
Такође треба издвојити четвероделну песму Мрак алегоријског значења. У првој песми истакнут је позоришни амбијент који симболизује друштво у целини. Преплетајем реалног и имагинарног описује се средина у којој завеса пада после лоше представе и сви се (ансамбл, техника, публика) налазе у мраку из којег желе да побегну. Акценат је на глумцима који су у лошој представи само тумачи туђих идеја и најмање криви за неуспех, а које сви оптужују за лошу представу:
режисер окривљује глумце
техника окривљује глумце
чак и шаптач глумце окривљује
глумци са зебњом улазе у мрак
погурени као упитник
утопљени у самосажаљење као у алкохол
са осећајем кривице за незаслужени хонорар
Због заблуда које коштају / у овом позоришту /све се дебело плаћа / само су илузије бесплатне / следе питања која су и позив на буђење / зашто ћутите / зар не видите / зар не осећате / да вам је стављен поводац / да су вам везане руке /опрана сутрашњица / и указивање на постојање вере и наде због којих човек не сме да се преда апатији, да падне у сенку и сведе се на преживљавање / да није те / долазеће светлости / да није тог / опомињућег гласа /. Ова песничка целина говори о светлости која се рађа из мрака и из којег се снажно пробијају зраци слободе.
Жељка Аврић је песникиња сложене модерности, опредељена да понире у дубине човекове душе, препознавајући и танане осећаје људи који не знају / како преживети / ново светско чудо / кад злочин постаје / исплатив занат /.
У другом циклусу се налази и песничка целина Пресликавања у којој су прве три засноване на непомирљивим контрастима. У првој то је контраст између мајке и кћерке / мајке у кћеркама траже / продужено трајање // у њима виде пропуштене шансе /, док кћерке у мајкама виде / све што никад не би пожелеле себи / присилне радње страхове правила /. У другој песми дат је контраст између традиционалног и урбаног, кроз ликове шумског дечака и дечака из града, а мотив треће је свевремени сукоб генерација у којем деца увек сматрају да знају више од својих родитеља. Из овог циклуса је и четврта песма, снажна исповест тешко болесног дечака који из ове позиције храбри мајку знајући да му је здравствено стање веома озбиљно и наговештавајући да је сасвим могућ одлазак на друго место где је улаз слободан и где су посете свакодневне. Последњи стихови овог потресног обраћања мајци које је и исповест и молба, израз су утехе и љубави према мајци /волим те мама / бићу добро /једног дана /.
Следи циклус „Унутрашње време“ у којем су заступљени мотиви социјалне и рефлексивне поезије. Он почиње поетском целином Мрвице посвећеном хлебу који песникиња посматра из различитих углова. Он је симбол живота и љубави / топлим хлебом / толећи моју глад/ , породице / мајка има хлебну душу /, плодности и обиља / да никну / бели хлебови наде/, божанске милости и доброте / кад једеш хлеб / мрвице дај птицама / и људског рада, али чије мрвице указују и на сиромаштво / испред народне кухиње / дели се порција понижења /, неједнакост, друштвену неправду / пук је миран / док има хлеба и игара / и лично незадовољство / под твојим прстима / тишти тесто за хлеб/ . У нашој националној традицији хлеб представља континуитет породице, заштиту и благостање, топлину дома и знак гостопримства. Седма песму одише топлином породичног огњишта и мирисом тек испеченог хлеба. Мудро учитавајући искуство традиционалног живота, песникиња је у ту песму окупила целу породицу у којој влада свечана тишина док мајка као /невидљиви темељ нашег малог света / меси хлеб:
мати у тесто утискује крст
са једне стране брат
са друге ја
на врху отац
она је негде у подножју
Поезија Жељке Аврић је катарзична, позивајући све оне који не могу да се ослободе свог унутрашњег мрака, да изађу из себе и дишу слободно, као у песми Прочишћење. У песничкој целини Мале песме о тишини лaтентна је свест песникиње о призорима из стварног живота пред којима човек данашњице не осећа емпатију за туђе муке:
Никоме није потребно твоје негодовање.
Ни протест лучког радника. Револт пиљарице.
На улици узвикују пароле. Штрајкују глађу.
Живи се спаљују на тргу.
Поред њих равнодушно цури време.
Неправда није његова ствар.
Твоје одсуство неће их узнемирити.
Схватиће да их нема.
Кад им на питање одговори тишина.
О отуђењу и тишини као недостатку комуникације, можда најбоље говори стих / Тишином још одјекује / минута ћутања /.
И у овој књизи, као у претходној „Изван, изнутра“, песникиња има циклус под називом „(Не)љубавне. Савремени човек у времену отуђеност, лажи и постистине, и даље има потребу да воли и да буде вољен. То га чини збуњеним и неснађеним пред остварењем свог емотивног потенцијала као људског бића и потребе да се у том смислу оствари. Отуђење је резултат разлике у вредносним ставовима или различитим интересима или страху од одбацивања. Мотив песме Преображај је чежња за љубављу, смештена у специфичан амбијент од света удаљеног острва на чијој обали рибарева кћер ишчекује долазак имагинарног драгог којег нема. Она зна да је / у мојој равнодневици / љубав закоровљен врт /, да снује немогуће и зато се преображава:
Кад сиђем
у сопствену дубину
извлачим вршу на видело
тражећи смисао намерре –
да се у сновима твојим разапнем.
Овај циклус разматра и мотиве обрачуна емотивних партнера између којих је уништено поверење, који одмеравају снаге / хватамо се укоштац / за кику и врат / загрљај нам на гушање налик / спремни на бекство / једно ти око на стражи / једна ми нога на скок /.
Стиховима / Ако долазиш на моје острво / бићу ти добар ветар / и добра срећа / почиње песма Радостан дан, пуна наде, светлости, радости ишчекивања и љубавног обећања / кад стигнеш призваћу плиму / обрисаћу ти памћење / везати руке нежностима /, у жељи да њихов сусрет буде заустављен тренутак између две вечности / као пуцањ у светлост /. О тренутку који се доживотно памти, реч је у истоименој песми Тренутак јер је стао у вечност; у њему су се препознале и спојиле две сродне душе које се нису тражиле али се јесу нашле / захвални што нам је дато и то мало / које је сада толико много / више него што ћемо икада имати /. Епилог песме је парадокс у којем је / овај тренутак био неминован као и његова пролазност /.
У циклусу „Диши слободно“ налази се и песма Својеручно која објашњава наслов књиге Жељке Аврић. У њој се поетеса отискује у непознате даљине, на север, како би искушала своје могућности / преварила сенку / открила тајне / вратила дугове / вратила земљи која је дозива / чиме би ставила свој потпис на одлуку да се са таквим искуством врати себи и својој поезији.
У поетској целини Огледања уткан је, с једне стране, библијски мотив (Пилатовог) прања руку, односно јутарњег умивања којем је циљ много дубље ослобађање него рутинска хигијена. С друге стране, ту је и орвеловски мотив који налаже да треба испрати и мисли, посебно мозак, који мора бити спреман за употребу, тј. за нову дозу информација.
Ова песма објашњава однос песме и песникиње, у којем ауторка разматра ту нераскидиву симбиозу која је услов за стварање поезије. Реч је о програмској песми Жељке Аврић која је свесна какву моћ и какав зов има њена поезија али каква је цена коју за то плаћа њено биће и њен живот, јер свакој својој песми она поклања делић себе / кошчицу / капилар / сјај у очима / либидо /. Без обзира на ту цену, песникиња већ у следећој песми, Тестамент, својеручно потписује да остаје при свакој својој речи, посебно најскупљој. Остаје таква, огољена стиховима, као на брисаном простору / сновима распусна / јер је тако највише своја / не спуштам погледа / не одступам ни корак / не одричем се себе /.
Намери да приближи своју поетику припада и песма Ево, ова строфа је дом (наслов је стих песника Амира Ора), са мотивом нераскидивог јединства аутора и његовог дела и потпуног предавања себе свету поезије / непознатих разделница и чворишта / неистражено подручје тајанства и самообмане /, за шта је потребна изузетна спремност и храброст. Писати поезију је тешко рударење, искушење, кретање странпутицом, али и невероватан ужитак, сигурна лука у којој / сам ја само ја / а она је мој дом /. Свесна значења слободе, песникња зна да је кључ слободе у нама, да смо сви заробљеници сопства, али и да / нема слободе ван нас самих /.
Последњи песнички циклус у овој књизи посвећен је поетском братству које је песникиња упознала на поетским сусретима у Пољској, Бугарској, Македонији, Словачкој, Румунији. Иако не говоре истим језицима, песници се разумеју; умеју да премосте разлике и пронађу сличности по гласу и жеђи, по заједничком прајезику, по препознавању оксиморонски неподношљиво гласне тишине, по доброти и пруженим рукама за загрљај у којем су сачувани највреднији бисери који ће својом добротом и лепотом умети да сачувају свет јер / добри људи су колевка света / детињство првог снега / оно што последње губимо /.
Читајући нову збирку песама Жељке Аврић „Својеручно“, једне од наших најбољих песникиња данас, следимо путеве најдубљих емотивних сфера; од песама о ћутању, злу и отуђености, од микрокосмоса и личног искуства, до макрокосмоса и тоталитета космполитског устројства света, оличеног у песничком братству које у свом окриљу чува зрнца наде у доброту и људскост.
Београд, март 2026.
Светлана Градинац, проф.
