“МИЛАК” КАО ЈУНАЧКИ & ЛИРСКИ ЕП
НЕОПХОДАН УВОД У СУШТИНУ ОВЕ НЕОБИЧНО ВАЖНЕ КЊИГЕ
Када сам, давних дана, одлучио да, заједно са братом Александром, објавим неку заиста потребну, свима нам важну књигу, одлучио сам се за век и по стару студију Томаса Карлајла “О херојима, обожавању херојског и херојском у историји”.
Отац викторијанске књижевности и интелектуални узор свих младих витезова Великог рата (на обе стране фронта), врстан математичар, философ, беседник и књижевник остао је заувек запамћен по својој смелој идеји да је читава историја човечанства у ствари – хроника херојског духа у свим његовим облицима.
А за правог хероја (био он ратник, пророк, владар или песник) најважнија је суштинска искреност, она вишеструко доказана аутентичност што израста право из његове нежне душе и челичног карактера. Он мора да, до свог последњег даха, живи и храбро одживи своја уверења и све оно чему се диве његови очарани савременици, волели га или не волели.
Херој разбија лажи, бирократску празнину и хаос који га окружује, притиска и искушава. Невоље и непријатељи, отпори и издаје недостојних нужно обликују и кале лик хероја, сазрелог, попут несаломивог мача, тек под ударцима тешких маљева судбине.
Зато херој не може да избегне трагични оквир свог опасно уског животног пута (увек над понором). Лишен среће и спокоја, он главом пробија зидове и срцем руши предрасуде.
И после њега остаје “само” часно име и дивљење читавих генерација, као једино наслеђе након свих битака, рана и ожиљака.
Карлајл препознаје код свих људи онај природни, дубоки инстинкт, наслеђен од предака, који се диви свему много храбријем, мудријем и даровитијем од себе и својих ограничења. Диве се, савременици, оном што, истовремено, мрзе и поштују, па се, тако, тек смрћу хероја ствари напокон сређују и уједначавају. Само коначним нестанком живих јунака из њиховог видокруга, људи ипак некако прихватају оно што их је, све до тада, смртно плашило и чинило вечно несигурним. Попут деце које се и диве својим очевима и љуте на њих, васпитавајући се резултатима овог унутар-породичног ривалитета…
А индустријски, техником одређени ратови нашег доба просто вапе за правим херојима, јер се, без њих, све своди само на статистику, биологију и идеологију (тако далеко од суштине и смисла људске авантуре у времену).
Уосталом, кроз рад на објављивању Карлајлове књиге о херојима, заслужио сам и најлепши судбински поклон који се може замислити: познанство са Драгошем Калајићем, и све будуће, чудесне године ученичког, готово синовљевског дружења са овим јединственим херојем нашег времена.
Он је, без трунке размишљања, одмах пристао да напише поговор за Карлајлову књигу, под само једним условом – да то уради без било какве накнаде. Као свој лични поклон оваквој намери мене и мог брата, у знак очинске подршке непознатим саборцима.
Знао је овај хералдичар, мислилац и ерудита хиперборејске Европе за доказану важност ове књиге, која је (у Првом светском рату, ношена у ранчевима српских војника, у преводу Божидара Кнежевића и издању Српске књижевне задруге) учествовала у подизању једног витешког српског покољења. Па је осетио значај поновног бацања јуначког семена пред избијање нових борби и ратова нашег народа.
Било је то крајем осамдесетих година, баш уочи прославе шестогодишњице Косовске битке (и свега што је затим следило)…
РАЗОБЛИЧАВАЊЕ “ГРАЂАНСКОГ РАТА” И СКИДАЊЕ ИДЕОЛОШКЕ МАСКЕ СА ЛИЦА РАТНИКА
Као идеолошки изграђен српски антикомуниста, а у најбољим традицијама борбене реакције на револуционарно богоборство међуратних генерација, увек сам се изнова чудио и често остајао без речи пред појединим светлим изузецима из свих мрачних левичарских правила. Од Душка Радовића, Михиза, Чедомила Вељачића, Миће Поповића, Васка Попе, Јоце Живановића, Меше Селимовића, Живорада Жике Стојковића… па до, сигурно, највећег међу њима, бесмртног Бранка Ћопића, борца Подгрмечког партизанског одреда и Четврте крајишке дивизије.
Бранков Богом дани таленат, та златна жица народне осећајности динарског човека, пркосила је смело свим партијским правилима и очекивањима. У његовој варијанти је чак и (детиње наивни) атеизам Николетине Бурсаћа добијао неки други и много блажи смисао. Напросто, све што би дотакао и поменуо, било би одмах превучено нечим бајколиким, дечачки романтичним и безазленим. И црвена застава револуције би убрзо постајала “сљезове боје” (која варира, од нежно беле до светло љубичасте).
Бранко Ћопић је био напросто идеални представник дугачке крајишке колоне бранилаца српског народа, његових смелих осветника пред пакленим усташким терором. Они нису у партизански строј улазили кроз наговор политичких комесара, већ кроз ђедове приче о хајдуцима из времена борбе против турског зулума. Гусле јаворове су трепериле и над Петровачком цестом и учествовале у свим ратним борбама са хрватским и муслиманским усташама…
И тако долазимо до макар привременог укидања свега идеолошког у овом сукобу Добра са Злом и људског са нељудским, па због тога (а на територији НДХ) присуствујемо само још једном примеру у вековној историји ослободилачких српских покрета отпора немилосрдним освајачима. Па зато Крајишници мање воде рачуна о симболима на предњој страни својих капа (тако налик шајкачама), ослушкујући срце својих сабораца и тражећи искључиво тамо, у грудима, одјек предачке неустрашивости и спремност “борбе на смрт”.
Тако је било у рату, све док се његовим завршетком није открило оно много ружније лице револуције. Тако ће убрзо и Михиз, и Мића Поповић, и Душко Радовић, и Жика Стојковић…, уз толике заточенике са Голог отока, сазнати оно што разликује једноставну драматургију рата од сложених марифетлука мирнодопског стања (а након обављеног одбацивања патриотске реторике и срамног заборава геноцида извршеног над српским цивилима).
И ту долазимо до свега оног што чини најнеобичнију и најузбудљивију породичну хронику коју смо икада имали прилику да читамо на нашем језику.
Причали смо до сада о потреби за херојима и херојском, што је веома важан део мог увода о “Милаку”. Али и о судбинском оквиру бруталног преображаја (етички поприлично јасног) ратног сукоба у револуционарни канибализам, јер, као што знамо, “револуција (закономерно) једе своју децу”.
И тако смо отворили простор за боље, контекстуално разумевање најлепше и најубедљивије “апотеозе оца” у овом роману, баш као (кроз њега) и читаве породице Милаковић.
А херојски лик Милана Милаковића остаје једнако светао пример и у време рата са усташама и, након ослобођења, у много дужем и комплекснијем рату са неправдом и бирократском бездушношћу у новоформираној држави.
Број преживелих народних хероја није био превелики после ‘45-те, али је кандидата за генералске, министарске и амбасадорске фотеље било сијасет. Па су напрасно створена нека друга правила за новонастале околности, у којима су смлављени и самлевени сви они који нису могли (или нису хтели) да се ћутке прилагоде новонасталој сеоби из рата у мир, из кршног, сиромашног, али милог завичаја у нечије (по кратком поступку) одузете куће у “срећнијим” и много удобнијим пејзажима.
И узалуд се певало “Не тугуј, бронзана стражо!” и, тако романтично, поредиле очи ратника са звездама на небу. Пошто је рат одмах постао прошлост, практично чим се завршио, без обзира на то што се није догодила толико очекивана катарза, нити су подвизи див-јунака са безбројних бојних попришта успели да преживе огромна искушења која су се наједанпут појавила пред њима.
Позиција победника носила је у себи можда и веће ударе и ризике него мученички статус “после пораза” оне српске војске без гробова и права на своју истину.
А САД И О РОМАНУ КОЈИ ДРЖИТЕ У РУКАМА
Невен Милаковић је и аутор и сведок и учесник укоричене судбинске приче о једној крајишкој породици и њеном ратном и поратном путешествију. А то нам не открива све до пред сам крај ове дирљиве повести о једном од ретких хероја који су то остали и након што су замукле пушке и топови.
Он тиме отвара простор за наше разумевање победничке војске и њених данас заборављених страдања, како у диму барута, тако и у маглама послератних лутања по идеолошким и бирократским лавиринтима новокомпоноване Титове државе.
Ово је, признајем, први рукопис који је успео у немогућој мисији: да чујем и разумем, срцем и душом осетим унутрашње страдање ове данас заборављене класе победника у рату и револуцији. Пошто су њихови греси и некажњени послератни злочини временом уништили њихово право на истину. Истину коју су нам са свих страна пропагандно натурали у неколико узастопних генерација послератног живота социјалистичке Југославије – и тако је дезавуисали, похабали и претворили у трагикомичну карикатуру.
Сад се одједном – уз неколико одавно убијених грешника и јеретика владајуће идеологије, попут Симе Шолаје, Петра Драпшина, доктора Младена Стојановића, Славише Вајнера (“Чиче са Романије”), Слободана Митрова (“Данка”)… – појавио на светлу дана можда и најлепше описани јунак из периода давно заборављених предака “са победничке стране”.
А Милак је, несумњиво, преживео свој несвесни уговор са ђаволом (оног у белој маршалској униформи), потписан крвљу ускомешане младости и осветничког гнева према пакленим усташама. И, уместо ордена “народног хероја”, који му је измакао због оне треће (недобијене) медаље за храброст и протестно поцепане партијске књижице, он је сада добио право правцато житије, са објашњеним (иначе невидљивим) мотивима и разлозима за сваки свој отпор и подвиг.
Породична хроника прерушена у роман је успела да нас проведе кроз читав низ слика и призора у животу и прикљученијима Милана Милаковића-Ликоте (чији је надимак преузео писац овог необичног љубавног романа). Љубавног у смислу љубави према оцу, а не вољеној жени, и то на начин који нас подсећа више на филм него на књигу.
А Милак старији је, по свему, српска варијанта “храброг срца”. С тим што разлика између њега и Мел Гибсоновог Вилијема Воласа није само у протеклих седам векова и у униформи и оружју коју су њих двојица часно и неустрашиво носили, већ у крику којим завршавају своје земаљско постојање.
Најхрабрији од Шкота умире непобеђен уз гласно исповеђену реч: “Слобода!”, а један од најхрабријих у јуначкој генерацији Срба Крајишника тихо одлази међу своје погинуле ратне другове из болничке собе са једва чујним уздахом своје дубоке вере у смисао и коначну правде (већ овде на земљи).
Он никада није од других тражио, нити очекивао оно што је, сваког Божијег дана, ултимативно тражио од себе.
Све је видео, кристално јасно, у огледалу своје савести, али и у (не)захвалности оних којима је тако нештедимице помагао, кад год је то могао, без обзира на последице.
И читаоци не могу а да не поверују оваквом приповедању, ма колико то, на први поглед, деловало нестварно, претерано или тешко могуће.
У томе и јесте чар ове ретке и готово нестварне књиге: у уметничком поступку којим се постигла неопходна уверљивост ове фантастичне (а, осећамо, истините) апотеозе. Јер само тако субјективно израста у објективно, а из папира се појављује онај неумрли шеснаестогодишњак са митраљезом у руци који се не боји ни непријатеља, ни себи надређених официра. Увек на ивици ножа, у држању и у тражењу све нових искушења и изазова, преког ратничког погледа и племенитог дечијег срца, Невенов Милак довршава читаву галерију њему једино сличних, омамљујуће романтичних Ћопићевих јунака. Јованче и Стриц из Орлова што рано лете, ђед Раде из Баште сљезове боје и филма Освајање среће, Баја из Магарећих година, Радекић из Глувог барута, Батић и ђед Тривун из Пролома, Танасије Узун из Не тугуј бронзана стражо… али и глумачки лик партизанског филмског хероја Бате Живојиновића из читавог низа његових улога (посебно из биоскопског ремек дела које памтимо под насловом “Лепа села лепо горе”).
Сад се све то опет материјализовало на страницама које нам је подарио талентовани и сензибилни Милаков син Невен. Уз свој просто генијални изум сталног, вијугавог преплитања личности и ситуација, без икаквих ограда и формалних најава.
Тај несвакидашњи приступ је и нас, читаоце, органски уткао у чаробни ћилим једне овако чудне и чудесне алем-књиге.
Све више од овога што набацујем у мој део “Милака” било би превише. Открило би понешто из садржаја књиге коју треба читати чедно и са поверењем, све трагајући кроз Невеновог и за својим оцем.
Ја зато, иако то није уобичајено, можда ни пристојно, посвећујем ове своје ретке мом оцу, Илији, такође Личанину.
Њега сам тражио и срећно налазио у овој “књизи за све нас” из сада окупираних крајева Крајине, крваве хаљине.
За читав наш живот нисам успео ни један једини пут да мирно седнем и озбиљно поразговарам са њим, тако налик на ћопићевске и милаковићевске трагичне јунаке, оне што најбоље разговарају са нама док ћуте и гледају нас право у очи. Све док не разумемо срцем оно што нам преносе, без иједне речи, погледом.
Те њихове прелепе, небески благе очи…
Драгослав Бокан
