КЛЕСАЊЕ НА ЈАЈЕТУ
(о афоризмима Станислава Томића)
Слојеви психе наслов је пете књиге афоризама Станислава Томића и убједљиво свједочанство о статусу овог ствараоца као једног од најмаркантнијих аутора најкраћег књижевног жанра међу млађом генерацијом савремених српских афористичара. Такав статус Томић већ скоро двије деценије потврђује својим дисциплинованим и промишљеним изразом, који брижљиво чува, дјелом великог броја сјајних аутора, дуго грађени углед српског афоризма.
Станислав Томић остао је вјеран свом рукопису, али и својим људима од повјерења. И у избору афоризама за ову књигу ослонио се на савјете Јове Николића, који су допринијели да и ова Томићева књига донесе најбољи избор онога што је аутор писао од своје претходне књиге.
Наслов нове књиге, као и наслови претходних књига овог писца, указује на жељу субјекта за саморазумијевањем у свој својој сложености и слојевитости. Фрагментарност књиге афоризама одговара нашој способности да себе разумијевамо тек парцијално – искуство по искуство, доживљај по доживљај – али никада у цјелости. Афоризам који је књизи позајмио наслов тежи да нешто тако тешко спознатљиво као што је људска психа опредмети и конкретизује у разумљивијем контексту археологије, при чему аналогију и сусрет диспаратних сфера омогућава ријеч „слојеви“, присутна у оба регистра:
Психолог је археолог који копа по слојевима психе.
Тако је код Томића сугерисана изоморфност човјека и свијета који га окружује: човјек је свијет у малом.
За читаоце упознате са досадашњим Томићевим књигама ни стил Слојева психе неће представљати новину. То је стил који је аутор стрпљиво клесао од својих првих афоризама. Иако су уочљиве варијације у темама, поступцима, тачкама гледишта и тоновима, Томић од књиге до књиге задржава препознатљиву нит која његов рукопис чини јединственим.
О томе су писали и други аутори. Саво Мартиновић је говорио о „поетично-мисаоном“ карактеру Томићевог стила и подсјетио на дефиницију афоризма као „поезије филозофије“. Слично томе, запажено је да Томић прихвата двије премисе: да је афоризам спој умјетности и политике и амалгам умјетности и филозофије. Рационалност и емотивност, разум и срце, у његовој афористици не стоје као антиподи, већ као сарадници.
Лиричност Томићеве афористике посебно долази до изражаја у афоризмима о мушко-женским односима, гдје нема јефтиних досјетки ни играња на прву лопту:
Кад сам је први пут погледао у очи, схватио сам
да овом граду ипак не недостаје зеленила.
Овакви афоризми могли би, стиховно организовани, стајати и у књизи поезије. Њихова функција у претежно сатиричном корпусу јесте контрапункт негативностима свијета. Тако се љубав јавља као брана егоизму:
Љубав је егзорцизам за оне који су опсједнути собом.
Отвореност за различите стилове омогућава Томићу да депатетизује теме и језиком рекламе:
Неке фотографије на којима је муж са својом женом могу послужити као постер за психолошко савјетовање на тему: „Како живјети са сопственим страхом“.
Томићеви афоризми тематизују свакодневицу обичног, малог човјека, омогућујући читаоцу лако поистовјећивање. Демитологизација богиње правде открива слом вриједности:
Како препознати нашу богињу правде?
Умјесто кантара носи цегере.
Каталогизацијом институција са лексемом дом аутор у једном афоризму слика цијели пејзаж домовине:
Домови за незбринуту дјецу, казнено-поправни домови, старачки домови… Ријечју, домовина.
Морфолошка разноврсност видљива је и у дијалошким формама:
– Колега, шта предајете на приватном факултету?
– Пазар.
Честа је употреба фраза из народног говора, чијим изокретањем настаје снажан хуморни ефекат:
– Редовно нас понижавају.
– Ћути, само нек је редовно!
Социјално осјетљива димензија једна је од најперцептибилнијих у Томићевом стваралаштву:
Неко ради и на одмору, а неко одмара и на раду.
Радници имају право на плаћено одсуство,
а послодавци на одсуство плаћања.
Када се говори о политичким моћницима, хумор се појачава и ослања на игру ријечима:
На челу министарстава су они који су прешли из једне у другу странку. Па ми већ имамо прелазну владу.
Откако смо ушли у власт, у нашој странци појавиле су се струје. Да ли је то знак да треба да тражимо ресор енергетике?
Афоризми о односу ми – свијет поигравају се митовима и мегаломанским представама:
Окупатор је налегао на руду.
Продали смо му све руднике.
Нашег предсједника поштују велике свјетске силе.
То нас највише и плаши.
Ако је почетак књиге у знаку лирике, крај је резервисан за филозофску рефлексију о идентитету, пролазности и смрти. Свим бољкама савременог свијета Томић супротставља љубав, емпатију и васпитање:
Васпитани за свијет који не постоји
и даље постоје за свијет који није васпитан.
То је једна од ријетких утјеха које функционишу у свијету чију слику читамо у Слојевима психе. Томићев афоризам, филигрански прецизан и истовремено мисаоно продоран, заиста подсјећа на клесара на јајету: рад који тражи стрпљење, мјеру и одговорност према свакој ријечи.
Бојан Рајевић








