Божић на Косову
Како је лепо видети људе како ходају подигнутих глава после толико времена. Одавно се нисмо једни другима смејали у пролазу, као данас. Времена су тешка, али лакоћа којом их носимо света је колико и бадњак који пуцкета у порти цркве Светог Георгија. Гледам људе који су остарили преко ноћи, али осмех им је као у новорођенчади. Они који су отишли, сад припити, признају да је овде ипак најлепше, али знају да је повратак тежи од одласка, зато уместо речи уздахом завршавају реченицу. Помену се и они којих више нема, не зато што недостају, него зато што су присутнији више него икад. Обасјава и греје пламен горућег бадњака и најмрачнија и најхладнија срца. Ту су људи који су заборавили да се радују, али и они који мисле да више немају чему да се радују. Радост се прелива на њих, без обзира што су пожурили кућама, тамо ће их сачекати и у најусамљенијем кутку. Пада мрак само по крововима, до нас не допире ни флека. Читаву ноћ смо славили Божић, јер знамо да је Витлејем на Косову. Нигде као овде не сија витлејемска звезда, нигде као овде се не исповеда жива вера. Нигде као овде се не плаче од радости и смеје од жалости.
Нигде као овде снага није јача од страха, понос од понижења, слобода од ропства, љубав од мржње. Нигде као овде се увреде не подносе стојећи, нити неправда усправније.
Нигде и нико се као ми овде не пита ,,ко зна шта нас чека“.
А чекамо. Данас Христа, сутра страдање за њега.
Нико као овде.
Нигде као овде.
Аутор : Невена Милосављевић
