БОЈИЋЕВА ПАТРИОТСКА ОПОМЕНА
Савремени епски и лирски пјесник Жарко Бојић, аутор неколико збирки поезије, понудио је читаоцима два нова поетска остварења. Ријеч је о сонетном вијенцу у акростиху насловљеном „Небеској Србији”, и поеми под насловом „Републици Србској”. Написани у најбољим традицијама српске родољубиве поезије, сонети и поеме Жарка Бојића припадају кругу најбољих савремених патриотских пјесама националне инспирације. Вишевјековне борбе српског народа за националну слободу и опстанак створиле су и одржавале духовну климу изванредно подстицајну за родољубиву лирику. Та клима је била плодотворно родољубиво надахнуће које је резултирало књижевноумјетничким остварењима која чине изузетно значајан сегмент српске поезије. Нека од тих остварења спадају у сам врх укупног српског пјесништва.
Линију тог нашег пјесничког наслеђа продужава Жарко Бојић, о чему свједоче и ова два његова нова пјесничка текста. Поема „Републици Србској” садржи 16 пјесама у акростиху, од којих свака има четири строфе, организованих тако да почетно слово првог стиха сваке пјесме у акростиху даје ријечи: Републици Србској. Славећи стварање и значај постојања најмлађе српске државе, Бојић се сврстао у ред истакнутих представника савремене српске патриотске лирике особеног гласа.
С правом можемо констатовати да је небеска Србија у визији пјесника Жарка Бојића она Србија која означава не само нашу идентитетску првотност, него и крајње исходиште. Бојићева небеска Србија духовно је одредиште сваког освијешћеног Србина који се зарад општег циља свјесно одлучио на жртву слиједећи тако свијетле историјске примјере оних који се уистину сматрају житељима те и такве славне Србије.
Пјесник овим дјелом настоји да прикаже и то да небеска Србија не познаје земаљске административне, промјењиве границе, већ да се макар на небу витезови свих српских простора уједињују у Богу, у идеји српства и духу правде и слободе због којих су и тако јасно и исказали то опредјељење. На крилима свих идеја које се уливају у једну, цијелу и недјељиву, Бојић пјева и о Српској Спарти (Црној Гори) и Републици Српској. Њима као да стиховима удахњује снагу опомињући да се не одустане од вјечности коју нуди само једна уска стаза, стаза бола и патње, али стаза достојанства и истинске слободе. Зато и не чуди што се аутор служи призивањем светаца, умних глава и историјских личности које су водичи, како њему, тако и сваком добронамјерном читаоцу у смутним временима сваковрсних превирања која никако да се окончају.
Јасна је и лако уочљива пјесникова стваралачка копча са епиком која му током цијелог пјевања даје могућност да размахне пјесничка крила и приближи сопствену замисао обичном човјеку коме приступа с пуно повјерења и поштовања. У сваком Бојићевом стиху назире се и извјесна доза горчине због судбине српског народа, али која нипошто не прераста у меланхолију и безнађе. Напротив! Пјесник чврсто вјерује у Васкрс, у свеприсутност и вјечност који ће стићи као награда за све муке. Отуда и небеска Србија као свјетло на крају тунела, као крајњи циљ који се већ увелико назире након крвавог ХХ и безвољног и по српски народ неповољног XXI вијека. Бојић се, дакле, овом збирком етаблира као пјесник јаке националне свијести, спајајући на најбољи могући начин лично и колективно, истовремено показујући овим остварењем како је та света веза нераскидива.
Пишући оду Републици Србској Бојић констатује како је извор свих њених мука „губава памет која отвара врата пакла”. На основу тона и емоције коју пјесник излива у овој стихованој опомени, сасвим сигурно можемо закључити да се наведена представа извора свих зала може примијенити на цјелокупан српски народ ма гдје обитавао и ма какву муку мучио у овом суровом свијету. Аутор „историјску мржњу” види као неугасиву искру зла на овим просторима, као дио ширег плана који из дана у дан, године у годину, деценије у деценију и вијека у вијек на Србима „испробава оштрице”. Вјера у свијетлу будућност, у Бога и Васкрсење, у побједу правдољубивих и пред лицем васколиког свијета чистих, не смије и не може бити поколебана суморном стварношћу натопљеном неправдом и подметањима.
Бојићева порука да су у имену спас и дивљење значи да је име посљедња линија одбране и када је ријеч о небеским атарима, о светости на коју су нахрупили они који зло, мржњу и лаж узеше за једину светињу. У „Завршној пјесми” аутор каже „једно сунце вјечно ће да грије” на тај начин изражавајући наду да је позитиван исход могућ искључиво уколико се постигну потпуно српско јединство и слога, што реферише на неке давне, добро знане и ни мало свијетле пароле (или боље рећи клетве!) којима је затрован сумњичави и идентитетски погубљени дио српског народа.
Стих „ја сам сужањ што слободи поје” изражава снажан унутрашњи сукоб између ограничења и тежње ка слободи. У њему се огледа дубока противрjечност: човjек који је заробљен, било физички, друштвено или унутрашње, ипак налази снаге да пjева о слободи, да сања о њој и да јој се нада. Дакако, то је израз на два плана – личном и колективном. Овај стих свједочи о моћи духа који не пристаје на ропство, већ га својом пјесмом превазилази. Умјетност, у овом контексту, постаје оружје отпора, начин да се изрази слободарска мисао чак и у условима потпуне неслободе која је карактеристична за српски народ као народ слободарског отпора. То је вјечита борба између ропства и ослобођења, како спољашњег, тако и унутрашњег, чега је пјесник итекако свјестан. Пјевање о слободи, на тај начин, код Бојића читамо као чин пркоса, свједочанство да човјек, иако спутан, остаје слободан у својој суштини. То је, уједно, главни ауторов апел читаоцу.
Пјесник Жарко Бојић овим занимљивим рукописом наставља да одужује дуг свом језику, народу и држави, стајући на тај начин раме уз раме са плејадом оних који су свој стваралачки потенцијал уложили у борбу за колективно памћење и идентитет, ревносно опомињући нараштаје који долазе да је будућност у јединству, слози, правди, слободи и, наравно, трајном и темељном историјском памћењу, без кога ће сва врата спасења бити трајно затворена.
Овај патриотски рукопис Жарка Бојића својеврсна је опомена која не долази са закашњењем, већ у тренутку који је уистину најподеснији за неку нову, освијешћену акцију очувања српског идентитета на свим меридијанима.
Никшић, проф.др Будимир Алексић
- 8. 2025. год.
………..
Жарко Бојић је рођен у Никшићу 1972. године. Одрастао је у Горњој Морачи. Завршио је средњу електротехничку школу у Подгорици. По рођењу је Србин, православац, пише ћирилицом и говори на српском језику. Заљубљеник је у гусле и епску поезију.Члан је: Удружења књижевника Црне Горе, Удружења српских епских пјесника Црне Горе „Радован Бећировић Требјешки“ и Удружења књижевника, пјесника и умјетника Срба из Црне Горе „Горска вила“
Објавио је:
– збирку епских пјесама „Крвави трагови“, 2013. године;
– поему у акростиху „Слава милој Русији“, 2016. године;
– збирку пјесама „Стазом предака“, 2019. године, која је проглашена за „књигу године“ у издању АСоглас издаваштва,
– збирку епских пјесама „Будимо људи“ 2020. године
– збирку пјесама „С оне стране памети“ 2021. године
-збирку пјесама „Између двије фамилије“ 2022. године и
-збирку пјесама у акростиху „Азбучни акростих мојег дјетињства“.
Одликован је:
-медаљом Светог Петра Цетињског 26.05. 2017. од Друштва црногорско- руског пријатељства „Петар први“ Подгорица
-спомен медаљом „100 година албанске голготе“ 08. 06. 2019. од Свесрпског савеза ветерана „Бојево братство“
-медаљом „Вука Караџића“ 28. 06. 2020. од Друштва црногорско-руског пријатељства „Петар први“ Подгорица
– медаљом Косметска звезда другог реда за заслуге из области књижевности 26. 06. 2021. од Свесрпског савеза ветерана „Бојево братство“
-орденом Кнеза Николе Васојевића 16.10. 2021. од Удружења књижевника и других стваралаца „Сјеверац“ из Подгорице
Додијељено му је више Захвалница и Повеља од разних Српских удружења.
Живи и ради у Подгорици.
