О ПРВОЈ ЗБИРЦИ СТИХОВА ЈОВАНА ЛУКИЋА ИЛИ МАЛА ЧИТАНКА
ЉУБАВИ
У првој збирци стихова Јована Лукића Из ђачке клупе сусрећемо се са младим
аутором који својом чистом дјечјом љубављу жели да обухвати цијели свијет. У
пјесмама-пупољцима опјевава школу, школске згоде и незгоде, љубав према школи
и својим вршњацима.
Посебан тематски круг су пјесме посвећене празницима. Пјесник-дјечак опјевао је
Божић, Васкрс, поменуо и значајне личности из историје и културе. Неизмјерном
љубављу обасипа свој завичај, своје село у коме проналази неисцрпну ризницу за
играње, стварање и истраживање свијета око себе.
Својим чистим гласом и дјечјом искреношћу Јован Лукић жели да опјева све оно
што га окружује и занима. Пред читаоцем су дани испуњени игром, забавом,
истраживањем природе, дјечјим играчкама. Дијете у овим стиховима није умањени
одрасли, већ истинско дијете. Пред нама су пјесме у којима су опјевани чланови
његове уже и шире породице: отац, мајка, тетка, сестра, прабака. Свима њима Јован
указује пажњу, поштовање и исказује своје искрено дивљење. Поздравља их својом
чистом дјечјом пјесничком ријечју.
У Јовановим пјесмама и његов завичај је нашао лијепо мјесто. Ту су села Тобут и
Прибој, ријека Јања, планина Мајевица. Све то представља непрегледан свијет
загонетки и тајни које Јован истражује, открива, сазнаје и о њима нам пјева. Јован је
одушевљен љепотом природе која се кристализује у његовим стиховима.
Школске згоде и школски живот, текође су заступљени у овим пјесмама. Опјеване
су све радости које проживљавају дјеца. Љубав и поштовање Јован указује, кроз
пјесму, и својим школским друговима, учитељима и свима с којима се сусреће. Ове
пјесме су пјесме узајамности, разумијевања, саосјећања и бриге за другог, о чему
свједочи пјесма Подијелимо радост, знање и љубав.
Тема његовог интересовања су и пјесме посвећене животињама. Њихово постојање
оплемењује Јованово дјетињство. Све оно што види, али и прочита представља
подстрек и подстицај за пјесму. Тако, можемо прочитати пјесму Господине
Егзипери, срео сам Малог Принца.
Стихови пјесама Јована Лукића сабрани у збирци Из школске клупе могу нам
послужити као наук и подсјећање да је дијете биће слободе и игре. Да је слобода
најважнија одлика дјетињства, а игра суштинска дјечја активност из које произилазе
разностране друге активности дјетета. Такође, ова збирка нас подсјећа колико су
стваралаштво и креативност природне карактеристике дјетета и дјетињства и да
стваралаштво природно иде уз дијете.
Остаје нам да вјерујемо да ће генерација којој припада Јован опјевати овај наш
свијет, да ће уочити његове мањкавости, али и да ће створити неки љепши, хуманији
и креативнији свијет.
Слободан Јовић
