ИНТЕРВЈУ СА ВУКОСАВОМ ДЕЛИБАШИЋЕМ, КЊИЖЕВНИКОМ ИЗ НИКШИЋА

ИНТЕРВЈУ СА ВУКОСАВОМ ДЕЛИБАШИЋЕМ, КЊИЖЕВНИКОМ ИЗ НИКШИЋА

Да би Вас наши читаоци боље упознали, молимо Вас кажите нам нешто о себи?
Рођен сам, такорећи непосредно послије Другог свјетског рата, 18. септембра 1947. године. Дакле за три мјесеца пуним 77 год, што и није баш мало. Најстарији од петоро дјеце оца Миливоја – Мига и мајке Маре, у једном руралном селу, Трепча, удаљеном двадесетак километра од Никшића. Са супругом Драгицом сам изродио, подигао и до факултета школовао три сина, који су данас веома успјешни и цијењени људи, а моја посебна радост и инспирација за писање су унучад Маша и Андрија, одлични ђаци основне школе „ОКТОИХ“ из Подгорице. Осмогодишњу школу сам завршио у родним Трепчима, као ђак пјешак, па су уз остало и те околности утицале, као и мој први учитељ, који нимало није био педагог, да се не могу похвалити да сам био посебно добар ђак. Касније сам се „сабрао“, па сам успјешно, на Цетињу завршио средњу медицинску школу, тада веома реномирану и једину у Црној Гори, у којој су оспособљаване генерације добрих и савјесних здравствених радника. Већ тада професорка, тадашњег Српскохрватског језика, дивна дама, Сенка Латковић ме је упућивала да се бавим писањем, па је то посебно нагласила, пред свима и последњег дана када су се дијелиле дипломе. Данас у Црној Гори постоје три медицинске школе а на Цетињу је затворена. И данас ми је жао што не могу доћи до матурсог писменог задатка, који је оцијењен петицом, као један одличан есеј. По том долази војска, па запослење у Општој болници у Никшићу, гдје сам радни вијек провео на одјељењу за менталне болести.

Кажете да сте радни вијек провели, радећи на психијатрији, колико је било тешко тамо радити и да ли Вам је то користило у каснијем књижевном стваралаштву?
-Истина је да у таквим установама није лако радити, али мени није било ни тешко, зато што сам волио свој посао и умио сам га радити, јер осим читања литературе из психологије и психијатрије из свакодневне сарадњи и дружења са психијатрима и психолозима научио сам пуно, а чини ми се да имам неку урођену способност, или сам је временом стекао, да брзо и лако препознам ментални склоп личности, па сам тако умио правилно и пацијентима приступити. Поред тога мишљења сам да на психијатрији могу радити само ментално здраве и уравнотежене особе, јер само онај ко се добро осјећа може помоћи болесноме, док онај ко је у властитим проблемима, заробњен у којекаквим беспотребним мислима не може помоћи никоме другоме кад није у стању да разријеши своје, а још мање онај ко није свјестан колико је разговор спасоносан за рјешавање конфликта и несугласица међу људима. Разговор је једино право средство које нас изводи из свијета насиља у свијет слободе, из тамне мучнине на благодетну свјетлост, јер многи су стигли тамо зато што нијесу били у стању разговарати и подијелити своје патње и проблеме са другима, или стварно нијесу имали валидна саговорника који би их саслушао и разумио, па ако и овдје не нађу онога ко их може саслушати и умије разговарати, онда изгубе повјерење у људе и наду у изљечење. И послије толико година, данас када сам већ одавно у пензији понавља се једно те исто, оно несувисло питање, које не вријеђа мене и нити иритира моју сујету. Вријеђа ме то што знам зашто примитивци питају: „Како нијеси полудио, на нервном?“ Питао сам се одакле дају себи за право да вријеђају стотине часних људи са мањим или већим здравственим проблемима. Нико себи не бира болест и нека нико не мисли да ће вјечито бити здрав или да је сигуран да се од неке одређене болести не може разбољети. Зато постоје здравствене установе одређених специјалности у којима се болесни лијече, а ја сам у једној таквој радио, као здравствени радник, не да бих „полудио” или причао шта сам тамо радио. Волио сам да помогнем ономе коме је помоћ потребна. Радио сам часно, посао за који сам био оспособљен, никада површно и половично и никада да бих задовољио потребе шефова, него потребе пацијената. Дакле, радио сам са особама које су се стицајем низа околности повукле у самоћу. Повукле су се у свој кутак, зато што су изгубиле повјерење у људе, а тиме и самопоуздање, па су на карају схватиле да је то најсигурније и једино мјесто, гдје им се може пружити адекватна стручна помоћ како би повезали неке покидане нити и поново пронашли љубав и мир у својој рањивој души. Нијесам полудио зато што сам знао да је једна од узвишених људских врлина поштено и марљиво радити на свом радном мјесту, његовати здраво другарство и солидарност неподавајући се негативној ограничености, коју су нерадници и сујетни појединци упорно покушавали да ми наметну, а то им никада нијесам дозвољавао, заправо стално сам се борио за што боље оспособљавање младих колега уз непрекидно унапређивање својих радних способности. Не може од рада на свом радном мјесту полуђети човјек који је одговоран и који слиједи осјећање одговорности, не понашајући се супротно од гласа своје савјести, а све то, скупа, је допринијело да је у мојим романима, како и сами књижевни критичари кажу, потпуно „уоквирена“ психолошка слика ликова.

Иако сте се касно почели бавити писањем, постигли сте доста. Написали сте три романа, двије књиге прича и двије књиге поезије, од којих је једна у Хаку – јапанској форми? Шта нам можете рећи о томе?
-Кроз дјетињство памћења су се низала… Лијепа и ружна. Али какава год да су, она су доживљаји који су остављали траг на животном путу, кроз одрастање… Кроз дјетињство, младост и пуну животну зрелост, стигло се у ове позне године. Мој почивши отац говораше: „Чоек у старости пођетињи.“ Нијесам га разумио, а сада мислим: Могуће је… Што сам старији живот ми све више мирише на дјетињство, на оно вријеме када сам само знао за плаво небо изнад себе. Три планине су окруживале то парче неба на коме су се, љети када се покрену први праменови облака у њима мијењале фигуре. Рано сам почео запажти док се на небу гомила и проширује, како се један исти облак претвара из коњаника у медвједа, неку другу животињу или препознатљиви предмет. Чини ми се да сам тада завидио орловима који су понекад на ваздушним струјама горе виско на небу непомично лебдили и безбрижно посматрали земљу. Тада сам замишљао како је лијепо бити пилот и летјети небеским пространствима. Но животне путеве опредијеле разне околности на које човјек не може утицати или може само дјелимично… Како било да било вријеме најбоље освијетли човјека, а то вријеме су године и године невидљивог и немјерљивог рада који сам оставио иза себе. Сваки дан у моме животу је осмишљен и испуњен радом тако да немам времена за размишљање, је ли ми тешко или ми је лако, па тако не размишљам ни о старењу, као ни о великим плановима за далеку будућности, јер када човјек ради, некако све то долази само по себи и коцкице се посложе. Не треба године додавати животу, боље је живот испунити енергијом, коју ја црпим из осјећања: љубави према породици, осјећања корисности и могућности за рад, па сам тако након завршетка радног вијека одлучио да се, у пензинерским данима, посветим ономе што сам одувијек прижељкивао и опредијелио сам се за интезивно писање, јер за писање, посебно романа, треба времена, којега раније, због посла, због кућења, због подизања и школовања дјеце нијесам имао на претек. Истина, док сам радно био активан писао сам семинарске и стручне радове, који су објављивани у медицинском часопису MEDICAL.cg.

Значи, пишете прозу и поезију, хоћете ли нам укратко представити Ваше књижевно стваралаштво?
-Кaдa сам почео писати, ипак се требало охрабрити и негдје то објавити, а ја тада нијесам био упућен у књижевне групе и заједнице, анонимац, потражио сам на интернету гдје да покушам објавити нешто од тога што пишем и пронашао сам Portal za kulturu i književnost Avlija.me из Рожаја, који су ми изашли у сусрет, прихватили моје рукописе и на крају ми дали простор у рубрци колумне, које сам тамо дуго објављивао, у ствари све док сам почео писати књиге. Охрабрили су ме да моје писање вриједи и на томе им дугујем велику захвалност.
“Nekazano” – Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika, из Бара, које води и уређује врсни пјесник и стваралац Лабуд Лончар, прије седам-осам година, расписало је конкурс за први Хаику часопис у Црној Гори. Ја сам мало протрагао и проучио хаику. Допало ми се и послао сам пет пјесама. Горан Радичевић такође врсни пјесник и хаиђин, уредник тога часописа, објавио је четири, пета није била добра, али он је осјетио да могу писати хаику и добро се потрудио да ме упути у све тајне тога писања. Потом сам послао хаику на конкурс који je расписао HORSE RIDER POETRY/PROSE/HAIKU из Горњег Милановца, гдје сам освојио награду са хаику пјесмом:

маглином снова
отац коси долове~
а њега нема

Потом сам написао књигу „У МОМЕНТУ – хаику и друге врсте јапанске поезије“, коју је такође уредио и рецензију написао Горан Радичевић, а објављена је у издању „NEKAZANOG” из Бара као и аутобиографски роман „У ВРТЛОГУ ВРЕМНА“ у којем се говори о распаду једног великог, заједничког система, приликом којег се ствара хаос и безнађе из којег настају мали, независни сегменти приватног власништва, нечасни скоројевићи, транзиционе и рецесионе хијене, алаве у безобзирној отимачини, пљачки, у којем су жртве, само колатерална штета једног процеса који се одвијао пред нашим очима а којем нијесмо били дорасли, за шта нијесмо ни припремани, нити имали адекватан одговор таквој пошасти која нас је задесила тих раних деведесетих година.
Трећа по реду књига, а други роман „ПОВРАТАК ИЗ ПАКЛА“ говори о човјеку повратнику са Голог отока, који сам у метафоричком значењу упоредио са паклом. У роману се не задржавам на опису простора и људи који насељавају логор, него фокус селим на главног књижевног јунака, којем излазак из логора не доноси избављење, већ га притиска као усуд, чаја је трагичаност највише у томе што нема суштинску моћ избора, него му је наметнуто да слиједи, а потом нагло одбачени став обоготвореног комунистичког ауторитета – Партије, што га је учинило отпадником који историјске и политичке прилике не сагледава из интересне, већ искључиво из идејне перспективе. Војинова неприлагођеност исказана је као видљиви знак његове часне природе и непоколебљивог става. Одан утопији совјетског комунистичког раја, јунак романа ризикује не само губитак властитог живота, него и пропаст цијеле породице, али на крају ипак налази спас у вјерности, разумијевању и љубави супроге Мирјане, која је и сама трпјела малтретирање и затварање, због његових политичких ставова. На конкурсу Друштва књижевника и књижевних преводилаца града Ниша 2022. године, рукопис овог романа је од 117 приспјелих рукописа, биран као најбољи и освојио је награду града Ниша, која носи име култног писца из тога града „Славиша Николин Живковић“, која се састојала од бесплатног штампање књиге у 700 примјерака и плакете.
Затим на реду долази збирка поезије „ТРАГ“ коју је финансирало Министарство културе и медија Црне Горе. Умјесто објашњавања ове збирке, пошто је поезија разнолика казаћу Вам пјесму:

ПРЕДВОРЈЕ БУДУЋНОСТИ
Народ смо који се лако одриче
без размишљања и мало кајања
свог имена и свог постојања.

Из свијести бришемо наше приче
и наше памћење из празне душе,
тако се темељи предака руше.

Одричемо се прошлијех времена,
заборављамо на битке предака
кренули смо ка вратима нестанка.

Ми постајемо биљка без коријена,
причамо не живи се од прошлости,
а она је предворје будућности.

Наша судбина муком увијена,
вјеровали смо у све што нам кажу,
а они нас обмањују и лажу.

Тек, када нам је снага исцрпљена
лажне пријатеље тада прочитамо,
па се узалуд касно копрцамо.

И ево прошле године, на КОНКУРСУ СЕДМИХ ДРИНСКИХ КЊИЖЕВНИХ СУСРЕТА, послао сам своју пету књигу, а трећи роман „РОБИЊЕ – између легенде и стварности“, који је похвањен од стране стручног жирија и штампан у саиздаваштву Удружења књижевника Црне Горе и Асогласи Издаваштво из Зворника, на чему сам веома захвалан, као и жирију који је запазио да овај рукопис вриједи, а посебну захвалност дугујем госпођици Невени Милосављевић, из Звечана са Космета, на стручној анализи и образложењу зашто је роман похваљен. Она је по мени нова Косовка дјевојка која својим оштрим пером и својом поезијом лијечи ране косовских јунака и мученика. Морам нагласити, а то сам и у књизи нагласио да сам овај поднаслов „између легенде и стварност“ позајмио од ње , а то сам и у књизи нагласио на прикладном и видном мјесту . Уствари то је наслов њене рецензије.

Реците нам нешто укратко о роману „РОБИЊЕ“ који је похваљен и штампан у нашој издавачкој кући?
Радња романа „РОБИЊЕ – између легенде и стварности“ се одвија на крају 18. и у првој половини 19. вијека. Смјештена је у Босни; на раскршћу три царства – отоманског, аустријског и руског, под сталном присмотром Млечана, а ту је неизбјежна и малена Црна Гора која, уз сталне побуне Херцеговачке раје, Османлијама мрси рачуне. У роману су дотакнути многи догађаји и ликови из тога времена, а сви су у служби основне теме и имају задатак да освијетле положај жене – супруге, и као главне фигуре мајке гдје се кроз мајчинску бригу вјешто приказује лик, њеног сина османлиског велепосједника, Смаил-аге Ченгића, јер се сва дешавања, углавном, сабирају на његовој кули у Липнику, гдје он прича мајци и другим агама кроз шта је пролазио од школовања у Истамболу, преко разних похода и бојева по Србији, па до његове погибије у Дробњаку 1840. године.

Опредијелили сте се да уз овај роман у издаваштву АСогласа, штампате и двије књиге прича: „Укус камена“ и другу насловљену „У ходу ~ 101 страница /101 прича“. Интересантни наслови. Реците укратко шта оне нуде читаоцима?
Опредијелио сам са да и двије преостале књиге штампа у АСогласи Издаваштву, зато што сам се, приликом договарања о штампању награђеног романа, праћењем ваших сајтова и портала увјерио да се ради о реномираној издавачкој кући и одговорним власницима штампарије АСоглас д.о.о Зворник
„УКУС КАМЕНА“ је књига дужих и краћих прича подијељена у три поглавла:
Прво поглавље, НА ИЗВОРИШТУ ЖИВОТА је углавном аутобиографско – уствари моје памћење из првих седам годна живота, то је вријеме радозналости, дјетета, када оно све мора додирнути опипати, па и језиком лизнути, али тај камен је био чистији и здравији од данашњих пластичних играчака којима се дјеца играју.
Друго поглавље, ИСТИНА ЈЕ У ВРЕМЕНУ, главни јунак приче је ЂEД МАТО – народни мудрац и памтиша, са којим се зла судбина жестоко поиграла.
Треће су САТИРЕ – шаљиве приче из разних живота, неке истините, друге анегдоте…
За уређивање ове књиге и рецензију, веома сам захвалан моме Никшићанину врсном књижевном критичару мр Милораду Дурутовићу
„У ХОДУ- 101 страница/101 прича“ су веома кратке приче, у ствари неки записи повремено биљежени и на крају мало уређени. У ствари књига је настајала у ходу, па је и наслов такав остао. Приче су ограничене на једној страници форма А5, сличне су јапанској хаибун форми, а углавном већина задовољавају све критеријуме те форме… За ову књигу нијесам тражио ни лектора, ни уредника, па ни рецензента. Приче су топле, искрене, сажете, али и садржајне, пружајући нам могућност да се погледамо у огледалу сопствених искустава и размислимо о свијету у којем живимо.

Шта Вама значи писање? Колко сте дубоко за њега везани и на чему сада радите?
-Тек када сам почео писати схватио сам колко писање оплемењује личност. Кроз писање се дубоко понире у своју и у душу и осјећања других особа. Дубље се анализира живот, промишљају друштвене и природне појаве, проучава све оно са чиме је човјек у контакту и повећава се интересовање за недокучивим. Једноставно човјек открива сам себе и своје способности којих до тада није био ни свјестан. Посебно због тога жалим што се нијесам потрудио да раније пишем, али ипак мислим да никад није касно, ако постоји имало талента, без тога узалудни су сви напори, а није да и године немају своју предност у сакупљеном животном искуству. Што се тиче тренутног писања, па ништа конкретно, пошто сам радио на сређивању ових рукописа. Знам да имам богату књигу хаику поезије, која је још разбацана у разним фолдерима. Вјероватно ћу њу прво средити, а по том даље колико буде здравље дозвољавало. Иначе не се волим унапријед великим подухватима хвалити, а касније их не остварити.

Како видите савремену књижевну сцену?
-У свом првом роману насловљеном „У вртлогу времена“ написао сам да деведесетих нијесмо искористили благодет која нас је повезивала, јединствени језик са неколике варијаните, на којему су се политичари могли споразумјети без преводиоца. Умјесто тражења сличности у језику које би нас зближиле стално се инсистирало на разликама, измишљањем нових ријечи, па и слова. Тако је и књижевност доживјела извјесну субверзију, како на простору велике бивше државе, тако и у Црној Гори. У књижевности као и у осталим сферама умјетности, умјесто духовних вриједности у први план су избиле материјалне, па су шунд и кич преузели доминантну улогу. Уз све то нијесам баш сигуран да је добро за нашу књижевност трудити се по сваку цијену да се допаднемо западним критичарима. Бардови наше књижевности, да их не набрајам, нијесу трагали за помодарством, него су стварали сасвим оригинална и добра књижевна дјела. Неспорно је да на овим просторима има много добрих књижевних стваралаца, али нажалост и они се дијеле по политичкој, националној, или вјерској припадности, што је за књижевност као умјетност поражавајуће. Но без обзира на све неповољне околности које су се појавиле на размеђу два задња вијека добра књига ће издржати испит времена, а све остало ће пасти у заборав

И на крају, Ваша препорука за читање? Имате ли узора у књижевности?
-Радо читам руске класике, али мом размишљању, у овим годинама, живот балканског човјека и оно што је мени веома блиско најбоље описују и слику до савршенства доводе Андрић, Команин, Лалић. Посебно сам опчињен дјелом Меше Селимовића и његовим умјећем приповиједања. Сваку његову реченицу која носи јасну животну поруку доживљавам као мудрост старих латина. Из сопственог искуства младима бих поручио да не сумњају у своје способности, да не дозвољавају злонамјерним да их спутавају. Ако већ посједују неки таленат, који захтијева посебну вјештину, нека покушају да га искористе: „И нема будале која нема свој звездани тренутак. Зато држите очи и уши отворене, немојте слушати само себе, учите се најпре животу и мислити, а писање ће доћи само по себи.“ -ријечи су нашег нобеловца Ива Андрића.

Интервјуисао ???