У припреми збирка пјесама “ПИСМА ИЗ НЕСАНИЦЕ“ аутора Милана Николића

ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ

Тематика Николићеве поезије, углавном је љубавна, што је сасвим разумљиво, обзиром на животну доб аутора. Поједине љубане пјесме из овог рукописа, израз су правог склада садржине и форме, тј. хармоније између емоција и њиховог језичког обликовања („Моја драга“, „Сањана жена“, „жудња“, „Из туђег сна те будим“, „Она“, ‘“Личиш ми на звијезду“, „Прољеће у твом имену“). У наведеним пјесмама налазимо стихове којих се неби постидио ни пјесник са више објављених збирки пјесама, какви су, на примјер, ови из пјесме „жудња“:

„Сву ноћ се обесањен
и неспокојан трудим
да цвет лепоте њене
однегујем у свијести,

И сву ноћ милујем тмину
њен додир да дожудим
измишљајући путеве
на којим ћу је срести“.

Жена је стална Николићева опсесија, али не као физички опипљива, плотска жена, него као жена из сна, жена привиђење. То је биће које се жели, али које се не посједује. Међутим, и тако прозрачна, трептава, недоступна, она господари пјесниковом личношћу и према њој су усмјерене његове мисли и за њу су везана његова осјећања. Пјесник се стално пита да ли је ријеч о стварној жени, или жени које нема:

„Зовем те из мрачних вртова сећања
крадем те од ноћи, узимам од дана
таласима чежње сва си окупана
не знам да л’ си стварна или измаштана“.

Љубав се код Николића испољава час као опојна и страсна, час као болна и горка емоција, али је увијек исказана адекватно снази лирског заноса пјесниковог.

Битно је нагласити да уз занос, као основно извориште Николићеве поезије, у овим пјесмама и мисао има значајно мјесто. Пјесме из циклуса Акустика нечујног (‘“Акустика нечујног“, „Вјетар“, „Ватра“, „Камен“, „Вода“, „Прозор“), показују да Николић зрело размишља о космосу, свијету, неживој природи и да своје рефлексије успјешно обликује у поетске форме.(…)

И тематиком, и формом и лексиком, Милан Николић најављује значајно пјесничко име о коме ће се ускоро чути много више. Он не пјева зато што је то модерно, него зато што не може да не пише и што у поетском изражавању, као главном виду духовног испољавања, налази виши смисао постојања.

проф. др Цвијетин Ристановић