ВЈЕЧИТИ КРУГ ЖИВОТА
Пише Вулко Шћекић ,књижевник , потпредсједник Српског историјско културног друштва ”Никола Васојевић” Беране
Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и ништа ново нема под Сунцем. Како је у души пјесник а пјесници су посебан сој људи који читавог живота трагају за љепотом и истином, за Милована Миша Кубуровића истине и љепоте никада није ни довољно ни много да чак и свијет кога је Бог створио за њега није ни довољно лијеп ни довољно велик те гради да би га доградио и ствара да би га довршио. Свако умјетничко дјело је креација душе и карактера ствараоца, јер сваки стваралац уноси у дјело као своју креацију и дио себе.Зато се од њега ријетко када тражи да каже још нештои о себи и о дјелу, не зато што он о томе не жели да говори већ што често ни сам себи не може да објасни оно што се од њега тражи да другом објасни. Зато је с правом казао Монтескије а поновио велики Њемачки и свјетски пјесник Гете да писци нијесу добре судије и добри тумачи својих дјела и да њихово није да говоре него да стварају. А сам Соломон је казао „Нема краја састављању многих књига“. Све велико међу људима кроз вријеме и кро зисторију изразило се пјевањем. Велики пророци су говорили језиком великих пјесника. И Св. Петар Други Перовић Његош у визији „видје Творца да пјева док ствара“. Чини ме привилегованим да нови поетски рукопис пјесника Милована Миша Кубуровића„Некад и Сад“ уредим и писмено о њему и ауторуизложим своје мишљење. Хоћу да вјерујем да на овај начин,Миловану Миши Кубуровић исказујем у имеГоспода велику хвалу што у вријеме велике муке и немаштине помога многим ништим и убогим, најмањој Христовој браћи да преживе помагајући им тако као да је самог Господа помагао, лијечио, хранио и облачио. Пјесник Милован Мишо Кубуровић је штошта у животу доживио и упамтио. Наталожио је поприлично и година животног искуства. Иако у годинама када многи његови вршњаци па и много млађи живе од данас до сјутра, од љекара до љекара,будући да је тако чврсто прикопчан на поље наталожене Небеске Премудрости којег ствараоци просто зову Инспирација, Мишо, без престанка и пјева и ствара знајући да човјек, ма у којим годинама био,када ствара он је младић. Ново дјело је као и новорођено дијете продукт човјека младог и моћног.Зато и јесте тајна човјековог стварања исто тако дубока и необјашњива као и тајна Божијег стварања.Зато поручује да хуманост мора да побиједи, као и вјера у Бога, у човјека, пријатеља, друга, свеопшта љубав и љепота коју пјесник, противник сваког вида насиља и убијања као кроз молитву несебично тражи за све људе како би постао оличење свог народа и уградио себе у темеље будућег и израстао до царства небеског. Знао је Мишо да је људска судба непромењива у времену и простору и да се мијења само декор. Када су се над Србским земљама и над Србским народом надвили злосутни црни облаци и велико зло запријетило, Мишо се вратио у домовину. Као велики родољубац и братољубац знајући да Хришћанству ништа није тако неприлично и туђе као тражити себи одмор и починак, и ако свјестан шта све може изгубити и он и његова породица, био је свјестан и величине и светости оног што иде да брани. Јер када је чуо вапај Србске државе и Србске браће за помоћ као да је чуо и вапај Светородне лозе Немањића,Свете Лазареве земље и свог Србског Светог Неба те ни трен се не двоумећи напусти заслужено стечен уудобност и из Данске похита да стане на браник отаџбине, светиња и кућног прага. А када је ратно стање престало и када је одложио пушку, за одбрану свете Србске земље,Србског језика, Србског писма и Косовског завјета латио се оружја које од сабље често бива бриткије а од пушке убоитије – латио се пера и гудала и кроз свијет пером и гудалом овјековјечи многе историјске догођаје и личности „носећи у срцу своје Васојевиће као нешто најсветије што је текло његовим крвотоком“ како то лијепо рече књижевник ДаркоЈововић. Карактера сазданог од највиших моралних принципа знао је ријечи из књиге проповједника „Ко извршује заповијести неће знати за зло јер срце мудрога зна вријеме и начин“ (књига проповједника8/5). Када наступи зло, мука и немаштина и питање опстанка Народа Србског, не размишљајући да дјела Божја схвати разумом, поступи по Христовој заповијести „Ко учини једном од Моје најмање браће, Мени је учинио“ и даде се у сакупљању и дотурању хуманитарне помоћи најугроженијем дијелу свог народа вођен Христовом заповијешћу„Да не зна левица шта даје десница“. Боравећи дуго година у Данској а носећи у себе оно парче неба изнад родног Присоја и свијет у њему,видио је да се свијет око њега користећи благодати лагодног живота тотално де
градирао и отуђио од свега нормалног и да је у том свијету човјек само бројка и јединка без идентитета који се и сам бори са унутрашњом дисхармонијом предузимајући све како би успоставио поромећену духовну равнотежу. И небо му тамо постаде другчије, изопаченије, похотније и развратније. Видио је разорно дејство владавине такве хумане деградације када се нестанком људске топлине почела стварати мржња, ратови превирања и људи за које није ништа свето па ни колијевка из које су послати у живот. Пјесник Мишо, када пронађе себе,као рођени хуманиста и братољубац, задојен Србством и Православљем, рођен испод свете и Див планине Кома а планина увијек нађе начин да одвоји кукољ од жита, устаде пером, епско – лирскм стихом и гудалом у одбрани традиционалног и светог, оплеменивши и благословивши овај свијет дивном поетском ријечју. Испуни тако оно што нам Господ заповиједи да у проповиједању Христовог Јеванђеља и његове вриједности сви будемо мали Христови апостоли. Јер је задатак пјесника да у очекивању великог и светог догођаја, Другог Христовог Доласка, када се нађу између времена и бремена да са надом гледају у будућност и да сав небески бескрај надом испуне. И уради својеврсну ретроспективу људског животног битисања. И са којом би пјесмом пјесник и гуслар отпоче освај животни пјесмопој ако не са гуслама да се прво са њима поразговара и посавјетује. Иструмент уз кога се и пјевало и плакало и пркосило и савјетовало, благосиљало, осуђивало и клело. „Пјесник пише и стихове ствара, са гуслама гуслар разговара, па их пита хоћел’ да дозволе, да исприча свога срца боле“. Пјесник опомиње што силници преправљају топониме који су добили име по нашим светитељима:„ Код Гусиња истина је права, извори су билиСветог Сава, Шиптари им друго име да’ше, извори су сада Али Паше“. Опомиње свој народ што у вемену поремећених вриједности и трчања за новцем нестаде брига човјека за човјека, нестаде човјек и ријеч људска. Не оћута зла што се дешаваше и својој ЦрнојГори и која окаљаше црногорско лице и лице њене славне пријестолнице. Потсјећа народ Црне Горе ко су им били претци и по вјери и по народности, којим језиком зборише и којим писмом писаше: „Православни роде Црне Горе, када ћеш се освијестит море“, сви смо Срби и Србскога рода, зар је ропство боље но слобода“. Присјети се времена младости и љепоте, времена кад се срећно било и ако се зором ранило и много радило. Прошета се кроз своје животно битисање од почетка до краја: „Кад бијаху људски горостаси, које изглед и љепота краси, пеко метар с рамена на раме, а народне на њима доламе, …Шта је клета старост урадила, рамена се у круг посавила, висина му нема метар и по, са носом би по асталу пип’о“. Не мога пјесник да се пјесмом не осврне на „вриједности“ које нам намеће западни свијет а које су у циљу смањења рода људског: „Боже не дај да ово продужи, да природни обичај наружи“. Остави својем потомству Аманет којег је примио од свог оца и мајке: „Мајчиног ти топлога млијека, буди сине Србин до вијека“. Осврну се на модерна кумства и скрнављења Светог Кумства. Осврну се и на свакодневну збиљу гледајући и слушајући расправе са Скупштине ЦрнеГоре и на недавне одлуке Црногорске владе у вези Косова и Метохије. Бави се и пјесничком анализом имена која су стари давали новорођеном када би се његовим рођењем много порадовали и како ђаво зна да обрукаи то име а његов власник његове часне старине. Проговори пјесмом о нашем блаженопочившем митрополиту Амфилохију, пјеснику и пријатељу Божидару Божу Ђурановићу, поетеси Неди, о Својој Андријевици и промјени власти у њој, оболној НАТО агресији и бомбардовању Мурине. Сјети се и свог сестрића Бобана Рајовића и краљице народне музике Лепе Лукић. Обрати се свом Србском народу пророчким ријечима које му како рече Господ Исус Христос Апостолу Петру: „Није ти то казало твоје ти јело него Дух Мога Оца који је на Небесима: „Срби, браћо не будимо Шкрти, без суђеног дана нема смрти, Ми смо понос на овој планети, никад Србство неће умријети, и живјеће док постоји свијет,све ће прије Србства изумријет, Србин има везу с Небесима, са Господом и Божјим свецима“. Присјети се обичаја у радости и жалости код нашегна рода а посебним хвалоспјевом се обрати херцеговкама, кћерима и снахама. Слике раног дјетињства и породичне задруге су му стално пред очима:„Кад помислим, јако ми је мило двадес и петоро дјеце нас је било, кућа стара и са двоје врата, три су у њој становала брата“. Сјети се ђевојачког царовања ђевојке Славојке а откри и превару Вука Драшковића са романом „Нож“ и њ
егово пажљиво скривано поријекло. Упозори да свака акција има своју реакцију, да се ништа случајно не дешава да ће се и пожњети оно што се посије и да богоборци никада нијесу добро прошли. Дотаче се злих црногорских подјела и самој породици и мржње која се из тога излеже. Дотаче се Мишо жалосне збиље да родитељи углавном колико год дјеце имали остану сами и без помоћи: „Знамо се ми већ дуго година, тежак бјеше вас пос’о и труд, зар на крају сва дјеца одоше, да све патње буду узалуд“.Из туђине често завапи за родним крајем са многим питањима Зашто. И запита се колико вриједи сав наш труд за потомство када се схвати шта се имало тек онда када се изгуби. И какав би то био пјесник из подкомља када не би о Кому пјевао. Често је са оцем у пролећу по својој планини Лиси и ужива у планинским пејзажима и догодовштинама из најраније младости. Пјесмом се дотаче великих људских величина као што је Васојевићки генерал Лука Кастратовић као и оних „за ким неће нико заплакати“. Не заборави ни свог унука и његовој предодређености за нешто велико. Увијек је драго иако болно сјећање на пропуштене животне шансе и старе љубави.
градирао и отуђио од свега нормалног и да је у том свијету човјек само бројка и јединка без идентитета који се и сам бори са унутрашњом дисхармонијом предузимајући све како би успоставио поромећену духовну равнотежу. И небо му тамо постаде другчије, изопаченије, похотније и развратније. Видио је разорно дејство владавине такве хумане деградације када се нестанком људске топлине почела стварати мржња, ратови превирања и људи за које није ништа свето па ни колијевка из које су послати у живот. Пјесник Мишо, када пронађе себе,као рођени хуманиста и братољубац, задојен Србством и Православљем, рођен испод свете и Див планине Кома а планина увијек нађе начин да одвоји кукољ од жита, устаде пером, епско – лирскм стихом и гудалом у одбрани традиционалног и светог, оплеменивши и благословивши овај свијет дивном поетском ријечју. Испуни тако оно што нам Господ заповиједи да у проповиједању Христовог Јеванђеља и његове вриједности сви будемо мали Христови апостоли. Јер је задатак пјесника да у очекивању великог и светог догођаја, Другог Христовог Доласка, када се нађу између времена и бремена да са надом гледају у будућност и да сав небески бескрај надом испуне. И уради својеврсну ретроспективу људског животног битисања. И са којом би пјесмом пјесник и гуслар отпоче освај животни пјесмопој ако не са гуслама да се прво са њима поразговара и посавјетује. Иструмент уз кога се и пјевало и плакало и пркосило и савјетовало, благосиљало, осуђивало и клело. „Пјесник пише и стихове ствара, са гуслама гуслар разговара, па их пита хоћел’ да дозволе, да исприча свога срца боле“. Пјесник опомиње што силници преправљају топониме који су добили име по нашим светитељима:„ Код Гусиња истина је права, извори су билиСветог Сава, Шиптари им друго име да’ше, извори су сада Али Паше“. Опомиње свој народ што у вемену поремећених вриједности и трчања за новцем нестаде брига човјека за човјека, нестаде човјек и ријеч људска. Не оћута зла што се дешаваше и својој ЦрнојГори и која окаљаше црногорско лице и лице њене славне пријестолнице. Потсјећа народ Црне Горе ко су им били претци и по вјери и по народности, којим језиком зборише и којим писмом писаше: „Православни роде Црне Горе, када ћеш се освијестит море“, сви смо Срби и Србскога рода, зар је ропство боље но слобода“. Присјети се времена младости и љепоте, времена кад се срећно било и ако се зором ранило и много радило. Прошета се кроз своје животно битисање од почетка до краја: „Кад бијаху људски горостаси, које изглед и љепота краси, пеко метар с рамена на раме, а народне на њима доламе, …Шта је клета старост урадила, рамена се у круг посавила, висина му нема метар и по, са носом би по асталу пип’о“. Не мога пјесник да се пјесмом не осврне на „вриједности“ које нам намеће западни свијет а које су у циљу смањења рода људског: „Боже не дај да ово продужи, да природни обичај наружи“. Остави својем потомству Аманет којег је примио од свог оца и мајке: „Мајчиног ти топлога млијека, буди сине Србин до вијека“. Осврну се на модерна кумства и скрнављења Светог Кумства. Осврну се и на свакодневну збиљу гледајући и слушајући расправе са Скупштине ЦрнеГоре и на недавне одлуке Црногорске владе у вези Косова и Метохије. Бави се и пјесничком анализом имена која су стари давали новорођеном када би се његовим рођењем много порадовали и како ђаво зна да обрукаи то име а његов власник његове часне старине. Проговори пјесмом о нашем блаженопочившем митрополиту Амфилохију, пјеснику и пријатељу Божидару Божу Ђурановићу, поетеси Неди, о Својој Андријевици и промјени власти у њој, оболној НАТО агресији и бомбардовању Мурине. Сјети се и свог сестрића Бобана Рајовића и краљице народне музике Лепе Лукић. Обрати се свом Србском народу пророчким ријечима које му како рече Господ Исус Христос Апостолу Петру: „Није ти то казало твоје ти јело него Дух Мога Оца који је на Небесима: „Срби, браћо не будимо Шкрти, без суђеног дана нема смрти, Ми смо понос на овој планети, никад Србство неће умријети, и живјеће док постоји свијет,све ће прије Србства изумријет, Србин има везу с Небесима, са Господом и Божјим свецима“. Присјети се обичаја у радости и жалости код нашегна рода а посебним хвалоспјевом се обрати херцеговкама, кћерима и снахама. Слике раног дјетињства и породичне задруге су му стално пред очима:„Кад помислим, јако ми је мило двадес и петоро дјеце нас је било, кућа стара и са двоје врата, три су у њој становала брата“. Сјети се ђевојачког царовања ђевојке Славојке а откри и превару Вука Драшковића са романом „Нож“ и њ
егово пажљиво скривано поријекло. Упозори да свака акција има своју реакцију, да се ништа случајно не дешава да ће се и пожњети оно што се посије и да богоборци никада нијесу добро прошли. Дотаче се злих црногорских подјела и самој породици и мржње која се из тога излеже. Дотаче се Мишо жалосне збиље да родитељи углавном колико год дјеце имали остану сами и без помоћи: „Знамо се ми већ дуго година, тежак бјеше вас пос’о и труд, зар на крају сва дјеца одоше, да све патње буду узалуд“.Из туђине често завапи за родним крајем са многим питањима Зашто. И запита се колико вриједи сав наш труд за потомство када се схвати шта се имало тек онда када се изгуби. И какав би то био пјесник из подкомља када не би о Кому пјевао. Често је са оцем у пролећу по својој планини Лиси и ужива у планинским пејзажима и догодовштинама из најраније младости. Пјесмом се дотаче великих људских величина као што је Васојевићки генерал Лука Кастратовић као и оних „за ким неће нико заплакати“. Не заборави ни свог унука и његовој предодређености за нешто велико. Увијек је драго иако болно сјећање на пропуштене животне шансе и старе љубави.
Пише Мишо са каквим се проблемима сусрећу дјеца наших радника у иностранству: „рођен си и одрастао с њиме, у књигама Данско име стоји, али то ти много не помаже, јер презиме уз име се броји. Читаш, пишеш, и говориш Дански, али ти је отац за њих странац, то јестварност чедо моје драго, ти никада нећеш бити Данац“.Зато свесрдно препоручујем рукопис издавачу за штампање сигуран да ће она себи прокрчити пут до читалаца.
