АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Косовски завјет
Раскрсница смрти и спасења
,,Не будемо ли достојни Косова,
нећемо бити достојни ни свог
земаљског постојања.ˮ
– Патријарх Павле
О Косовском завету као духовном феномену написано је на хиљаде страница, Косово је најопеваније парче неба на Земљи, и чини се да смо све ближе речима блаженопочившег патријарха Павла: ,,На Косову је све почело на Косову ће се све и завршитиˮ. И колико год да је о њему писано никада до краја нису исписане све жртве и муке косовске. Како писац Павле Рак каже: ,,Косовски завет је изворно и пре свега књижевна појава, на српске историјске прилике пренесени основни калк Јеванђељаˮ (Жанровске метаморфозе косовског завета, Пешчаник: 2006). Точак историје непрестано враћа тему Космета на пиједастал, и колико год ми, потомци, некада и желели да правимо нове изборе, он нас враћа на онај један и једини прави, на избор за Царство небеско. Сваки Србин носи Космет записан у свом ДНК коду, одрећи се Космета исто је, одрећи се и себе. Ко смо ми онда, до Јуде новодобне, Јуде о којима, између свега осталог, пише и песник Жарко Бојић у својој новој збирци песама Косовски завјет. Бојић је о Косову писао у многим својим песмама, и прва и друга књига нису заобишле ову тематику, јер како истиче у песмама: Косово је ,,Светилиште небеског народаˮ и ,,обданиште наше духовностиˮ. Оправдавши своје презиме Бојић у песништву, он попут свог презимењака и сабрата песника Милутина Бојића златотиском у вечност уписује стихове, код Милутина је то Молитва Југовића мајке, а код Жарка све су песме молитве, химнично узвишене, пажљиво преточене из ума и срца за Небеса и Земљу.
У првом делу ове збирке песама Косовски завјет (сонетни вијенац) посветио је сонетни венац Космету, а други део збирке Дукљански плот чини 13 песама, чији први стихови творе стихове 14. песме у акростиху. Сонетни вијенац крунисан је формама магистрале и надмагистрале, што овај песнички, готово занатски посао, чини умногоме сложенијим и захтева посебну пажњу при кројењу и штимунгу, будући да су сонети у десетерцу, да се песник држи акростиха сачињеног од почетних слова сонета, где сваки сонет има акростих од којих настају и тзв. надмагистрале. Песнички поступак који се може наћи у поезији савременика и великог песника Невена Милаковића. Саме магистрале у сонетном венцу (који се састоји од 15 сонета), последњи, петнаести сонет се састоји од четрнаест завршних стихова претходних сонета. И у њему је главна мисао венца. Магистрале су уједно и акростих који, нпр. код Прешерна својим почетним словима откривају име вољене којој је венац и посвећен. Писање сонета и уопште стварање сонетних венаца је један тежак песнички посао, сваки сонет намеће форму наредном, посебно последњи стих сваког сонета, и мисао о уским могућностима песничког размаха у оваквој форми је присутна код многих књижевних критичара. Међутим, по мом мишљењу, управо је оваква форма најугодније платно за сликање душом правих мајстора пера, оних који се не боје прићи послу и показати како је он и уметност, и занат, и лепота. Те се тај последњи сонет не зове залуд и мајсторски сонет. И одиста, и јесте мајсторски сонет, посебно код Жарка који се бави колективним, националним темама, где је духовна вертикала одавно надишла оно лично, и у томе и јесте посебна вредност његовог стваралаштва. То је написано о прецима, а за поколења, уткајући садашњи тренутак као преломан, јер једино онако како ми одлучимо да живимо – живеће и они после нас. Терет не треба остављати поколењима, већ га, што је могуће више, смањити и ублажити. А терет сигурно није Космет, како Свети владика Николај Велимировић каже: ,,Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима, а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што њихови преци не дођоше у бој на Косово, или дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: Рђом копо док му је кољена.ˮ Песник се држи речи Светог владике Николаја да је Косово дар, а не проклетство и његошевским маниром пролази све косметске голготе од памтивека до данашњих дана, почев од првих стихова првог сонета:
,,Косово је храм србскијех кости,
а прах њихов храни божурове.ˮ
Косово је Сион ,,храм србскијех костиˮ, у само овом једном величанственом стиху стала је читава историја и вера, и да је само овај стих написао био би као готова књига. Своју лирску приповест почиње Косовским бојем, али је наставља кроз епохе и опевава бој који траје и дан-данас на више фронтова: ,,Жетва Срба још престала нијеˮ. Многи моћници данас одлучују о Космету:
,,Чашу жучи нуди нам зло сјеме,
отима нам тренутке прошлости,
Видовдани све више нијеме!ˮ
Али само Србин може одлучити којем ће се царству приволети, јер Косово је ,,раскрсница смрти и спасењаˮ и ,,страдању адресаˮ. И магистрале и надмагистрале откривају акростихом наслов сонетног венца: Косовски завјет, а кључ тог Завјета су божури који су ,,атоми витешких телесаˮ, они су изникли ,,из јуначких сијениˮ у боју који ,,Сазида нам стазу до небесаˮ. Прве две Бојићеве збирке Стазом предака и Азбучни акростих мојег дјетињства, обе су награђене овом збирком која се успиње заветном стазом до небеса. Други део збирке Дукљански плот за тему има, како и сам наслов вели, негдашњу Дукљу, потоњу Зету и данашњу Црну Гору. Песме нису у форми сонета, али су у десетерцу, епске вокације, са углачаном римом архаичног тона и примеса савремених украса. Може се посматрати и као лирски одговор Горском Вијенцу Петра II Петровића Његоша, којем песник јадикује да место његовог ,,вијенцаˮ издајници и нечастиве силе сплетоше плот ,,а кроз њега трице и кучинеˮ. Међу њима и највећа лаж ,,да нијесмо крви Србиновеˮ. Политичка атмосфера у Црној Гори већ деценијама је антисрпска, тек одскора се протурио који пламичак и искра ватре на којој се огрејаше они који чувају истину својих предака и који нису продали ,,веру за вечеруˮ. Од антисрбовања настала је читава наука, нова нација, нов језик, нова религија и уносан бизнис.
,,Аманете ђедова згазише!
Туђијем се закитише перјем!ˮ
А све то само ,,да Христу што више наудеˮ. Тако бива када ,,издајници на трон засједоше/ да свом роду срце пробадајуˮ и ,,такмиче се у своме поганствуˮ. Велика је мука Србе ујединила у литије, под благословом блаженопочившег митрополита Амфилохија светлеле су душе стотине хиљада верника улицама Црне Горе, такве луче и предвиди Његош, да обасјавају васељену. Како песник пева у Завршној пјесми, која је настала као акростих 13 осталих, о оној чаши жучи коју морамо испити:
,,Отроваше Српство чашом жучи,
тугу нашу само Господ види!ˮ
У Господу управо види чашу меда. Господ ће закрилити ту тугу и васкрснути је у радост небеску, а величину све голготе српске спознаћемо када будемо кренули стазом предака, сазиданом стазом до небеса, коју нам обасјава косовски завјет.
Мср Невена Милосављевић
На Космету 2023.
О празнику Светог Јована Златоустог
