У ПРИПРЕМИ ЗБИРКА ПЈЕСАМА “ ЗАЛЕЂЕНЕ ЗЕНЕ“ ауторке Зорице Бабурски

 

ЗАЛЕЂЕНЕ ЗЕНЕ

 

 

Након две збирке песама Капи модрине и Колимско небо, песникиња Зорица Бабурски представља се читаоцима новом књигом поезије Залеђене зене у којој тематски, мотивски и идејно наставља свој песнички и поетски пут кроз нашу савремену поезију. Нашој песникињи најближи су песимисти са почетка века као претходници који су се у својој поезији бавили тамницама, мрклинама и хладноћом људских душа. Она је њихов својеврсни настављач по оним порукама које ћемо пронаћи у овој књизи. Слично као и у Капима модрине, али и у Колимском небу, једино што овог пута нема Варлама Шаламова којим је раније именован лирски субјекат, наставља се пут једне трагичне унутрашње егзистенције која се прелива на небо, воду, природу у којој нема светлости нити сјаја, до „смрзавања зена“ толико да се бол више не може ни видети очињим видом, већ једино унутрашњим доведеним до тачке пуцања.

Кроз три циклуса збирке: „Тамни сјај“, „Ја немам очи за овај (не)свет“ и „Са цветног прага липовачког сванућа“, песникиња Бабурски приказује један трагични свет човековог страдања међу (не)људима, у тамницама које обликује (не)свет у којем остају једино крици и вапаји као једини траг људског бића и постојања. Мотив очију јавља се у већем делу песама ове збирке и представља учестали елемент којим се показује онај гранични простор између човековог тела и човекове душе као простор који, од силине и бола људске трагедије, може постати и залеђен:

„Ветар је разбио мир, покидао нит,

навукао на очи тврде мрене.

Небо је нада мном скупило крила

и огавном тамом заледило зене.“

 

У песми „У дну зена“, „дно зена“ представља простор душе лирског субјекта:

„У дну зена дани испуњени тугом.

Ремек-дело душмана злобом дави,

силно кличе смрти незаситим ругом,

пакосно дивља у сметеној глави.“

 

Читајући ове песме не можемо а да не осетимо страх који је свеприсутна емоција у књизи. Њиме је обојен скоро сваки стих, па чак и они љубавни који у трећем циклусу не могу да дођу до свог испуњења. Лирски субјекат у неком моменту проговара: „О, кад бих тог страха решити се знао/ не бих био само сенка плашљива,/ на том путу никоме се не бих дао.“ Међутим страх не јењава, очи пеку, тече црна река, суде нам они који се не боје Бога – то је слика (не)света који Бабурски описује и о којем промишља у својим песмама.

И заиста очи поново извирују као стуб књиге:

„Ја немам очи за овај (не)свет,

што призива ледену језу,

неприметно се увлачи под кожу

доноси дрхтавицу, болест са собом.“

 

Лирски субјекат нема ни мозак ни кости, нити може да разуме нити може да поднесе ударце судбине, тиме јасно поручује да више не зна шта ће са својом немоћи:

„Тешко је живети с људима

без вере,

изван сопствене моћи,

крв сишу,

немам више воље,

ишчезли су

снови,

с утрнулим сунцем моје

груди дишу.“

 

Цела ова књига је суштински један велики крик, јер су се зене заледиле, а остала су само уста да проговоре о патњи и да попут крика са слике Едварда Мунка упозоре свет на лична, али увек и колективна, страдања. Јер оно што је лично и индивидуално, у оквирима насиља и насилништва, заправо је и колективни проблем и тиче се свих нас.

Поред мотива човекових очију и зена, појављује се и мотив ока Бога:

„Ја не знам где и куда да кренем,

коме да пружим осакаћене руке,

Господе, у твом оку видим свитање,

почуј мог жалосног срца јауке.“

 

У оку Господа налази се свитање и нада за спасење. Једино је у његовом окриљу могуће прежалити и доживети окрепљење и исцељење душе и тела. Њему је намењена готова свака од ових песама као сведочанство унижавања Његове творевине – човека.

Први циклус песама у овој књизи можемо одредити као онај који је заснован на унутрашњим описима патње и бола који се осећају, други је у корелацији са (не)светом, метафором за нељуде и оне који су спремни да нанесу зло (дакле овде имамо однос индивидуе и колектива), а трећи циклус је, врло логично, однос мушкарца и жене у једној неоствареној љубави, јер патња и зло су у овом случају јачи од свега.

Последња строфа ове књиге гласи:

„Остављам тужну и болну јаву,

смрзнут ми умор у очима сија.

Прошао је, отишао, умро је сан.

Све што тражим је тишина, тишина.“

 

Умор на путу кроз мрклину живота, постаје замрзнут. Једино што остаје је жеља за тишином, да утихну све боли и сви крици.

Песникиња Зорица Бабурски у књизи која је пред нама поново је иницирала теме и идеје којима се бави у својим претходним књигама. Ова збирка песама исписана је сјајним версом, римом и слободним стихом. Бабурски је показала изузетан осећај за грађење песме и естетску целину и вредност исте. У етичком смислу, створила је један мозаик тамног сјаја у којем је лирски субјекат изгубио очи у судару са светом. Заледиле су му се зене да би у дубинама свог бића и кроз гласни крик успео да похита Господу и тишини. Верујемо да ће тишина попут небеског благослова излечити и исцелити његове ране, али и ране сваког човека. Јер ово је поезија о свима онима који су страдали, који страдају и који ће страдати. Тиме су њене суштинске вредности стављене пред читаоцем на размишљање и преиспитивање – до коначних тишина које су потребне не само лирском субјекту ове књиге него свима нама.

 

Мср Милица Миленковић

 

 

Дневник бола писан стихичном песничком катарзом

 

Умирање плаћа све дугове.

– Шекспир

Жеља за понирањем у своје друго ,,Јаˮ, у разумевање природе супротног пола, посебно ако је у питању љубавни однос или спознање нечије личности, а онда и идентификација са њиме је у књижевности, као и у животу, врло чест мисаони поступак. Још од Платона и Аристотела упознати смо са описивањем женске унутрашње природе и стављањем самог писца у улогу жене, улогу јунакиње, и док је Платон имао много напредније ставове у вези положаја жена у друштву,  Аристотел је однос мушкарца и жене гледао кроз призму ,,природно владајућихˮ и ,,природних поданикаˮ и да жен,а ма какве квалитете имала, никад не може достићи мушкарца, јер је њихова природа у бити другачија. Кроз векове однос према женама и њиховим осећањима се мењао, те су се многи мушки писци 19. и 20. века тако дубиозно бавили, осим физичким карактеристикама женине лепоте, а још подробније жениним унутрашњим светом, па су неки од најбољих романа уписаних у књижевне класике управо романи где су животи главних јунакиња постављени готово као синоними и грађа за све остале ликове у будућности. Роман Ана Карењина великог руског писца Лава Толстоја култни је роман у којем је писац пажљиво конструисао лик једне жене, са толико сензибилитета, крхкости њене душе, а са друге стране и великих страдања кроз које је пролазила унутар свог бића, да је невероватно да један мушкарац може тако верно представити једну жену која је и дан-данас тема многих матурских и великих дипломских радова, не само у литерарном смислу, већ у научном,  чак са медицинског аспекта, превасходно психологије и психоанализе. Андрић се у нашој књижевности бавио женским унутрашњим светом, као и Бора Станковић, премда и многи светски писци и песници. С друге стране, осврнемо ли се на историју књижевности, знамо да су неки женски писци своја дела писале под мушким псеудонимом, било због ,,сексизмаˮ у својим делима, било због положаја жена у друштву. Кроз деценије ствараоци су се трудили да верно пишу како о супротним половима, тако и у њихово име, па појава да један песник пише у женском роду или песникиња у мушком, није нимало чудна, чак је и свакидашња. Међутим, ретко је да неки песник читаву своју збирку напише у роду супротног пола, као што је случај код песникиње Зорице Бабурски, која је је све песме у својој новој збирци песама под називом Залеђене зене написала у мушком роду. Још је Јунг у својој аналитичкој психологији говорио о мушком и женском принципу у личности једне особе (аниме и анимуса) у личном и колективном несвесном. Тај принцип мушког лика (анимуса) код песникиње Зорице Бабурски проистиче из стеченог искуства у односу с мушкарцима, па с једне стране проничући у најдубља осећања мушкарца, песникиња прониче у себе, тражећи одговоре на питања која је од детињства муче. Сви ми у себи носимо стечена и урођена искуства, свесно и подсвесно, па и надсвесно, а када таква сазнања пренесете у уметност, онда се она са личног плана преносе на универзални и добијају нове нивое вредности. Сваки од тих нивоа омогућава да уметност, у овом случају поезију, посматрамо са више аспеката, тражећи у њој не само душу песника, већ и своју.

Збирка песама Залеђене зене већ самим насловом интригира читаоца, а мотив очију доминира у многим песмама, посебно је бачен акценат на зене, које у пренесеном значењу могу сигинификовати и смрт, те да песме у збирци представљају као какву стихију, рекапитулацију читавог живота и односа двоје људи од краја ка почетку, од туге ка срећи, од смрти ка животу. Будући да су песме писане у мушком роду, оне могу бити својеврсни дневник успомена, окајање свих грехова према вољеној жени која је ту уз скут, али је не може додирнути ни дозвати. Вера да то може учинити песма, да у песми могу стати животи води песникињу кроз уметнички поступак све до кулминације када жеља да се поправе животне грешке замењује жеља за тишином и вечним спокојем и управо у последњој песми под називом Све што тражим ми сазнајемо зашто су ,,зене залеђенеˮ и да је једини начин да се одмрзне умор што у ,,очима сијаˮ пут у тишину, у вечни одмор. Заборавити све грехове, све туге и понирати у загрљај тишине. Збирка је подељена у три циклуса (Тамни сјај, Ја немам очи за овај (не)свет, Са цветног прага липовачког сванућа) и сваки у свом опусу доноси један делић животног мозаика, важног песникињи. Ова поезија је интимна лирика једног дуалног бића, покушај да се уђе у туђе ципеле и осети крах с друге стране. Ако је она патила, а колико је он патио? Ако је она волела, а колико је он волео? Ако се она кајала, а колико се он кајао? За такав посао је потребно велико срце, разумети, праштати и рећи збогом.

Прва песма је Молба Господу јединствене вокације, песникиња се непосредно обраћа Господу у име мушкарца у себи, у име мушкарца поред себе и оног који заувек одлази. Колико има њених емоција и страхова, које су огледало емоција свих људи које је сусрела, колико је у сваком стиху сажела срца свих којих се дотакла, свих оних који су тражили Господа онда када су их сви напустили и када су се у страху од смрти запитали која је суштина живота:

,,Господе, тражим те у сну и на јави
уплашен ударом густе помрчине,
из грла се чује зов немуштих речи
удављене страхом живота суштине.ˮ

А мртвог човека препознајемо пре по очима но по дисању, песникиња о тим очима говори као очима на које су навучене ,,тврде мренеˮ, којима су тамом залеђене зене, те очи носе ,,тешке дане у дубини зенаˮ, и ,,мрак у окуˮ и ,,тамни сјајˮ, ,,модра светлостˮ на очи је пала, ,,очи су му модреˮ, затворене су, разболеле се, ,,у дну зенаˮ мноштво је слика бившег живота, очи су болом испијене, у немоћи је мутно око у којем ,,смрзнут уморˮ сија. Одиста, величанствене су ове слике очију, песнички узвишене, дивне и болне. Из песму у песми очи добијају нови, тежи јад, као да је сав терет удеса на њих пао и као да су управо очи оно што песникињу мори у сновима, тај празан поглед у којем више нема живота. Тумачити поезију је Сизифов посао, често води странпутици, књижевни критичар је као рудар, као испирач злата или трагач за златном жицом. Велики посао, а исход је непознат. Јесмо ли погодили праву жицу, је ли то ,,песник хтео да кажеˮ или нас је управо пустио да разумемо снагом свој срца. ,,Ја немам очи за овај (не)светˮ, немам снаге да понесем ,,пехар болаˮ и из њега кушам ,,зрно милостиˮ, где су нестале храбрости које се просуше пред ужасом, пред сликом одлазећег који схвата да се конац живота прекида: ,,О, Боже, умиремˮ и да његово сунце заувек залази на ,,западном небуˮ, а последњи зраци миловали су башту цветну и цветни праг на непознатој адреси ,,Липовачкој 3ˮ, с мишљу да се више никада неће на истоку заруменети!? Каква је снага потребна проћи та стихична митарства једне љубави и отпустити сав бол да почива, тамо где неће нико више упитати ,,заштоˮ, зар то није готово песничка катарза! Нека питања остану без одговора, неке приче недоречене, неке љубави недовршене. И све је, осим живота, могуће преболети.
Не питајте како знам. Залеђене зене се не заборављају.

Мср Невена Милосављевић