АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ASinfo: Dalibore ti si zreo čovjek, a evo tek prva knjiga. Da li to znači da misliš da bi čovjek trebao biti dovolјno mudar i iskusan da bi publikovao svoje misli ili je to plod vremena i okolnosti u kojima živiš?
-Neretko pomislim da sam tek sada sazreo za članstvo u „Društvu kreativnog anahronizma”. Krstarim graničnim pojasom, na razmeđu sam dva stoleća. Mnogo bliži sam XX veku, po senzibilitetu i merilima vrednosti.
Istina i teorija relativiteta na Balkanu su u neraskidivoj vezi. Ako ja kažem da su moja samokritičnost, skromnost, vaspitanje, formalno obrazovanje, sve više sile i životna iskušenja presudno uticali na to da se osmelim i predam te rukopise nakon 50. godine života, blizu sam istini, kao i umešniji, britkiji, talentovaniji posmatrač koji će odlučno reći da sam bio nesiguran, slab, u nedostatku samopouzdanja, nedorečen i nedovršen. U tom, ovim prostorima svojstvenom, „dualizmu istine” krije se pravi odgovor.
ASinfo: Koliko si dugo pisao knjigu, odnosno koji vremenski period obuhvataju ovi zapisi? Ovo kažem jer ako sam dobro shvatio, ove svoje misli si pabirčio i skuplјao, možda ne onako kako je Blez Paskal svoje misli vješao štipalјkama u sobi sa štrikovima, ali u nekoj fascikli ili folderu sigurno su zrijevale?
-Bio mi je potreban čovek ili grupa istomišljenika koji će prepoznati sekvence svojih života, obrise podudarnosti, preplitanja ili tačke preseka, kako bi me ohrabrili da iz najdublje i najtamnije škrinje izložim sve što je godinama zapisivano. Tokom poslovne saradnje sa ASoglas izdavaštvom, u ulozi novinara i fotografa, pratio sam atmosferu, publiku, poklonike i aktere brojnih književnih večeri i postao sam svestan da sam okružen ljudima koji bi objektivno vrednovali moj rad.
Fakat je i da sam mnogo odlučniji u postavljanju pitanja, kao novinar, nego osoba koja bi usmeno odgovarala na pitanja. Obradovao sam se ovom intervjuu, jer mi pruža priliku da napišem sve ono čega bih se teško setio u kratkom razgovoru sa kolegama novinarima.
Neki stečeni perfekcionizam mi je nesumnjivo odmagao i usmerio me na to da mnogo bolje vladam pisanim odgovorima, nego živom rečju i izlaganjima pred publikom ili auditorijumom.
Samokritičan sam, temeljan, prilično usporen, ali kada uobličim i zapišem misli, često sam prezadovoljan onim što vidim, ranije u beležnici, najčešće na ekranu. Svakako da deo ovih misli i emocija datiraju još od srednjoškolskih dana, ali su tek sada uobličene.
Osmelio sam se da, nakon projekcije filma Ekvilibrijum (Equilibrium), distopijsko-naučnofantastičnog ostvarenja, registrujem istoimeni blog. Period od 2014. do 2021. godine iskoristio sam da najveći deo svojih skica, zapisa, misli, beleški, bez ikakve promocije, predstavim čitaocima koji će nabasati na moje nacrte književnog dela u nastajanju. Upravo ta malobrojna publika me je inspirisala svojim komentarima da istrajem sve do dana objavljivanja rezultata vašeg književnog konkursa.
ASinfo: Šta si čitao od ove dnevničke proze, od majstora poput Andrića, Meše, Hesea, Šopenhauera, Imperatora, Marka Aurelija i koliko te to inspirisalo? Zapravo, šta te privlači u toj kratkoj formi?
-Iznenadićete se, možda, ali meni su naučna fantastika i kultni časopis o popularizaciji nauke „Galaksija” prvenstveno bili fascinacija. Još uvek čuvam ličnu kolekciju „Sirijusa”, iz druge polovine osamdesetih godina, najznačajniju reviju naučne fantastike u SFRJ, gde me je opčinila upravo kratka izražajna forma u tom žanru. Otuda i zanimanje za Atlantidu i Hiperboreju, Herbertovu sagu o peščanoj planeti, Asimovljeve postulate robotike, Bredberijev „Farenhajt 451”, Orvelovu i Hakslijevu distopijsku stranputicu civilizacije.
O, da, kroz moj život su protutnjali Andrić („Ex ponto” verovatno ostavlja neizbrisiv trag uticaja u mojim pokušajima da pronađem žanr kojim bih spojio prozu i poeziju), brojni savremeni pisci, Pekić, Pavić, Selimović, Ćosić, Krleža… neka mi ne zamere poklonici svih velikana kojih se trenutno nisam setio.
Mika Antić, Kiš, Selenić, Popa, Drainac, Lalić, pisci su kojih sam postao svesniji u eri društvenih mreža. Još uvek su mi izazov, zastupljeni u manjoj meri, ali ne zato što to nisam želeo. U mom „kvadrantu galaksije” sam im posvetio manje vremena.
Zanimljivo je da su me i tada privlačila dela izuzetnih pisaca koji su bili i vrsni novinari, poput Nade Marinković, Derviša Sušića, Dragana Babića, Vanje Bulića, Duška Radovića, Vladimira Bulatovića Viba… svih tih „Putnika ludog tramvaja”.
Ruski klasici i istoriografija su me oplemenili i dotakli kao podrazumevane vrednosti, ali ja sam razvio neki gard prema onome što većina vrednuje kao neprikosnoveno. Više nema u meni one iskre panslovenstva, ni jugoslovenstva, što iskreno bejah. Prosto ne verujem u unisonost posle kraha svih vrednosti kojima sam oblikovan u prvoj, ubeđen sam i presudnoj, etapi dosadašnjeg života.
ASinfo: Vidio sam da si se jako obradovao nagradi. To je po meni, velika čast i sasvim prirodna reakcija – šta za tebe znači ova nagrada?
Nagrada je za mene trijumf nad trivijalnostima koje su impregnirane u moj život. Iz te spirale bola, gubitka bližnjih, samokritike, žala i besmisla sam izašao one večeri kada mi je dodeljeno priznanje žirija koji ste Vi predvodili.
Zato verujem da sam predao ovu zbirku crtica, pripovesti i prozaida u pravo vreme i da je to delić životne slagalice koji mi je nedostajao. Samo moja porodica, par preostalih prijatelja i ja znamo kakve bedeme i ponore sam savladao u protekle tri decenije. Daleko od toga da nisam ambiciozan, ali ja sam već sada spokojan, ispunjen i ostvaren čovek. Imam svoj „zapis u beskraju”.
Deo sam nečeg nemerljivog aršinima materijalizma. Autor sam i kreativni stvaralac, neka to i pretenciozno zvuči, esencija mog bića je utkana u taj rukopis.
ASinfo: Izaberi nam poneku kratku misao koju voliš iz tvog rukopisa…
Sve boje reči – Iluzije
„Najproduktivniji deo života prokockao je u nameri da oplemeni svoje okruženje i ostavi neizbrisiv trag, nesvestan da se ambijent toliko izmenio da je njegovo prisustvo, u tim i takvim okolnostima, izgubilo prvobitni značaj i svrhu…”
Žetva kompromisa:
„U nedostatku karaktera, volje, znanja, sposobnosti, zdravlja ili vaspitanja, čovek se u jednom trenutku zadovolji mrvicama i taj kompromis mu život besomučno i višestruko naplati do kraja postojanja”.
Pravo jačega
„Oduvek sam mislio da su marljivost i posvećenost tiha voda koja breg valja, ali pojedinci deluju kao stihija, rušeći pred sobom neka pradavna pravila, ljudske sudbine i snove”.
Neprilagođenima
„Možete imati izvanredno kućno vaspitanje, možete biti savršen roditelj, ali ako niste stekli sposobnost da se suprotstavite neverovatnoj snazi bezumlja, besramlja, energiji kojom se, u hordama, vatreno brane: glupost, neukost, prostota, dvoličnost, lukavstvo, gramzivost i pohlepa – život vas i vaših potomaka proći će bez orijentira, putokaza, kompasa, u neprilagođenosti, stidu zbog tuđeg srama, čuđenju i neshvatanju apsurda da su svuda oko vas ljudi koji su za nedela kažnjeni nagradom i oni koji za zasluženu nagradu dobijaju kaznu. Druga opcija je mimikrija, koja uz opstanak u ovom okruženju, ne garantuje radost življenja”.
Autentičnost:
„Imam te neke, svoje, stavove, a ako se oni kòse sa vašim mišljenjem, ne znači da nemamo dodirne tačke i da smo potencijalni, ljuti neprijatelji. Na koncu, nemoguće je slagati se u svemu sa okruženjem, osim u temeljnim etičkim i moralnim vrednostima. A tome smo naučeni, od detinjstva. Od karaktera i volje je, nekom da ih poštuje, nekom da ih gazi”.
Jedina
„Postoji ta jedna Žena koja je svetionik, a ostale su zanosne sirene na golim hridima. Kada sklopite oči, morate znati čija svetlost je jedini putokaz ka sigurnoj luci.”
ASinfo: Šta trenutno čitaš- imaš li neku preporuku knjige za naše čitaoce?
Proteklih meseci se, nakon smrti majke, suočavam sa tim teško opisivim gubitkom. Ne čitam, ali su na mom stolu književna izdanja: „Fukoovo klatno” Umberta Eka, „Dvanaesto more” Igora Kolarova, „Zašivanje oblaka” Miljene Drndar i „Distimija” Nenada Milkića.
Obeležje profesije koja me je prisvojila i od koje nisam utekao je sposobnost prilagođavanja obrtima, različitim okolnostima u svakodnevici, ali i žanrovima u književnosti.
ASinfo: Lijepo bi bilo da nam kažeš još nešto o sebi, kad već to nismo uradili na početku intervjua?
Sebi zameram rasplinutost. Da sam ikada započeo pisanje romana, ubeđen sam da bih ga usmerio na više neželjenih koloseka i stranputica. Otuda težnja da se okušam u kratkoj književnoj formi.
Osećam da sam se morao više posvetiti istoriji i teoriji umetnosti, antici, postojbinama civilizacija. Devedesete su me sprečile da dostignem željeni razvoj i usvojim brojnija saznanja. Ta decenija me je prisilila da, neželjeno, prerano odrastem i posvetim se mimikriji i egzistenciji, svemu onome što mi je bilo trivijalno u detinjstvu, dok sam gledao ka beskrajnimm horizontima mogućnosti i nade. Takođe, bio bih idiot ako nakon prohujalih decenija gubilišta i čistilišta nisam srećan što još postojim.
Do kraja devedesetih, prvih kurseva za računare, dakle pune tri decenije intenzivno sam čitao knjige. Letnje raspuste sam, pored boravka u zavičaju roditelja – Leskovcu i Pridvorici kraj Bojnika, predvorju Caričinog grada (Justiniana Prima), provodio pod jednim stablom ispred zgrade, prizemne „betonjerke”, stablom izgubljenim, nejasnim u obrisima sećanja, na poljskom krevetu i bio sam očaran sadržajima lokalne biblioteke.
Ne mislim da je primarno da čovek podredi svoj čitalački ukus normativima dominantnih intelektualnih krugova. Za svako stanje, od odmora na egzotičnom ostrvu do bolničke postelje, postoji literatura koja u tom trenutku predstavlja idealan odabir.
Verujem da ni najobimnija, najkompleksnija ili najnerazumljivija literatura nije nesavladiva. Pitanje je da li smo se mi izborili za to slobodno vreme, neophodno raspoloženje, dobru volju i da li ćemo ikada dostići taj nivo slobode i samostalnosti dok smo u vrtlogu svakodnevice.
Priznajem, nikada nisam dovršio „Sagu o Forsajtima”, vratio sam nedavno i „Knjigu nespokoja” Fernanda Pesoa, nemoćan da postignem neophodnu koncentraciju, kapitulirao sam pred tom genijalnošću i slojevitošću. Nisam razumeo poeziju Vesne Parun, ni sva dela Svetlane Velmar Janković, ali me je Nada Marinković zauvek osvojila, još od prve rečenice. Spisateljice su potpuno ravnopravno zastupljene, premda ih nisam nabrajao sve. Njih je previše i željno očekujem nova izdanja omiljenih književnica.
Fakat je da sam pratio i trendove i aktuelnosti. Latinoameričke pisce, reprezente Pirineja i Apenina sam otkrio tak nakon ekranizacije njihovih dela, te su Markes, Ljosa, Borhes, Pesoa neizostavni deo mog oblikovanja ličnosti, kao i beskraj sadržaja anglosaksonskih, romanskih i skandinavskih stvaralaca.
Realno, biblioteke su još uvek, pa i zauvek, neistraženi kontinenti, a ja nisam imao pravu priliku i sreću da se okušam, zadržim i opstanem baš u toj jedinstvenoj profesiji.
Za generaciju koja je iz prinude podrazumevanog marksizma uplovila u okeane filozofije, logike i etike, moram istaći da smo i žrtve i slobodno misleći ljudi, jer smo dobili priliku da, nakon velikog eksperimenta sa pozivnousmerenim obrazovanjem, samostalno otkrivamo velike mislioce u dostupnoj literaturi. Koliko su mi životna iskušenja dopustila, moj um je upijao temeljne vrednosti koje su nam darovali umovi poput Junga, Froma, Šopenhauera, Ničea, Makijavelija … do Marka Aurelija i njegovog „Pojma mladosti”.
Na koncu, najpoznatija dela Hermana Hesea, Oskara Vajlda, Marka Tvena, Žila Verna, Eriha Marije Remarka, Hermana Melvila, Ernesta Hemingveja, Emila Zole, Arčibalda Kronina, Čarlsa Dikensa, Artura Renboa, Hermana Hesea, Čarlsa Bukovskog… su utkana u moju ličnost – do te mere da sam se osmelio da iz tog „sabirnog centra” kreiram svoje tkanje i ponudim čitaocima neobičan „pačvork”. Da li je to moglo biti kreativnije, umešnije, nadarenije, britkije, jezgrovitije i inovativnije? Da!
No, ne zaboravite, život većine nas na Balkanu je skup neverovatnih paradoksa, „Kvaka 22” (Catch 22) – po istoimenom romanu Džozefa Helera.
Razgovor vodio
Velimir Savić, književnik
Član žirija
Dalibor Krstić rođen je u Loznici 4. januara 1970. godine. Poreklom je iz Pridvorice kod Bojnika i Leskovca, u Jablaničkom okrugu.
Novinar je i dopisnik više elektronskih i štampanih medija, od 1. marta 1996. godine, do danas.
Osnovnu i srednju školu završio je u Malom Zvorniku, a više obrazovanje stekao je na Visokoj tehnološkoj školi strukovnih studija u Aranđelovcu, na odseku zaštite životne i radne sredine.
Oženjen je suprugom Milkicom i otac dve kćerke, studentkinja Selene i Ive. Roditelji, Dušanka i Vlada su svoj radni vek i penzionerske dane podelili sa njima u Malom Zvorniku.
