АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
MASKA MORALA, ZLO U BITI I ESTETIKA NASILJA
U ROMANU-PRVENCU MIRJANE SUŠIĆ “KRVAVA ČESTITKA”
Spokojan budi, gospodine dragi:
Ja kod njega služim da se njime poslužim.
I služeć’ njemu, ja služim samo sebi
Za svoj lični cilj. A kada mi izraz lica
I stav otkriju namere srca mog
I njegov ritam, ja ću srce svoje
Na rukavu svom nositi da ga čavke
Kljuju: ja nisam ono što jesam.
Jago, iz drame “Otelo” Vilijama Šekspira
Po starom narodnom verovanju, koje se u slovenskim narodima (ali i globalno) zadržalo do današnjeg dana, đavo sedi na levom, a anđeo na desnom ramenu. Mnogi savremeni crtani filmovi za decu prikazuju taj trenutak, kada glavni junak mora da donese odluku i posluša jednog od njih. Uz film “Mi nismo anđeli” (scenariste S. Dragojevića) odrastale su generacije i poistovećivale se sa glavnim junakom na kojeg imaju vrlo jak uticaj navedene pozitivna i negativna sila. U pomenutoj trilogiji borba između anđela i đavola je tragikomična, grotesktna, a rezultat njihovog mešanja u život junaka dovodi samo do većih problema i nedoumica.
Roman Mirjane Sušić “Krvava čestitka” upravo pokazuje borbu anđela i đavola na ramenu čoveka i mada oni nisu prikazani na nivou groteske (kao u gorenavedenim ostvarenjima), njihovo prisustvo se itekako oseća. I jedan i drugi su svojstveni ljudskim bićima, urođeni, ukorenjeni u našim genima. Ali čitajući ovo delo izvodimo sledeći zaključak – oni skloniji da se priklone đavolu često na licu nose masku anđela; a oni skloniji da se priklone anđelu – (voljno ili ne) nose masku žrtve. Sredine da li uopšte ima, a sredina (da ne kažemo – zlatni presek) od izuzetne je važnosti da bismo funkcionisali normalno, uravnoteženo, ljudski.
Svako poglavlje u ovom romanu nosi određeni citat, koji nam na neki način nagoveštava sa čime ćemo se susresti u nastavku čitanja. Dobijamo trag ili pak zaključak celog poglavlja unapred. Ipak, ništa manji od ove vrste sugestije nije ni zaključak čitaoca, odnosno utisak koji u njemu ostavlja pročitano delo, a koji očekujemo da bude buran. Tu burnost ćemo potkrepiti narednim činjenicama:
- Pre svega, ovaj roman se može okarakterisati kao psihološki triler. Imamo priliku da uđemo u mentalni sklop ubice, žrtve, ljudi u okruženju;
- Opis okolnosti u društvu, bliskom okruženju i tokom samog izvršenja zločina, a koji su vrlo bliski realnim, te samim tim – i čitaocu;
- Estetika nasilja – termin se obično vezuje za film, odnosno vizuelnu umetnost, ali je itekako prisutna i u književnosti;
- Sukob između dobra i zla, što je motiv od kada postoji čovečanstvo, ne samo umetnost, ali koji se problematizuje u trenutku kada nismo sigurni ko je u službi dobra, a ko zla;
- Motiv osvete, vrlo dominantan i promišljen od početka do kraja, njegove dobre i loše strane (ako se kao takve uopšte mogu kategorizovati);
- Večito pitanje života i smrti, kako znamo da smo živi i koji trenutak jeste prelazak u smrt – momenat poslednjeg izdisaja ili moralno-psihičko-emotivno smaknuće?
Sve ovo doprinosi gradaciji priče, diktirajući njen ton, utisak i želju za daljim udubljivanjem u radnju i sadržaj. Čitalac se stavlja u ulogu detektiva, saslušava svedoke, osumnjičene, osluškuje misli ubice, kopa po prošlosti žrtve, sklapa slagalicu koja ga vodi do istine.
Međutim, reklo bi se da je pojam istine takođe problematizovan u ovom romanu. Na istinu i zadovoljenje svaki čovek može da gleda drugačije, tim više – izopačeni um koji ima tu vrstu snage da dugotrajno planira ubistvo ili da mrzi, prati, vreba iza ćoška, naslađuje se tuđim patnjom i bolom.
Što se tiče slike sveta u romanu – ona varira od izrazito blistave uspomene sa proslave rođendana do moralnog pada, depresivnog stanja i sukoba sa okruženjem i samim sobom, pa do onog najgoreg – momenta kada se počini zločin nad drugim ljudskim bićem.
Pohvalila bih autorku na hrabrosti i kvalitetu prve (!) knjige koju predlaže izdavaštvu ASoglas. Takođe, sigurna sam da će autorka napredovati u svom književnom radu, usavršavati svoj talenat i pripremati nove priče za nas.
Dajana Lazarević
