У припреми збирка пјесама “ СТАЗЕ МОГ ЖИВОТА“ – Душанка Башић

С ПОЕЗИЈОМ СТАЗАМА ЖИВОТА
Душанка Башић; („Стазе мог живота“)

Душанка Башић запутила се стазама свога живота далеко од данашњег „модерног“ пјесништва, она не иде куд и таласи низводно према ушћу, већ храбро граби узводно према животворном извору традиционалног пјевања.

Збирка поезије „Стазе мог живота“ је првјенац пјесникиње у коју је уграђено педесетак лирских творења-дубоких осјећања, емоција и тужбалица. Четрдесет четири пјесме (44) и три приче (3) ауторке, двије пјесме (2) њеног сина Саше и једна пјесма (1) унука Рада, али све са истим емотивним карактером и намјером да ова пјесничка грађевина угледа свјетлост излазећег сунца и не само да буде књига, него сјећање на једну жену „увенулу ружу“, али и на храброст друге жене-мајке и споменик њен за нека будућа времена.

Гоњена олујом свих туга које надиру у срце и душу за изгубљеним дјететом, кћерком мезимицом, Душанка се охрабрује да у сутону својих снова досања сан и објави књигу „тугованку“ која ће бити завјештање вјечне мајчинске љубави, али и знамен да је њена борба имала смисао у новим изданцима, у благородним чокотима насљедника.

Овдје је потребно рећи да све пјесме и приче имају карактер народног говора и умотворства, без велике филозофије и модерне апстракције, да су питке за читање и привлачне за слушање. Зато је јасна нит традиционализма којом пјесникиња тка своју тканицу, књигу на разбоју истине и стварности често украшавајући завршне стихове римом.

Дубљу анализу и карактеристике начина форме писања овдје не треба истицати, за таквом анализом нема потребе, јер се пјесникиња није водила устројеним правилима одређене форме већ се предала снази лексике; емоцијама и тренутцима надолазећих уздаха које је мајчинском сузом биљежила у календар трајања.

Све пјесме су посвете, већина прерано преминулој кћерци, али ту су и посвете: мужу, сину, унуцима, борцима Шумадиске дивизије II позива страдалим на Јавор планини 1914. године, Власеници-градићу у којем живи, власеничкој омладини, ријеци Дрини, завичају итд, а такве су и причице које је је испричала: „Ђердан“, „Мојој Соњи“ и „Сусрет са олујом у Јадранском мору“.

Да наведемо пар стихова као несумњиви доказ за све горе речено (посвета мужу);

………………………………………………
Било је лакше дијелити тугу
Са тобом драги, на два дијела,
ал’ и то ето потраја кратко-
судбина те је однијела.

Сад живим сама у четири зида,
пролазе јесени, једна за другом,
није ми лако, али се недам,
буде и радости заједно с тугом.

(Тужна јесен)

Колико год ова пјесничка руковет била тугаљива и сјетна, она има свој ритам, јаке религијске и вјерске компоненте, али и елегични доживљај пјесникиње која умије да испоштује оне за којим тужи, а тужи јако својом тужбалицом (пјесма посвећена кћерци „Стани зоро“);

Стани зоро, још не руди,
милу ћерку у сну љубим.

Не прекидај снове моје,
јер мајчина жеља то је.

Да је са мном моја вила,
да јој грлим њежна крила.

Нагледам се те љепоте,
коју судба мени оте!

Зато зоро, сестро стани,
још не руди, још не свани!

На крају да кажем; Душанка Башић, вјероватно не би ни написала књигу и не би била тако снажна да је објави да није ишла даље од реалности са жељом да начини један корак више у космичком и духовном простору према немогућем. Подигла се из густине драматичних доживљаја и израсла из пулсација свога времена и успјела да врати изгубљено; вјеру у живот, у ново рађање и израстање, у неки топао осмијех према људима.

Нека јој ова књига буде свјетлост свих долазећих зора на стазама живота!

Валсеница, 22. јун, љета Господњег 2022.
Аћим Тодоровић