Sonetni venac Željka Nestorovića u novom ruhu duhovnosti

Junaštvo je car zla svakojega,

a i piće najslađe duševno,

kojijem se pjane pokoljenja.

Blago tome ko dovijek živi,

imao se rašta i roditi!

– P. P. Njegoš

Sonetni venac nije samo vrhunac pesničkog zanata; on je poetski hram reči, građevina u kojoj svaki stih služi kao temelj narednom, stvarajući neraskidivi lanac simbolike i veštine. Pesniku Željku Nestoroviću ova forma je poslužila kao liturgijski krug — četrnaest soneta koji se prelivaju jedan u drugi simbolizuju sudbinsku povezanost vekova, dok završni, Magistrale, kruniše savršenu celinu.

Ovaj poetski podvig otkriva da u našoj istoriji ništa nije slučajno i da je svaki bol samo stepenik ka vaskrsenju. Otuda i naslov Staze vaskrsenja već svojom etimologijom sugeriše dubok metafizički i istorijski put srpskog naroda: od stradanja i golgote do ponovnog rađanja. Ovaj motiv je srž srpske rodoljubive poezije, a kada ga posmatramo kroz prizmu Njegoševog stvaralaštva, dobijamo potpunu sliku nacionalnog eposa.

U stihovima soneta duboko je ukorenjena njegoševska metafizika stradanja. Tamo gde je vladika Rade u epskom zamahu klesao „grdno sudilište” i „iskru u kamenu”, autor Željko Nestorović pronalazi lirsku katarzu. Dok je Njegoš svet posmatrao kao poprište borbe svetla i tame na širokom platnu epa, ovaj venac tu istu kosmičku dramu sabija u strogu, brušenu formu soneta. Kosovo ovde nije samo istorijski poraz već, baš kao kod Lovćenskog Tajnovidca, sveta mera kojom se meri dostojanstvo duše. Uz Dučića, Rakića, Šantića i Njegoša, i Željko svojim perom ugrađuje kamen u hram rodoljubive poezije — poezije koja je u današnjem vremenu potisnuta i češće se smatra patetičnom, pa i nepoželjnom.

Soneti su napisani u jedanaestercu, što doprinosi svečanosti ritma, dok je rima najčešće pravilna, uz primetan trud pesnika da izbegne patos u rimovanju glagola. Stihovi obiluju stilskim figurama: dominira metafora, a potom i simboli — krv (smrtnost, žrtva), kamen (postojanost, večnost) i Kosovo (mera dostojanstva). Prisutan je i jak kontrast, odnosno antiteza u suprotstavljanju krvi i kamena, poraza i vaskrsenja, te tame ropstva i nebeske svetlosti. Pored toga, stihovi su obogaćeni mnogobrojnim epitetima, poređenjima i personifikacijom.

Iako se soneti, kao i pomenuta rodoljubiva poezija, u savremenim krugovima katkad smatraju „zastarelim”, baš u ovom trenutku je potrebno suprotstaviti se toj zabludi, odevajući stare forme i teme u novo ruho. Jer nijedna srpska tema nije starija od Boga, svetosavlja i Kosova.

Otuda je venac i koncipiran kao hronika srpskog stradanja i uzdizanja: od Kosovskog zaveta, preko tame ropstva i epskih ustanaka, pa sve do golgote Prvog svetskog rata, užasa Drugog svetskog rata, Jasenovca i savremenih litija koje vraćaju nadu. Pominjanje lokaliteta i bitaka — Kajmakčalan, Mojkovac, ostrvo Vido, Kolubara, Cer — daje metafizički pogled na istoriju. Događaji se ne posmatraju samo kao političke činjenice, već kao duhovno iskušenje: Kosovo nije samo poraz, već „sveta mjera”; ropstvo nije samo fizičko ugnjetavanje, već „tama” kroz koju duh mora probroditi.

Motivima kao što su krv, krst, magla, zavet i Vaskrs, pesnik opisuje iskušenja kroz koja je narod prolazio, ali i nepokolebljivu veru da stradanje nikada nije kraj. Svaki stih koji počinje krvlju, završava se nadom. Krv i kamen su suprotstavljeni kao smrtnost i večnost: krv je potrebna za smrtnost, a smrtnost za večnost, dok je kamen materijalizovani putokaz ka golgotskoj stazi vaskrsenja.

Svaki jauk je predvorje hrama, jer ove pesme nisu samo poezija — one su zavetna molitva isklesana u stihu, koja nas podseća da su naše staze, ma koliko trnovite bile, oduvek vodile ka istinskom Vaskrsu bića. Kroz preplete rime, pesnik je ispleo ćilim srpskog bića, podsećajući nas da su naše staze možda natopljene krvlju, ali da su oduvek osvetljene nebeskom svetlošću.

Msr Nevena Milosavljević