Јесу ли мртви пали узалуд?
Ако свет треба да остане какав јесте – онда јесу.
– Жан Пол Сартр
Рат је, кроз читаву историју књижевности, био не само поприште сукоба војски, већ и најсуровији испит људске психе. Од Хомерове ,,Илијаде” па све до данашњих савремених записа, писање о рату никада није било у сврху исписивања историје или набрајање историјских догађаја, већ је, пре свега, потрага за смислом у бесмислу и покушај да се речима обузда хаос који прети да избрише све што је људско. А колико је лако или тешко да се изгуби то људско, увек покаже рат. Књижевност која настаје на првој линији, било да су то есеји, дневнички записи или романи, поседује специфичну тежину, јер не долази из фикције и удобне фотеље, већ из директног судара са смрћу. Роман „Осмијехом кроз олује” аутора Жељка Несторовића представља дубоко личну, дневничку исповест једног писца који је био приморан да свој најоштрији алат – реч, употреби како би одбранио сопствени разум у временима општег безнађа. Ово није само војнички дневник, ово је есеј о крхкости људског постојања и снази љубави која не познаје границе. Те границе које исписују они који у мржњи немају граница.
Прича коју нам приповеда сам аутор је у форми дневника с маниром есеја, где нас аутор пушта у свој свет. Свет који почиње скоро наивно, сећањима на војничке дане у Куманову, где су смех, младалачки пркос и духовите војничке анегдоте служили као штит против неизвесности. Делећи роман на поглавља, писац нас вешто води кроз причу, показујући нам како су сурови дани служења војске постали лепе успомене. Открива нам мале тајне о чизмама и чарапама, смицалице, борбу за опстанак у шуми где су чак и змије посластица, до баналности када један од другова упада у септичку јаму. Описује шишање које је тада доживео као понижење, а сада су му драге успомене и на тај начин показује колико човек кроз тешка времена схвати да су ствари око којих се некада потресао, спрам оног што се може десити, скоро смешне, ситне. Аутор наглашава колико је био тада несвестан тога да ће му та обука за специјалну јединицу Војне полиције значити, и то у скоријем времену рата. Оно што ову књигу чини посебно питком и топлом јесте хумор. Тај хумор је у почетку топао и људски, али убрзо постаје једини преостали трачак светлости пре него што га прогута ратни мрак. Смрт доживотног председника, почетак побуне Албанаца, а онда ратови на простору бивше Југославије, на простору данашње БиХ и Републике Српске, а онда и Крајине, све су то готово изрежирани комади у којима народ губи свој идентитет, сврху, животе.
Централни део романа је представљен, у најмању руку, као сурова трка за живот. Читалац готово физички осећа тежину сваког корака док писац извлачи жену и двоје деце из чељусти рата, а затим се, вођен само синовљевском љубављу, враћа у опасно окружење, простор БиХ, по родитеље. Ипак, чак и када су животи спасени, почиње друга врста страдања, она тиха и понижавајућа. Описом избегличке беде, сликајући супругу која у туђини нема новца ни за обичне пелене за своје дете указује на немоћ пред глађу и сиромаштвом, која подједнако боли као и гранате. У тим тренуцима љубав и породична су једини светионик који обасјава мрак ратне мржње, где је корист изнад морала, где нема победника. Политичари су једини профитери. Моменат када његова супруга заложи прстен за пелене, а продавац одлучи да јој их поклони, тај делић, мозаик у причи има дубоко значење емпатије, очаја, вере у човека. Међутим, писац Жељко Несторовић нас не штеди ни разочарања у људску природу. Он болно прецизно описује како рат ломи људе и извлачи оно најцрње на површину, осликавајући ликове домаћих издајника који су, зарад шаке новца спремни да продају своје комшије и сопствени народ. Све то на крају води у ров, у самоћу блата и хладноће, где се на танкој линији између живота и смрти човек своди на чисту егзистенцију. Смрт, крв, убилачки нагон, роптај, као да су пропратни детаљи наспрам безнађа и бесмисла.
Књижевност с почетка двадесетог века имала је тзв. изгубљену генерацију песника и писаца. Њој су припадала најзначајнија имена светске књижевности, попут нобеловца Хемингвеја, као и код нас писаца и песника међуратне књижевности који су спајали личну и колективну трагедију проузроковану ратним траумама (Црњански, Петровић, Васиљев). Жељко Несторовић идући тим трагом ствара сопствени свет, а тај свет је као огледало у којем се огледају светови свих оних који су искусили крв, бол, неизвесност, погледали смрти у очи. Да ли такав човек може икада да избрише трауме када га сустигну и поразе? Може ли заиста осмех бити довољно снажан штит од олуја или је он само компас који служи да се не изгубимо? Можемо ли, као Жељко, макар веровати да је осмех све што нам је потребно да се препознамо у олујама?
Мср Невена Милосављевић
