„Вјештичурак, Пауново перце”
(Рецензија)
Рукопис Вјештичурак, пауново перце потписује Маријана Петронић, наша домаћа списатељица која се, осим у писању прозе за одрасле, већ окушала и у књижевности за дјецу, о чему свједоче до сада објављени наслови ‒ Урнебесне и бајколике пјесмице, 2008, Приле о дјеци с крилима, 2017, те Форе и метафоре, из 2023. године.
Збирка пјесама за дјецу коју имамо пред собом композиционо је организована као прегледна цјелина, сачињена од уводне, пролошке пјесме „Мали принц” и два пјесничка циклуса: „Велики и мали свијет” и „Невоље и невољице”, о чијим ће значењским, симболичким опсезима бити ријечи у редовима који слиједе.
У погледу версификације организације текста, збирка почива на традиционалним метричким обрасцима, при чему суверено доминирају форме катрена и паралелено остварене риме. Стилски гледано, пјесме носе препознатљиве, ритмички понављајуће обрасце (графостилеме, лирски паралелизми, анафоре, епифоре, полисиденти, хипокористици, каталози имена и топонима и др) који у цјелини пружају један стилски уједначен утисак који збирка оставља.
Наслов прве пјесничке цјелине ‒ „Велики и мали свијет”, знаковито упућује на текстове који су намијењени не само дјеци, већ и одраслима, на начин да се два свијета ‒ дјечији, „мали”, и онај одраслних („велики”), суочавају, сучељавају, каткад оштро и болно сукобљавају, али неријетко и на сасвим пријатан начин мире и усклађују. Ријечју, дјеца се огледају у животу који им следује, док се одрасли преиспитују и коригују у огледалу сопственог дјетињства.
Разнолике по свом квалитету и семантичким дометимa, ове пјесме своје најбоље пропламсаје показују онда када се усмјере на оба читалачка крила, оно дјечије и оно одраслих, будући да се у том случају остварују највећи значењски капацитет. Један од преовлађујућих, а притом значењски изузетно моћних мотива, јесте слика умјетничког, поетског стварања као ткања (пјесме „Клинци и клинцезе”, „Мира и Дара”), док се апотеоза стварању пролама и кроз друге пјесме ове збирке (узмимо, на примјер, пјесму „Вјештичурак, пауново перце”). Својим симболичким квалитетом и успјелим повезивањем двају свјетова ‒ „малог” и „великог”, издвајају се пјесме „Једном сам био велики” и „Мири и Дари”, од којих је друга, читљиво је то већ и из наслова, посвећена нашим пјесникињама Мири Алечковић и Дари Секулић.
Друга цјелина збирке ‒ „Невоље и невољице”, остаје у истим стилско-метричким обрасцима и сличним тематским оквирима. Појединачне пјесме у овом дијелу збирке крећу се од умјетнички скромнијих пјесама-слика, ка значењски сложенијим формама (нпр. пјесме „Шарена лажа” и „Дјеца не пију кафу”) у чијим се симболичким слојевима наслућују метафоре живота и међуљудских односа које дијете тек наслућује, а на које одрастао човјек гледа сјећајући се своје дјетиње невиности. Уколико смо у првом дијелу истакли мотив стварања, писања као ткања, овдје ћемо нарочито освијетлити мотив крила (пјесма „Крила”), будући да је вертикална усмјереност ка небеском, и свему ономе што то са собом носи, једна од визуелно-симболичких доминанти књиге.
Имајући у виду претходно изречено, препоручујемо рукопис Вјештичурак, пауново перце, ауторке Маријане Петронић, за објављивање.
С поштовањем,
доц. др Борјан Митровић
