Лаж и истина је роман о путу једне жене. О путу кроз живот и о борби између добра и зла. Ова прелијепа љубавна прича осликава Маријину личну борбу за задобијање Царства небеског.
Главни лик овог романа је Марија, жена која је пуна вјере. Марија скромно живи и несрећно је удата. Послије долази развод. Постаје самохрана мајка која брине о свом сину Луки и жели да га изведе на прави пут. На искушена која на њу наваљују, Бог шаље избављења.
Она своју утјеху и наду налази у Господу јер „Бог је љубав“. Марија несебично даје љубав свима. Прво Богу, а затим сину и пријатељима. Али Марија је жељна и љубави према драгом којег чека. На крају се појављује Милан кога сам Господ шаље Марији.
Лаж и истина је роман који говори о вјечитој борби између лажи која је дјело Ђавоље (јер Ђаво је лажа и отац лажи) и истине која је Христос. Христос за себе каже: „Ја сам пут, истина и живот“.
Татјана Остојић у овом роману, који има црте аутобиографског, приказује нам жељу и борбу једне жене за срећом и љубављу. Она нам кроз поучне примјере даје много здравохришћанских поука за живот. Ово дјело је још једна њена степеница ка „Царству небеском“.
ЂАВО (гр. διαβολος – непријатељ, клеветник, опадач, кушач): зли дух који одваја човека од Бога и потпаљује мржњу, перфидност и лаж међу људима. Познат је и под јеврејским именом “сатана” (Мт. 4,10; Мк. 4,15; Дела 5,3; 26,18; Откр. 12,9); носи називе који показују његова дела: опадач, клеветник (Откр. 12,10); кушач (Мт. 4,3; 1. Сол. 3,5), владар овога света (Јн. 12,31; 14,30; 16,11), бог овога века (2. Кор. 4,4), кнез који влада у ваздуху (Еф. 2,2). У Старом Завету, ђаво се јавља као небески дух који се противи Божијем Плану – “Видех сатану где паде са неба као муња” (Лк. 10,18) – и који заводи људе на грех и клевеће их пред Богом (Зах. 3,1; 1. Петр. 21,1; Пс. 108,5). Сам Бог ставља на пробу побожност људи (случај праведног Јова) преко ђавола, којем даје ограничену власт (Јов 1,11; 2,4; Зах. 3,1). У Новом Завету ђаво је рушилачко начело, чије је биће везано за сами грех, мржњу и лаж: “… он беше човјекубица од искони, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер он је лаж и отац лажи” (Јн. 8,44). Он претендује да има “власт над смрћу” (Јевр. 2,14) те да лично господари над светом и људима: “Теби ћу дати сву ову власт и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је” (Лк. 4,6). Демони су под влашћу ђавола, а људи се вољно стављају под његову сферу утицаја, те се због тога називају “синовима ђавољим” (1. Јн. 3,10), а њихова дела јесу “дела ђавоља” (1. Јн. 3,8). Иако ђаво искушава Исуса (Мт. 4,1), овај ће га “срушити”. “Кнез овога света” био је избачен напоље (Јн. 12,31), а суд је дат Христу.
На Пилатово питање: “Шта је истина?” (Јн. 18,38), Исус не одговара, јер пре беше потврдио: “Ја сам пут и истина и живот” (Јн. 14,6). За Апостола Јована, Исус Христос јесте Истина у личности (Јн. 1,18). Он је истинита светлост (Јн. 1,9) и истинити живот (Јн. 14,6). У Њему се пуноћа Истине целовито манифестује (Јн. 1,14,17); стога једини прикладан пут за познање Бога јесте личност Христова (Јн. 8,40,45). У Исусу Истина постаје “епифаничка” (богојављенска) (Еф. 4,21). Апостоли траже да виде стварност, односно тајну која превазилази личност Исусову: “Покажи нам Оца” (Јн. 14,8).
ИСТИНА (ἀλήθεια) има и етички смисао и значи светост (ἁγιασμός), правду (Тов. 3,2), односно начин битисања у заједници са Богом: да се живи у светлости (1. Јн. 1,8,24), да се има светлост. Стога, супротност Истини није само лаж и јерес (2. Тим. 2,18; Тит 1,13), него и неправда и безакоње (Дан. 8,12). “[Љубав] не радује се неправи, а радује се истини” (1. Кор. 13,6). Познање Истине је извор слободе духа, јер “истина ће вас ослободити” (Јн. 8,32).
Познање Истине суштински је део сотириолошког дела. Христова Истина јавља се као допуна и превазилажење Закона (Јн. 1,17). Она одељује хришћане од Закона, чинећи их слободнима. Хришћанска етика полази, дакле, од слободе која даје познање Истине, а не од Закона. Истина омогућава да се одгонетне стварност (Јн. 1,5): “У Твојој светлости видимо светлост”.
Хришћански живот није проста етика, сведена на испуњење заповести; хришћански живот претпоставља “просвећење”. Вера има суштински сазнајни карактер. Она подразумева “контемплацију” стварнога, али не и његово идолопоклонство нити пак његово мистификовање. (1)
Јован Брија, „Ријечник православне теологије“
Илија Башићm вјероучитељ
Дјело „Лаж и истина“ Татјане Остојић је комбинација животне приче једне жене, која услијед животних околности постаје самохрана мајка и једног, народним језиком, кроз разне примјере, приповједања библијског тумачења истине и лажи. Лаж, као један од највећих људских гријехова, ауторка сликовито приказује кроз животни пут Марије. Њена разочарања у људе, који својим лажима желе да прикрију грехове, не знајући да је сваки други гријех далеко мањи од лажи, стално су присутна. Истина и само истина за јунакињу овог дјела је нешто чега се она држи у шта вјерује, схватајући да ће једино тако себе и свог сина приближити Богу, водећи се Исусовим ријечима „ Немојте се клети“, Не куните се никако“, јер ако се човјек куне Богом, небом или нечим другим, сам тиме потврђује да је раније лагао, а да ће сад говорити истину.
Борба за животом, који никако није ишао на руку једној обичној жени, у овој причи, Марији, а која живи ту поред нас, на начин да је скоро и не примјећујемо засути својим бригама и проблемима, окосница је ове приче. Ипак, снагу и вољу за животом добија својим продуховљењем, вјерујући да ће кроз молитве и држања до истине, а истовреме супростављајући се лажима успјети пребродити све недаће које живот носи са собом.
Перо Шпадић
сценариста
