АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
ПАРАБОЛА О ВИРТУЕЛНОЈ САМОИДЕНТИФИКАЦИЈИ
Збирка песама „Ход празнином“ је поетски првенац Владимира Радовановића који се до сада, са много успеха, огледао у прози кратке форме, као и у роману „Месечева улица“. Овом збирком најављује своје амбиције и у тзв. „чистој поезији“.
Одмах постаје јасно да Радовановић и на овом пољу има шта да каже. Данас, у поплави објављивања стихотворенија, није лако пронаћи дела која заслужују високу оцену, без обзира што су многа од њих добитници бројних ( и звучних ) књижевних награда, којих у овој земљи, сматра се, има неколико стотина.
Кроз песме ове збирке рачвају се токови лирског субјекта, а кроз њега се прелама опскурно доба бременито фобијама, мрачним сумњама и неизвесношћу бивствовања. Управо таква струјања огледају се кроз језички фонд заступљен у овим песмама. Овде је све стављено у службу артистичке експресије и семантичког дискурса певања. Дотле, конфузија и пометеност човека, захваћеног
вртлозима разгоропађеног времена, огледа се кроз бројне стихове.
Посут прахом неспокоја, отуђени човек, несигурно корача кроз постапокалиптични простор и непојамно време. Такав, он покушава да из дубоких кладенаца, из праизвора свога бића извади давно потопљене илузије о обећаном животу, о земљи благостања. Уместо тога налази само крхотине својих сновиђења и уплашен, збуњен, он „бежи од свих и свега“, али и даље упорно маше
апотропејским страшилима, као амајлијом, као молитвеницом пред градоносним црним облацима да растера силе непојамне око себе и у себи.
Поетски дискурс ових стихова нагиње ка трансценденталном поимању стварности. Ту међу стварност песник укида и то чини трансформишући је у сурогат самог постојања. Поетски субјекат овде свет доживљава халуцинантно, фантазмагорично. Он је сад изубијан, са ранама по души и телу.
„Босих ногу газио сам трње
и врео асфалт.
Крваве трагове лизале су
дивље звери.
Стакло је резбарило
линије бекства
док су, све немоћније,
ослонци нестајали.“
( Ход празнином)
Сузе су речи које чекају да буду записане, али, песник Владимир Радовановић не плаче, нити он рида над богомданим фатумом. Напротив, он се не предаје, нити се каје због почињеног.
„Мучна су ми
сопствена кајања,
правдања заборава
и тражења опроштаја.“
(Изрезаност)
Кроз ове песме провејава метафизичка глад за новим изазовима поетског јаства. Маниром енформелом на платну бивства оцртана су привиђења и саблазни што упорно изводе свој „dance macabre“. Они овдашњег стихотворца ни на који начин не могу заплашити. Дотле, за њега постоје два диспаратна пута од којих му ни један не нуди решење. Зато он, прекорачујући границу катастрофалне стварности, врши интроспекцију сопственог ега. Залази у простор само њему
доступан и гушчијим пером (замоченим у крв свога сопственог анђела чувара) врши вивисекцију постојећег, морбидног стања клонулог света. Као скалпел, служи му оштра, убојита реч, којом креће у обрачун и освету.
„Признајем, зао сам,
лудак гадне нарави.
Привидно миран
и ватрено осветољубив.“
(Завршетак)
Према коме је то песник осветољубив, распомамљен? Ни према људима, ни према боговима, већ према дијалектици рањиве душе, према вулгарним аспектима лепоте, која му се нуди као надокнада за изневерена обећања која су му дата на рођењу, јер он још увек чује топовске салве испаљене тада у његову част, чији се одјек касније претворио у јек претећих громова.
Ракурс гледања на свет и на људе овде је померен са равни живота тако да песник Радовановић са те тачке, као са какве осматрачнице, врши осматрања из сасвим посебног, искошеног угла, постављеног веома ниско, готово из жабље перспективе и управо таква позиција њему омогућава да фокусира оне догађаје, стања и ликове који би му, иначе, били недоступни.
Симптоматични називи песама из ове збирке говоре управо у прилог томе и као потврда да Радовановић зна да одабере свој прави „point of view“. Тиме постиже дубинску дијагнозу света на умору. Виртуелна самоидентификација субјекта доприноси да се постигне снажан мистично – метафизички набој експресије.
„Али глас…
из снова знам тај глас.
Ја сам нем,
чујеш речи које исписујем.
Погледај ме.
Препознаћеш ме, сигуран сам.
Слеп сам, не видим,
само по навици стазама живота.“
(Парадокс)
Кроз слике сопствених успона и падова Радовановићев алтер его настоји да крхотине негдашње лепоте бачене на депоније времена врати у првобитно стање. Када му то пође за руком, он пада у дубину својих потиснутих афеката.
Уверљивост вођења поетске нарације дата је овде кроз бројне примере. Третман језика, уланчаност појединих синтагми и ритам певања делују синхронизовано упркос разбијеној конструкцији стиха.
Што се тиче самог концептуалног аспекта ових песама, изражајних средстава и тематике могло би се рећи да је у свему томе постигнут завидан ниво креативности. Има у овим песмама нечега и од рембоовске и бодлеровске провинијенције, као и духа француских симболиста на ширем плану – Маларме, Верлен, Бодлер.
„Не памтим колико лутања
сам оставио за собом.
Сећам се сивих киша,
мутног вртлога,
уморне реке.“
( Логор без жице)
Снажно је пристуна и „боја усамљености“ у збирци „Ход празнином“, управо оно што је апсурд овога доба. У мравињаку света човек се данас као јединка осећа усамљен, изопштен из васколиког конгломерата збивања залудних ствари. У том калеидоскопу и општем метежу он себе не успева да пронађе.
Владимир Радовановић својом артистичком кичицом и те како зна да сагледа све то са онога свога „point of view“, да врати пут тог уклетог ахасфера, вечног губитника, кроз досуђени му простор и време, звани фатум.
Мића Миловановић
О збирци „Ход празнином“
Ако се некад за Ђуру Јакшића говорило да је „ сликар у поезији – песник у сликарству“, за Владимира Радовановића би се могло рећи да је „ песник у прози – прозаиста у поезији“. Наиме, као у својим ранијим прозним делима, Радовановић се и у збирци песама ,,Ход празнином“ на један особен, прилично лирски, начин бави егзистенцијалном драмом савременог човека.
Кроз целу збирку се, као црвена нит, провлачи сав бесмисао живљења данашњег, пре свега урбаног, човека, који је, како песник лепо запажа, претворен у „Облик“. Заиста, савремени човек је својом безосећајношћу, себичношћу, фактичком усамљеношћу, грамзивошћу и западањем у духовно ништавило, у огромној већини, постао оно што Св. апостол Павле назива ,,sarkykos“ или, кјеркегорски речено, није прешао из естетског у етички ниво егзистенције. Све се то белодано види у скоро свим песмама Радовановићеве збирке. Као што је својевремено приметио Иван Растегорац, Радовановић суптилно примећује да су главни проблеми данашњег човека губитак оријентације и анимализација егзистенције. Другим речима, „модерни“ човек личи на планету која се, због губитка силе гравитације, одвојила о свог сунца и „безглаво“ лута по свемиру. Иначе, Радовановићеве песме су, ако се тако може рећи, пост – постмодерне и намењене су поетским сладокусцима.
С друге стране, неке од њих „миришу“ на поетске творевине Момчила Настасијевића или, на пример, Васка Попе. Ако је тачно да поезија боље тумачи свет и место човека у њему од метафизике, како тврде неки мислиоци, збирка песама „Ход празнином“ Владимира Радовановића само то потврђује. На крају, аутор ових редова би истакао стихове из неких песама наведене збирке који су на њега оставили најјачи утисак:
Без паметног наслова
„Све што нисам,
избрисано је.“
Бледило
„Дрво је крикнуло са првим мразем
певајући оду болу огољених дана“.
Плес тишине
„Пристала си,
круг си оба ока“.
Ништа
„…раширим руке,
милујем сунце.“
Туђи живот
„Туђи живот не можеш живети.“
Погледи у празно
„Живиш живот који не желиш.“
Самообмана
„Уснио сам дан
који није рођен
желео бих га у једном буђењу.“
Искривљеност – цела песма је одлична. Облик – Песма је антологијска.
Плес сутрашњег дана
„Поглед у вечност био је умирући“.
Нестварно
„Време је давно заустављено“.
Пролазник
„Само ретке птице опстају.“
Коначно
„ Опасност је ћутање!“
Средње с(т)(р)ање
„Изнуђена туга каска
за изгубљеном срећом.“
Парадокс
„Ја нисам ја,
чак ни сан о себи немам,
сан никада није постојао.“
Нож Хуана Пабла
„И луталици верујем
док плови узводно
са страшћу и мржњом.“
Путовање
„Умро сам давно,
без огласа на табли.“
Сусрет(и)
„Оболео сам од бесмисла…“
Владан Јовановић
„ХОД ПРАЗНИНОМ“
ВЛАДИМИРА РАДОВАНОВИЋА
Од првог сусрета са аутентичним књижевним стваралаштвом Владимира Радовановића, препознајем истанчан песнички сензибилитет и изражај у његовим прозним пасажима. Његова интелектуална и перцептивна ширина, уз непобитан дар за писање, учинили су да се одважи упустити и у песничке воде. Збиља, био је потребан проток времена, да освести поетски нуклеус у себи, те да га без претензија доживимо и као песника.
„Требало је време
за праву реч
која ће снажно
одмерити удаљеност…“
Читалачка публика се изнова уверава да његове речи трпе „два књижевна агрегатна стања“: прозу и поезију. Наглашава чулну опсервацију спољашњег света и створену емоцију, на уштрб колорита. Све то чини слободним стихом, у које уплиће снажне и тешке поруке, које нас нагоне на будност и запитаност.
Владимир или, боље речено, његов alter ego, успева да нам дочара сву хипокризију и суноврат данашњице која се обрушава на њега, гонећи га изнова у (само)деструкцију. И ма колико тај терет био бременит, а врх планинског масива уз чију литицу попут Сизифа гура камен, био висок и ма колико ветрењаче на које јуриша попут Дон Кихота, на кога сличи, биле удаљене и недостижне, он не одустаје.
„Мисао ми је била далеко
док из десног ока сливала се крв.
Немост је моје руке везала,
речи су корачале…“
И док хода празнином у друштву сопствених речи, застаје крај одморишта, тек да се окрепи и да нам, кроз густ облачак дима који је издахнуо, поручи стиховима:
„Док ходам улицама
само мени намењеним
знам да је све моје:
и први корак,
и први сигуран корак,
и сваки наредни
и онај последњи…“
Или пак овим:
„Стаза од јуче
згажена је кораком више…“
Наставља даље, не жури, јер не касни:
„Извадићу батерије из сата,
зауставити кружење времена…“
На тај начин, у неком особеном Матриксу, актуелизује моментум.
„Не памтим јуче,
давно је било.
Не видим сутра,
предалеко је за додир…“
На једној од његових успутних, поетских станица, сусрешћете се са хаику поезијом:
„Пас тужних очију
испраћа луталицу
скривеног испод
голог дрвета.“
Зато, пустимо поетског прозаисту и прозног песника да нам на волшебан начин прикаже како се то бесмисао осмишљава и како истина о њему васкрсава сваком написаном речју, јер:
„Истина не касни
баш као ни смрт…“
Желим Владимиру срећно књижевно путешествије, а знам да ће прећи и Рубикон!
Саша Миловановић
ХОД ПРАЗНИНОМ ОДЈЕКУЈЕ СТИХОМ
Са благом неверицом у битни састојак свог стваралачког духа,Владимир Радовановићсе недавно отиснуо у поетске воде, а публика је, од првог стиха који се, попут весника пролећа, појавио под снегом, заинтригирана, дочекала прву збирку поезије. Као неко ко је од почетка пратио његов рад, лично нисам имала никаквих недоумица да у њему егзистира песнички потенцијал. Већ након друге збирке прича, имала сам утисак, а он је потврђен и појединим сентенцама његових романа, да слојевитост и дубина емоције којом је заоденут, овај књижевник заправо само претаче свој крик из нарације у стих и обрнуто.
И богиња страсти Сапфо, усудила се да се посвети поезији. Можда је прошла улицама Радовановићевог генијалног ума и удахнула му инспирацију, као шапат прикривених и отргнутих жеља.
„Ход празнином“ је назив збирке која ни по чему не одаје почетничке напоре, већ клизи низ грло у својој зрелости попут старог вина. Никада нам неће признати колико дугих живота је поезија обитавала у њему пре него што ју је ослободио окова и пустио на светло дана.
Владимир Радовановић слободним стихом плете једну танану мрежу, која као да је осетљива на светло, звуке, на подстицаје спољног света, јер његове речи бирају тренутке који су правили понекад куле од песка, понекад зидине одбране. Као и у прози, и у поезији аутор је под тешким теретом несхваћености. Осећа се невидљиво, безначајно, а у недостајању бесмртно.
Немачки филозоф Шопенхауер је рекао: „Оптимиста је песимиста који не располаже свим чињеницама.“ Тако и Владимир огољава душу, огољава грешне појаве, људе, уходи своје уходе, у покушају да проникне до спокоја. Његове унутрашње борбе са искривљеним обрисима декадентног света доводе у питање смисао свега, чак и постојања. Песник сматра нестајање мањим злом од илузија света који га окружује, као у песми „Стање облика“:
„Размишљам о смислу,
то ме чини несрећним.
Желим хладну цев
и врели пламен.
Да све траје тренутак.
И нестане.“
Чувени француски песник Пол Елијар (у мом слободном преводу) у својој песми „Људско лице“ давно је приметио:
„И тако
све док сви не нестану
у празно
време ће бринути будале
док само пакао
од тог користи има,
а мудри испадају апсурдни.“
Топло препоручујем збирку „Ход празнином“ свима који знају да је поезија бакља којом растерујемо мрак.
Драгица Мајсторовић – Драга
