РОМАН „ПОЛУТАН“- КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ ГЕНЕРАЦИЈЕ ЗАХВАЋЕНЕ РАТОМ
Постоје романи који говоре о рату, а постоје и они који говоре о ономе што остаје послије рата. Роман „Полутан“ ауторке Гордане Јефтић припада овој другој групи. Иако је рат у Босни и Херцеговини, распад Југославије и НАТО бомбардовање Србије један од његових тематских оквира, суштина дјела није у политичким догађајима него у судбини појединца који покушава да сачува себе, породично насљеђе и властито сјећање у времену великих историјских ломова. Основна тема романа је животни пут Саре, жене чију су младост обиљежили рат, губитак оца, избјеглиштво, сиромаштво и касније суочавање са предрасудама у новом животном окружењу. Из те теме произлази и централна идеја дјела: историја никада није само збир политичких одлука и војних операција, већ прије свега збир људских судбина, личних трагедија и породичних успомена. Роман истрајно брани право обичног човјека да исприча своју истину, чак и онда када се она не уклапа у званичне наративе, националне, вјерске и идеолошке подјеле.
Међу најзначајнијим мотивима издвајају се мотив породице, мајке, завичаја, гроба, куће и пута. Посебно је снажан мотив дома који се јавља у више облика: кроз Бијељину као изгубљени завичај, кроз опљачкану викендицу као симбол разореног свијета и кроз касније трагање за новим мјестом припадања. Симболичку вриједност имају и златници које Сара добија од мајке. Они представљају породично насљеђе, везу са прецима и пренос идентитета са једне генерације на другу. Икона која остаје у опљачканој кући симболизује опстанак духовних вриједности упркос материјалном разарању, док мост између Семберије и Србије постаје симбол раздвојености, али и трајне повезаности људи и простора. Посебну књижевну вриједност има мотив кофера који се понавља кроз добар дио радње. Кофер постаје симбол живота проведеног у покрету. За већину људи кофер је само средство, а за Сару животна судбина. Кроз тај мотив је успјешно приказан осјећај човјека који нема један дом, него низ привремених адреса.
Ауторка гради причу на два временска колосијека: безбрижним годинама пред распад Југославије и животу главне јунакиње Саре много година касније, у дијаспори. Повезница између та два свијета јесте стара Нена, жена која гледа у шољу кафе и својим пророчанствима постаје симбол народне мудрости, али и предосјећаја трагичних историјских догађаја који ће услиједити. Дакле, композиционо, роман је изграђен као исповијест унутар оквирне приче. Такав поступак омогућава аутору да истовремено развија личну драму главног лика и шири друштвени контекст. Ретроспекције су носећи елемент структуре и омогућавају да се различити временски слојеви природно преплићу. Композиција је широка и епска, али остаје ослоњена на интимну перспективу главне јунакиње. Језик романа представља једну од његових највећих вриједности. Стил је приповједачки, богат изразима који тексту дају аутентичност. Дијалози звуче природно и увјерљиво, посебно разговори Нене и младих. Ауторка има способност да кроз ситне детаље открије карактер ликова, што је видљиво код Омера чији хумор одмах осваја читаоца, али и код Давора – Полутана, чија повученост ствара занимљив контраст.
Приповиједање је обликовано живим народним говором, богатим локализмима, дијалектизмима и аутентичним изразима који читаоцу приближавају свијет ликова. Реченице су често дуге, разговорне и ритмичне, што ствара утисак непосредног усменог казивања. Истовремено, ауторка повремено прелази у лирски регистар, нарочито у описима завичаја, ноћи, породичних успомена и унутрашњих стања ликова. Управо та смјена реалистичког и лирског тона даје тексту посебну стилску препознатљивост.
Атмосфера романа је прожета тугом, носталгијом и осјећајем губитка, али није лишена топлине и наде. Упркос трагичним догађајима, роман не постаје мрачна хроника страдања. Напротив, кроз односе између родитеља и дјеце, кроз мајчину башту, породична сјећања и тренутке људске доброте, у тексту опстаје вјера у човјека. Тон дјела често је исповиједан и емотиван, али повремено добија и оштре, полемичке акценте када се отварају питања рата, медија и политике. Ненин дом, мирис дима, пита у рерни, кафа, мушема на столу и разговори младих људи стварају живу слику једног времена које више не постоји. Ауторка успјешно дочарава дух бијељинске чаршије и породичног живота осамдесетих година, без претјераног идеализовања. Читалац осјећа топлину, али и благу сјенку туге која се надвија над ликовима. Списатељица има способност да обичне животне ситуације – кречење куће, једење пите, испијање кафе, долазак родитеља – претвори у емотивно снажне сцене. Гордана најбоље пише онда када не форсира драму, већ је пушта да се природно појави из односа међу ликовима.
Посебно бих издвојио сцену са шареним возом као потенцијално једну од најбољих у цијелом роману. Она има књижевну снагу која надилази пуко сјећање и улази у простор симбола и поетске прозе. Сан са шареним возом посједује снажну симболичку вриједност. Воз не путује само кроз простор већ кроз вријеме и памћење. Он Сару враћа у Семберију, ка старом мосту, школи, улицама и кући њеног оца. Сва та мјеста функционишу као станице њеног унутрашњег путовања. Упечатљива је и сцена помирења са старим мостом. Мост престаје бити симбол раздвајања и постаје свједок времена који је неправедно оптужен за људске подјеле. Овај одломак открива и централну тему романа – питање припадања. Сара је физички далеко од завичаја, али је духовно трајно везана за њега. Њена носталгија није идеализована. Она памти и бол, и страх, и губитке, али ипак осјећа да дио ње и даље живи у тим улицама, међу људима које је изгубила. Истини за вољу, било би добро када би поједини описи били краћи и концентрисанији. На више мјеста ауторка улази у веома детаљне биографске и породичне дигресије које успоравају радњу. Иако су занимљиве и граде позадину ликова, оне повремено беспотребно одлажу развој главног заплета.
Највећу умјешност ауторка показује у карактеризацији ликова. Сара је сложен и увјерљив књижевни лик који истовремено носи личну трагедију и колективно искуство свога народа. Њена мајка је један од најупечатљивијих ликова романа – жена која кроз губитак мужа и ратну несрећу пролази пут од страха и огорчености до духовног мира и помирења. Маркусов отац није приказан као једнодимензионални негативан лик, већ као човјек заробљен у сопственим увјерењима и професионалним предрасудама, док Маркусова мајка представља морални центар романа, лик који слуша, разумије и саосјећа.
Посебно су успјешно исцртани ликови Омера и Полутана. Њихово пријатељство са Саром дјелује природно, искрено и пуно живота. Омер својим хумором прекрива огромну количину туге, а управо такви ликови остају најдуже у памћењу читаоца. Његове шале никад нису само комичне — иза њих се осјећа усамљеност дјетета које је рано изгубило мајку. С друге стране, Полутан је мирнија и дубља противтежа Омеру, а њих двојица заједно чине снажан емотивни ослонац приче. Посебан приповједачки таленат ауторка Гордана Јефтић исказује кроз снажно обликовање простора као живог књижевног лика. Ненина кућа више није само мјесто радње, већ симбол уточишта, дјетињства и времена које нестаје. У њој се окупљају Сара, Омер и Полутан, а читалац постепено схвата да је та мала кућа на крају сокака заправо центар њиховог свијета. Такође значајну улогу у роману имају и поједнини предмети. Једна од кључних сцена романа представља тренутак када Полутан записује датум будућег сусрета и свима дијели папириће. Тај мали предмет прераста у снажан симбол. На почетку је то обично обећање троје младих људи, али из перспективе будућности читалац схвата да папир постаје чувар једног изгубљеног свијета. Управо зато Сара двадесет година касније и даље чува тај комадић папира. Он није само подсјетник на договор него доказ да су некадашњи живот, пријатељство и младост заиста постојали.
Естетска вриједност романа произлази управо из његове способности да споји интимно и историјско, лично и колективно. Чак и када улази у осјетљиве политичке теме, роман остаје најувјерљивији онда када говори о људима, породичним односима и свакодневним борбама. Управо због тога он читаоцима нуди више од историјског свједочанства – пружајући искуство живих људи чији су животи обликовали историју. Ауторка веома успјешно спаја интимну породичну причу са ширим историјским околностима, без претјеране патетике.
Роман „Полутан“ засигурно заслужује пажњу читалаца који цијене породичне саге, историјску прозу и књижевност која се не плаши тешких тема. Његова највећа врлина није у томе што нуди коначне одговоре, већ што подстиче читаоца да преиспита властите представе о прошлости, кривици, страдању и памћењу. То је роман који не тражи од читаоца да заузме страну, већ да саслуша човјека. А управо у томе лежи његова књижевна и етичка вриједност.
У Бијељини, 6.8.2026.
Милан Николић, проф.
,,Полутан“ – Топла антиратна прича о половичним животима
Други роман ауторке Гордане Јефтић ,,Полутан“ морао је да испуни бар једно очекивање – да буде аутентично семберски. Читајући први ,,Седамдесет дана“, нисам могла да се отмем најприје утиску, а онда сам изградила увјерење – роман и његове ликове Јефтићева гради као својеврсну апотеозу семберском селу. И то је предивно! Мало је романа у нашој књижевности који су своје ликове смјештали у семберску равницу. Не кажем да их нема, али заиста их је мало, колика је Семберија, колико јој је срце – у ратовима и послије њих, колико је њен народ питом и топао, широкогруд и богат у сваком смислу те ријечи – имајући у виду то, онда је таквих романа мало.
Радовала ме је свака реченица посвећена управо описима наше лијепе и питоме равнице, вриједног и доброг семберског сељака, ратара, пољопривредника. Када пишем о томе, нећу ни крити да сам пристрасна, јер аутор ових редова о роману је Семберка, сјеме ове равнице, овог града и ових поља. Кад то кажем, онда не говорим о вјери, нацији нити традицији везаној за један културолошко-вјерски традиционални манир. Не говорим ни о именима. Јер, Гордани Јефтић није био циљ да стаје на страну, да поларизује, нити да се бави историјским темама. Она се бави једноставним животом, људским судбинама, несрећнима, који се не сврставају ни код ,,наших“ ни код ,,њихових“ – већ тамо гдје је човјек. Кад кажем човјек, онда мислим на највишу вриједност, а то је живот. Свако ко је ратни профитер, лопов и убица из досаде, болести или мржње према човјеку, њега ауторка осуђује, без обзира на то како се он зове или које је вјероисповијести. Подвлачим ОСУЂУЈЕ чиме јасно стављам до знања читаоцу да се ауторка својим тоном није дистанцирала од приче – намјерно или ненамјерно, то је питање за вредновање наративног поступка, али тај поступак има своју посљедицу, дефинитивно. Јефтићева води неколико наративних токова, служи се ретроспективним казивањем, а карактеризације ликова гради директно, без много описивања, улази у срж ситуације, ефектним дијалозима, сновима, правећи истовремено наративне мостове како би пребродила временску удаљеност између прича.
У центру збивања је ,,босански тројац“ – СОП (Сара, Омер, Полутан). Да ништа више не кажем, мудри читалац би могао да наслути. Дио ове приче смјештен је на сјевероисток Босне, у Бијељину, пред сам рат. Идеализовани свијет – Сара кћерка мајора ЈНА, Омер син полицајца и Полутан (Давор Хоџић) син из мјешовитог српско-муслиманског брака. Намјерно кажем кћерка и син јер желим да пробудим саосјећање код читаоца. Јефтићева је то успјела. Може се рећи да је приповиједање успјешно кад читалац (па чак и кад је читање професионално као у мом случају, а не ради уживања) заборави да је ријеч о ЧИТАЊУ и помисли да је стварно. Сцена у којој Полутан гине на граници између ,,наших“ и ,,њихових“, кад умире његова Нена, кад сазнајемо да је мајор Станојевић изгорио у Тузланској колони, али и да је Омеров отац ту погинуо – све нестаје и границе се бришу. Све постаје истовремено и ружно и лијепо. У тим редовима, онај који је човјек, не може да настави да чита, а да му не ,,заигра дамар“ као код мајора Слободана и да не заплаче. А није стварно. Или јесте? Ко је први запуцао? Ауторка каже ,,цивилизованој Европи“ овако: ,,Ето сад кад одете у Босну и питате ко је започео рат, сви ће рећи: Нисмо ми, ми смо се само бранили. Чудан је то народ.“
Заиста јесте чудан народ, од тога ауторка не бјежи. Ја ћу се овдје оградити и додати да на босански народ мислим само у етнографском смислу, мислећи на менталитет и скуп обиљежја условљених заједничком историјско-географским карактеристикама и културолошким додирима. Не мислим на нацију. Али, желим да подвучем још нешто: Овај роман није ту да критикује или ружи Босну и ниједан народ у њој. Кроз животе и породице три лика – Саре, Омера и Полутана, испричана је једна од најтужнијих прича наше Бијељине и уопште босанске клетве – о бесмислу рата.
,,Полутан“ је антиратни роман, са порукама љубави, мира и људског уважавања. То је једна топла прича о пријатељству, мајчинству и подјелама које немају смисла, а које се могу превазићи љубављу. Сара је једна стране те приче, Омер друга, а Полутан – и једно и друго. Није ауторка случајно ,,убила“ Полутана. Ко је он? Или никоме не припада или припада и једнима и другима. Изгледа да се симболично ауторка оградила од закључка – али тиме што га је смјестила на гробље, наслућује се поента ове приче: У рату нема невиних. Али, као да нема ни кривих.
На крају, могли бисмо сви научити нешто од Нене (добре буле) – бити широке и податне руке, праштати и вољети. То је једини лијек за ову нашу напаћену и јадну Босну.
Читаоцима топло препоручујем дјело Гордане Јефтић, антиратни роман ,,Полутан“, њежну причу изграђену на фрагментима живота и сјећања једне младе жене која је из разуларене, распаднуте и гранатама разорене Босне свој спас пронашла у Европи, али своју душу излијечила након двадесет година, тек повратком у очев завичај – у Бијељину. Нема ничег љепшег него пољубити кућни праг. Ако вас може ганути оваква прича, ако ће вам заиграти дамар на лицу – читаћете је у даху. Живјела Семберија!
Стојанка Ђокић, проф
