АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Ускоро излази из штампе збирка пјесама под називом “ТАЈ СЕ ЗАЧИН ЉУБАВ ЗОВЕ“, ауторке Соње Падров Тешановић из Херцег Новог.
Прочитајте изводе из рецензија:
“И својом другом збирком пјесама за дјецу Соња Падров Тешановић показује неодољиву људску, мајчинску потребу да се стихом обраћа онима који одрастају у будуће људе. Очигледна је њена жеља да им ненаметљивим начином, посредно, никако дидактички, помогне у схватању и прихватању основних вриједности које би требало да им буду путокази на путу у свијет одраслих.“
Ранко Павловић, Бањалука
———–
“Ова књига као да нема празно место на тематско-мотивском плану дечје збиље и снова, све је обухваћено и представљено, врти се велики рингишпил свакодневице, смењују се боје калеидоскопа у смеху и сузама, у веровањима и разочарењима са разрогаченим зеницама. Али, ту су мама и тата, бака и дека, браца и сека, најбољи другови и другарице, ту је њихова пажња, и рука подршке, њихов опрост и њихова љубав, ту је велики загрљај, породична слога и разумевање поврх свих потреса великих и малих. А онда и непролазне успомене и сећања на рано детињство песникиње: „Детињство из бајке, трчали смо боси,/ кад зажмирим, видим деду, на раменима ме носи.“
Соња Падров Тешановић пише игриве римоване песме са мешовитим стиховима, и дужим и краћим, мимо канонизованих версификацијских правила, ствара неку своју метричку разноврсност пуну изненадних заокрета и звуковних осенчења. Музичком оркестрацијом стиха, и кад нам се учини да је на трен раштимована, она мами пажњу и веже нас за своје строфе и њена значења. Док читамо ове песме, као да нас прати неки невидљиви мали ансамбл са знаним и незнаним инструментима, и даје штимунг доживљају сваке поетске целине.
„Тај зачин се зове љубав“ јесте књига која се не испушта лако из руку. Она напросто вуче да песму за песмом сричемо, другима преносимо, да откривамо нове и нове лавиринте дечјег света који нас поправља, учи да будемо велика деца – људи са сунцем на лицу, са што мање мана, а са пуно врлина које красе дечју природу. Ово је књига која нас опомиње да разблажимо своје преозбиљне фаце и такозване разговоре одраслих, да уочимо наше нестрпљење, умор и саможивост – да их мењамо у стрпљење, свежину и давање“ Ненад Грујичић
—-
“Кад пишу пјесме пјесници често мијењају стране. Час су тате, час су баке. Ено их узлијећу као авиони. Цвркућу умјесто птица. Гледај, пјесник постао беба, па гугуче из пјесме! Има и цуцлу! Пјесник се обраћа као да је цвијет. Сад је мали мрав. Трен касније – слон. Јер пјесма све може. Да те подсјети на осмијех, да замирише на саламу. Да се надува ко мијех. Пјесма може чак и да се преруши у маму. Али не и да буде мама. То не може.
Али постоје неке маме које као да су надмаме, па се у једном тренутку свог живота претворе у ПЈЕСМУ. Јер ако сте изабрали да вам најважнији и најозбиљији и најодговорнији посао у животу буде посао маме, онда сте одлучили да немате ни минут одмора, да не идете у пензију и да је не примате. Да само љубав буде монета којом размјењујете вриједности. Своје мисли, жеље и савјете, наде, молбе и захтјеве, бриге, молитве и снове, претворите у вјечне стихове које пришивате на одијела всвоје ђеце, да им буду дугмад ваше љубави и служе као амајлије. Јер како другачије објаснити да се мама претвори у сина? А како другачије може да га разумије? Како може мама да схвати његов љубавни проблем? Како да се пробуди умјесто њега и оде у школу? Да се насмије умјесто вас? То могу само оне маме које су способне да се не претворе у маме-заштитнице, већ у маме-пјесме. Свуда су око вас, а ваше небо је слободно за лет. Ево једне маме-пјесме.Соња Падров Тешановић.“
Дејан Ђоновић
