Оливера Полић: “мали новац за живот и велика дела за вечност“.

Оливера Полић, рођена 29.6.1991. године, у Лозници, Република Србија. У родном граду похађала је О.Ш. „Јован Цвијић“, као и средњу школу „Свети Сава“, где је 2010. године стекла звање: техничар за индустријску фармацеутску технологију. Тренирала је карате, ишла на часове плеса и била члан школског хора. Након завршене средње школе, студирала је на Педагошком факултету, у Бијељини, где је 2014. године стекла звање: професор разредне наставе. Тренутно похађа мастер студије на истом факултету. Живи и ради у Београду.

 

 

Њена поезија је заступљена у зборнику поезије Алманах, који је промовисан на 58. Међународном београдском сајму књига, 2013. године. Песма У раскораку уздаха проглашена је за песму месеца марта, уз признање Марама ЗЖ културолошког пројекта Јухорско око, 2014. године, на Поетској позорници, у Ћуприји. Песма Звездана прашина налази се у зборнику поезије Капи слободе, поводом истоименог међународног конкурса књижевног клуба Словословље из Беча, 2014. године. Прича Вечна љубав објављена је у зборнику Завичајни уранак, у Прњавору, 2015. године. Песма Галерија стиха, која је заузела треће место на конкурсу, објављена је у зборнику поезије Галерија од стиха, 2015. године, песма Облаци у цветнику учитеља песника за децу и младе Заувек ђаци. Поезију и прозу објављивала је у часопису за културу и друштвене теме Авлија из Рожаје, као и у књижевним новинама Звездани колодвор. Свој допринос дала је часопису Витез, са којим је последњих година наступала на фестивалу за децу Витезово пролеће, у Београду.

АСинфо: Од када се бавите писањем и шта је то што Вас инспирише?
Први стихови које сам написала потекли су у још у ђачким клупама основне школе. Међу тим редовима нашли су се моји другари, наше прве симпатије, доживљаји са великог одмора, прва шапутања, данас драгоцене успомене и велика пријатељства. Изненадила сам многе својим римама, али највише саму себе. Од тада тај сладак укус у устима, након изговореног стиха, кнедлу у грлу саткану од позитивне треме, трептај у срцу од искрених емоција преточених у стихове, сматрам богатством. Трудим се да га негујем и умножавам.
Инспирацију ретко проналазим, чак и уз велике напоре, то ми не успева. Проналази она мене. Сврати попут незваног, али увек добродошлог госта. Бескрајно јој се обрадујем! Сам извор ми је често непознат или га пак спознам на крају саме песме или приче. Нижем стихове попут бисера на нит конца, а када огрлица заблиста, одсјај ми у оку остави слику која је моја инспирација. На сваком ћошку срећем много живота којима је проткан мој. Све што ме окружује или докле ми видици досежу у мени рађа себи својствену емоцију, различитих облика, боја и интезитета. Сазревају у мени и као такве нађу се у контурама мојих песама и прича. Док пишем, не трудим се много да пратим ток, целина се сама формира. Када ми понестане речи, зауставим се, прочитам, неретко више пута, и тек тада заиста схватим шта ме подстакло и у рукама имам плодове моје инспирације. Умеју бити и слатки и горки.

АСинфо: Да ли мислите да уметници, а самим тим и писци, могу мењати свет?
Читав свет, сам по себи, је уметност. Кроз универзум уметности можемо спознати њене лепоте онолико колико је сами у себи имамо. Писци су деца уметности која је константно обликују, улепшавају и дају јој димензију вечности. Уметници могу будити у људима оно најскривеније и помоћи им да кроз њихова дела пронађу сами себе, оплемењују их, шире њихове капацитете и видике, што би индиректно утицало на искренији, хуманији и топлији свет. Увек ће постојати интеракција уметности и света, те једни друге могу мењати.
АСинфо: Положај уметника у друштву и да ли мислите да се довољно улаже у културу у региону уопште, али и у Српску културу нарочито?
Положај уметника у друштву је врло незавидан. Његов луксуз се огледа у личној сатисфакцији, као и богатству о којем сам већ писала. Не сматрам да је то мало, напротив, немерљиво је, али ако већ говоримо о друштву као социјалној заједници, неопростиво је уметника постављати на саме маргине. Шта нам остаје у средини? Рупа без дна или смо већ толико укаљани блатом, да ни не примећујемо да смо на самом дну? Уметност не даје могућност сигурне егзистенције, напротив. Самим тим, уметник је данас приморан да ствара на два фронта, мали новац за живот и велика дела за вечност. „Не бацајте бисере пред свиње!“ Утабане стазе се много лакше газе, док кривудав и трновит пут води ка остварењу снова. Искрено се надам да ћемо културу подићи на више лествице, где ће бити доступна чулима друштва, како би је посматрали, ослушкивали, осећали и учествовали у истој. Не мислим да се довољно улаже у културу, како у региону уопште, тако и код нас, што се не односи само на материјални аспект. У културу треба улагати много више од тога. Треба јој првобитно дати слободу и доступност, она би сама пронашла своје место, као и многобројну публику.

О Миле Вуковић

Проверите и

Интервју са Бранимиром Радовићем аутором награђеног рукописа “ЧВОР“

АС инфо: Као увод у овај разговор, замолио бих Вас да кажете читаоцима нешто више …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *