АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Гдје смо се то изгубили
Већ након првих, прочитаних , редака рукописа ове збирке прича, несвјесно сам се вратио у неке, давне дане, који су остали у сјећању, готово више него неки догађаји из скорашњости. Што због тематике, што због језика којим се аутор служи, аутентичног времену о ком се говори, језика у коме је граматика заборављена и непотребна, језика који су сви разумјели и језика којим су сви говорили, а многим читаоцима, нарочито млађим, у неким сегментима, биће необичан, а понекад и неразумљив. Нарочито ће оне, који нису живјели у то вријеме, поготово не на селу, изненадити и указати им на много тога што нису знали, због чега не могу да разумију старије, али морају да схвате, да ништа није исто као некад.
Својим причама Снежана нас је, бар на моменат, тргнула из наше свакодневне учмалости. Подсјетила нас на топлину и љубав ближњих, на несебичност и једноставност коју смо готово заборавили. Подсјетила нас је на тежину и љепоте живота, живљеног и заборављеног, тамо неког, далеко од данашње отуђености.
Збирка прича Снежане Топаловић својеврстан је омаж једном времену, људима тога времена, поштовању, моралу, свјесности, савјесности и одговоености. Њене приче враћају нас у дјетињство, у вријеме другачијег и чини се једноставнијег и безбрижнијег живота. Ниједна њена прича није прича ради приче. Свака је, својствено стилу и начину књижевног израза аутора, својеврсна порука и поука. Читајући приче из ове збирке, читалац не може да се не запита: Шта се то нама и са нама догодило? Куда је отишло поштовање и самопоштовање? Гдје нам је моралност, одговорност, људскост…? Јесмо ли постали сувише себични и само-своји? Зашто? Гдје смо се то изгубили?
Пишући ове приче аутор је, чини се, до краја испоштовао аутентичност, не само догађаја и ликова него и свега што прати радњу, казивање. При томе је примјетан истанчан смисао за запажање ситница, које су у ствари суштина казивања и разумијевања приче.
Стиче се утисак да аутор често „исклизне“ из приче, сегмнентима из савременог живота, али то је само привид, то је начин да нас подстакне да неке данашње вриједности и односе несвјесно упоређујемо са временом и актерима, тог прошлог, једноставног, али нимало лаког живота.
Иако, наизглед кратки, описи ликова дати су у мјери, без мањка или вишка. Физички и карактерни описи ликова стварају код читаоца, готово визуелну представу: газдарице кафане, Руже, комшинице Ајше, тетке Десе…. Напросто као да их видимо пред собом, што је у књижевној нарацији тешко постићи.
Поред карактеристичног језичког израза, специфичност ауторовог причања је емоционални набој. У све и једној причи емоција је водиља, канал којим тече срећа, невоља, страх, нада… Емоције су наглашене и „обојене“ до те мјере да ће им, вјероватно и неки читаоци подлећи. Поред емоција присутан је карактеристичан оновремени хумор. Хумор специфичан по томе што га најчешће прате метафора и сарказам, хумор без којег често није било конверзације, али без увреда и понижавања.
Начин израза, вођење радње, истицање битних дијелова у причи, обрада ликова, финализирање и порука, све су елементи ових прича који сваку од њих чине једном компактном, допадљивом и упечатљивом цјелином.
И након што нас је уљуљао носталгијом, аутор нас враћа у реалност. У другом дијелу збирке нуди нам слике нашег, данашњег, свакодневног живота. Чисто да не заборавимо да је оно што смо раније прочитали пандам данашњем животу. Разлика драстична и не само очигледна, него и за многе разочаравајућа.
Свима онима који воле да се сјећају, носталгичарима, младим људима који мало знају о тим временима, поготово ако нису читали „Пилипенду“, „Поварету“ Симе Матавуља, „Први пут са оцем на јутрење“, Лазе Лазаревића и друге класике, препоручујем ово врло занимљиво и квалитетно штиво.
Рецензент
Милан Стојановић, проф.
