У приреми збирка пјесама “СОНАТЕ СЕНКИ“ Ранке Грковић

Мотив беле раде

 

 

Ретко се деси, оно што се десило и давне 1972. године песникињи Даринки Јеврић: прво је ушла у антологију ‘’Српске песникиње од Јефимије до данас’’, а тек потом је објавила прву збирку. И наша песникиња Ранка Грковић, о чијем песничком првенцу ћемо рећи своја запажања, прво је сада већ давне 1998. ушла у антологију војвођанских песникиња ‘’Очи равнице’’ (у избору Оливере Шијачки), потом 2016. у цветник песника-учитеља за децу и младе ‘’Заувек ђаци’’, па у нову антологију/цветник песама (о) Бранку (чак са две своје песме! Пролеће у Дунавском парку, и Бранко Радичевић) ‘’Ао, данче, ала си ми бео’’ (у избору Ненада Грујичића, Бранково коло 2024), да би тек потом светло дана напокон угледала њена прва збирка песама, ‘’Сонате сенки’’.

Реч је о песникињи префињене лирике, зрелог песничког језика, која се већ потврдила уласком у поменуте значајне антологије, и зато је право чудо да до сада није објавила збирку. Песме су, према тематици, разврстане у три циклуса: Трагови, Сонате сенки, Земља људи. Кроз четрдесетак песама поетеса нас води кроз познате теме, почев од крајолика који је инспиришу (Сремска Каменица, Нови Сад, Мостар, Сарајево, Винча, Лепенски Вир…) у Траговима, преко поетских портрета познатих Срба (превасходно књижевника) од Николе Тесле, Десанке Максимовић, Бранка Радичевића и Бранка Thопића, Иве Андрића,

у Сонатама сенки. И великана, који су својим стваралаштвом задужили човечанство: Леонарда, Микеланђела, Емили Дикинсон, Сент Егзиперија, Сократа, у трећем циклусу Земља људи.

Кроз неколико песама (Петар Петровић Његош, Десанка Максимовић, Емили Дикинсон), провлачи се као нит целе збирке, и скривени мотив, бела рада, нежни цвет, за који кажу да је, између осталог, симбол упорности, истрајности, и ненаметљиве снаге. И још: симбол једноставности, скромности, оданости и стрпљења. Управо те особине красе и саму песникињу, и њену поезију, која је толико дуго, али стрпљиво, чекала да се представи свету!

Ранка Грковић има редак дар да у последњој строфи подвуче и нагласи (с)мисао целе песме, да је заокружи у лирском крешенду, акцентујући све оно што је у првом делу речено. Тако се поједине песме завршавају строфама, које би и саме могле стајати као лирске минијатуре (морамо напоменути да песникиња пише и хаику поезију, што јој свакако помаже да сажме своје речи у згуснуте поетске целине!): свлачи сва своја имена/и рађа хиљаду деце/на спруду Црног мора. (Дунав). Требало би/Кроз иглене уши историје/провући нит истине

(Лепенски Вир)

 

Само поглед с врха/и мисао/краја немају (Бранко Радичевић).

Ранка Грковић има моћ да нам (као сликарском четкицом!) дочара упечатљиве призоре (користећи различите стилске фигуре), као блесак (ухваћен тренутак, такође одлика хаику поезије!): Латице ружа у ратлуку вену (Ада Кале). Слатки зраци сунца цеде се/по виноградима и воћњацима (Сремска Каменица). На брежуљку/где се окупљају деца/да беру руже ветрова (Сремска Каменица). Шије високих кранова/парају му небо (Нови Сад). Брезе претрчавају стазе јурећи ветар (Пролеће у Дунавском парку). Модри бисери плода/дрхте на поветарцу (Захарије Орфелин). Гуслама и гудалом мери, кроји, сече (Вук Караџић). У неким песмама веома успешно је спојила традицију и модерно певање (Косовка девојка).

Вреди напоменути да се у збирци налази још неколико изузетних, а вероватно и антологијских песама: Срушена кућа, Пролеће у Дунавском парку, Мостар, Сарајево, Мајка, Завичај, Дијалог са Сократом.

Професорски дух и дах песникиње Ранке Грковић обрадоваће многе младе читаоце (а, надамо се и помоћи им да заволе поезију, и разумеју је боље, гледајући кроз лирску призму ове поетесе), јер су поједине песме писане баш за њих, са намером да им се великани светске књижевности приближе и осветли њихово дело, кроз пар упечатљивих стихова (Јован Јовановић Змај, Васко Попа, Милош Црњански, Алекса Шантић…).

Песме ове Песникиње читаће се и заволети лако. У њима се може уживати. Иако су често стихови високо поетизовани, они не траже посебну читалачку публику, већ само отворено срце! Љубав (и Поезија, јер, шта је она ако не сама есенција Љубави!) је свуда око нас, позива нас на њу Бела Рада, својим нежним, а моћним стиховима, да их подели(мо) са целим светом, и свим својим чулима уживамо у њима!

Јасна Миленовић