У припреми збирка прича “СТВАРНОСТ КАО ИНСПИРАЦИЈА“ Валентине Златановић-Марковић

О рукопису књиге „Стварност као инспирација“

 

„Стварност  као  инспирација”  показује  зрелост  писца  који  се  не   мири  са  том  истом стварношћу  и  користи  своје  једино  оружје,  вришти  речима  пред  глувима  којима  и  људи ништа  не  значе,  а  камоли  речи…  Имаш  мој  благослов  и  подршку  за  сваку  написану  причу, јер  се  и  ја  надам  да  ће  доћи  бољи  од  нас  који  ће  се  сетити  да  је  и  у  наше  време  било људи  који  су  умели  да  мисле.   Свештеник Милић  Драговић,  протојереј-ставрофор

Да не постоје овакви текстови и ове приче које нам у сећање  врате наше свакодневне животе и сећања, мислили бисмо да се само нама дешавају „невероватне“ животне ситуације.  Хвала аутору што нам не дозвољава да заборавимо обичног човека, необичне безобразлуке и екстремно заборављене вредности. То даје наду да се временом можемо вратити на старе, праве ствари и оснажити праве људе да се не стиде својих скромних а великих квалитета!  Данијела Стајковић, специјални педагог 

Богатство „сирове“ литерарне грађе је свуда око нас. Ово са кабинама и министром туризма је одлично! „Рекламе“ између прича су књигу учиниле динамичнијом. Гордана Рогић, професор  српског језика и књижевности

Књига прича „Стварност као инспирација“ нуди нови, нужно другачији глас Валентине Златановић Марковић. Инспирација која се намеће споља (а не из интиме као у збиркама песама) показује да је Валентина проницљив посматрач и оштри критичар уочених негативности школског и друштвеног система. Сатиричан глас, некад духовит, чешће опор, упућује и на другачији приступ језику и речнику. Песник у Валентини овога пута је уступио место сатиричару. До најављеног, поновног узлета поезије или, можда, новог шамара посивелом окружењу, Валентинин креативни опус пружа читаоцима  вишегласје и разноликост.   Оливера Шопаловић, професор српског језика и књижевности

У „овом страшном времену опадајуће људскости“  разлика између стално фигурирајућих жалопојки и стварних опажања доводи до тога да већина „мислећих људи“  скрене  с путање критике у критизерство. Разлика је велика иако се теме и једних и других извлаче из дубине незадовољства ситуацијом у друштву, с тим да критичар својим опаскама и њиховим разлагањем и излагањем у било ком облику, па и у форми сатире коју користи Валентина Златановић Марковић, не преза од болних убода стрелицом у срце самог проблема изврћући га у његово наличје и тако са свим шавовима, фронцлама, закрпама, облачи читаоцу као његово рухо на столици сведока и учесника. Не осетиш ли се одговорним за то што чиниш, у том похабаном оделу које си под окриљем сопственог комодитета у заједници наденуо на своју мисао и своје понашање, онда је сигурно да си се уписао у књигу критизера који ће  само склопити странице своје глагољивости након завршетка пасуса. Зашто су нам потребне сатира, иронија и пародија? Да бисмо, као Валентина у својој стварности која је била инспирација, означили оно за што је Орсон Велс написао: „Сви су  једнаки, само су неки једнакији“ и повукли границу између разних једнакости. Овај рукопис  је начин да се  без моралисања и без устезања каже да су неке стварности и стварније ако се издвоје и жигошу у једнакијим формулацијама. Милунка Николић, новинар

Надреално документовање стварности или похвала лудости – ја се ипак пронађох!    Др Тања Русимовић, професор  српског језика и књижевности             

Кад  сам  прочитала   Твоје  приче,  прва  мисао  ми  је  била  као да  читам  наставак  Страдије. Све честитке  на храбрости  да се пише  о  губитку  истинских  вредности! Лола Вељовић, психијатар 

Да ли је очигледно – нужно истинито?  Биљана Шћепановић, професор биологије

Духовито и проницљиво. Приче поседују  шарм,  у исто време нас насмеју и подстакну да  се  пробудимо из наше учмалости  и летаргичности. Наташа Лазовић, професор философије

Рефлектујући стварност у простор личног света, неоспорно је да спас своје душе и ума морамо пронаћи у уметности која нам прија. Откровење у овим причама је преко потребни путоказ. Речју као мачем једино се можемо издвојити из гомиле која се самоослепљује страхујући због мањка материјалног. Деградација умности води у стварање једноћелијских мозгова нових генерација. Ова књига Валентине Златановић Марковић  може многима послужити као уџбеник. Бранка Селаковић Милошевић, новинар и писац

 

 

О Dejan Spasojević

Проверите и

У припреми збирка пјесама “ НЕВИДЉИВА РУКА СПАСА“ Душке Ристић

Рецензија: Сенахид  Незировић: Поетски  првенац  Богољупке  душе (Душка  Ристић: „Невидљива Рука Спаса“, поезија, издавач: „АСоглас“, …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *