ПЈЕСМЕ УЗ МУЗИКУ
Збирка пјесма Бранка Бата Крковића ”Пјесме уз музику” показују нам велику истину да су сви наши садашњи разговори (и, самим тим, сва наша писма и пјесме) само наставци давно започетих разговора и записа, на истом овом језику, а из срца у уста наших предака. Крковићева поезија је натопљена тради-цијом и предањем, како у погледу архаичног израза, тако и у погледу одабира тема.
А та је традиција до његовог рукописног замаха дошла из богате усмене заоставштине, нарочито обликоване и чуване овдје у Црној Гори. Оно што је Његош урадио у 19. вијеку на један генијалан и ванвременски начин, то сви ми мање-више опонашамо и понављамо. Из врела усмене умје- тности ријечи, спроводимо по коју кап до наших папира и збирки.
Само то није копирање Његоша, или узимање туђег. То је захватање, на његошевски начин, из заједничког језичког извора, на које подједнако имају право и геније, и било који умни народни говорник. Јер језик је кућа заједничког народног бића, у којој смо сви ми, једнако важни, и једнако позвани да се изразимо. То су нам, на почетку 20. вијека, посвједочиле свенародне црквене литије, које су свакога од нас учиниле, наново, говорницима истога језика, истих молитава, чуварима истовјетног памћења.
Отуда се Крковићева поезија доима као говор
блиског рођака, и то на породичне, свима драге теме родољубља, духовности, историје и љубави. А једна од несумњивих особина успјеле поезије јесте и та, да кад је читамо, имамо осјећај да смо на тај стих и сами некад помислили, или да смо управо били
спремни да га сами кажемо.
Наслов збирке нам указује и на њену превасходну намјену. Попут поједних библијских псалама, на чијим страницама стоји и назнака да су писани како би се изводили уз инструменталну пратњу, и ово стихословље Бата Крковића, саопштава читаоцу да није довршено, или да није у свом пуном значењу и сјају, док се не произнесе уз музичке ноте. Отуда честе риме и напомене по којима треба да разликујемо рефрен, од остаткапјесме.
Читаоци свакако имају прилику, да прије сваке
друге инструменталне пратње, стихове ових пјесама испрате тактом сопственог срца, и да на тај начин осјете колико су они пјевљиви и музикални. Што их више људи прочита, то ће музика, за коју су писане, бити гласнија.
Свештеник Гојко Перовић
