Епска ријеч Бранка Бата Крковића као чувар памћења племена Кучи
Епика заузима незамјењиво мјесто у духовној и културној историји српског народа. Кроз епске пјесме наш народ сачувао је сјећање на пресудне историјске догађаје, јунаке, битке и моралне вриједности које су обликовале колективни идентитет. У временима када писана ријеч није била доступна широким слојевима друштва, епика је представљала начин памћења и преношења историје. Као спој поезије, историје и етике, епска традиција постала је темељ народног памћења и један од најважнијих стубова српске културе.
Војвода Марко Миљанов каже да само онај који заслужи да се опјева у јуначким пјесмама и пастирче у гору о њему запјева, бива поштован и слављен. Само оно што је у пјесми запамћено, то се и збило. Само оно што пјесма казује, то и траје. Управо то поимање животних вриједности обликовало је животе људи и битисање племенске заједнице у Кучима, јер се за крст, слободу, част и углед живот најлакше давао.
Но, колико је велико дјело јунака, још је веће оног који је о њему пјевао и тако сачувао дјело од заборава. Како Вук Караџић, пише Марко Миљанов, није стигао да обиђе Куче и покупи оно расуто народно благо – епске пјесме, то је урадио управо кучки војвода, како велика дјела великих јунака не би пала у заборав. Те пјесме даровитих кучких памтиша, казивача и гуслара нашле су се у Марковом дјелу „Племе Кучи у народној причи и пјесми“, као прилог историји коју је писао војвода. На том културном раду у племену помагао му је самоуки етнолог, Марков писар, Стеван Дучић, који
је и сам прикупљао народне епске пјесме након Маркове смрти, али не само оне настале у Кучима, већ и у Брдима, Црној Гори и Херцеговини. Те су се пјесме у племену преносиле с кољена на кољено, а свака се генерација дивила див-јунацима и давала нове јунаке за пјесму. Тешка времена су давала и оне који су били кадри да збивања и племенике опјевају, а који су због тога имали у племену посебан углед. Тако су историју Куча кроз десетерачки стих записивали војвода Марко и Стеван Дучић, по казивању и пјевању гуслара и приповједача као што су били Бего Иванов Мијовић, Лука Томов, Иван Драгов и Милан Савов Поповићи, Новак Ђуров Чејовић и многи други, који су били представници колективне свијести.
Кучи су једно од племена у Црној Гори о којима се највише писало. Бројна су етнолошка дјела посвећена овом племену и велики је број библиографских јединица њима посвећен. Племе је дало бројне хроничаре, књижевнике, пјеснике, публицисте, који су, свако из свог угла освјетљавали, биљежили и чували од заборава дио прошлости народног живота. Кучи су били тло на којима су боравили бројни страни путописци и о њима оставили писани траг. Бурна историја у граничном племену условила је велики број историјских догађаја, погибија, бојева, похара који су својим значајем заслужили да о њима гуслари вјековима пјевају. Кучи су били јако упориште за настанак богатог насљеђа епске књижевности, а збирка епских пјесама „Кучи кроз вјекове“ аутора Бранка-Бата Крковића својеврсни је вијенац славе свему што се у племену дешавало у временима окупација и борби за слободу.
Ово је књига која је, у низу које биљеже историју и
живот Куча, недостајала, јер пјева о јунацима и биткама које су Кучи водили. Главне тачке у књизи су кључни историјски догађаји из прошлости племена од боја на Орљеву 1688. године до јуначке погибије официра Арса Милића 1917. године. Аутор је пред собом имао прецизне историјске податке из богате грађе и кучке историографије. Ослањајући се на богату и поуздану историјску грађу, Бато Крковић је успио да стварне догађаје и личности из прошлости Куча преточи у снажне епске слике, не нарушавајући њихову аутентичност. Његове пјесме не представљају пуко препричавање историје, већ умјетничку надоградњу у којој се историјска чињеница и поетска имагинација складно прожимају. Аутор вјешто користи архивску грађу, народна предања и колективно памћење, дајући им епски ритам и узвишен тон карактеристичан за традиционалну народну поезију. На тај начин, Крковић не само да оживљава прошлост Куча, већ је уздиже на ниво општенародног епа, потврђујући да историја, када је обликована пјесничком руком, може постати трајна и надахњујућа умјетност.
Због свега реченог, Кучи ће и у генерацијама које тек стасавају, с посебном захвалношћу гледати на стваралачки подухват Бата Крковића, који је својим пјесмама отргао од заборава најважније догађаје и личности из њихове бурне и славне историје. Опјевавши јунаштво, страдање и постојаност свог народа, аутор је подигао трајни споменик колективном памћењу Куча. Ове епске пјесме не остају затворене између корица књиге, већ теже да поново заживе тамо гдје им је извор и мјесто – у народу. Остаје увјерење да ће кроз звук гусала крај огњишта и на скуповима Куча, Крковићеви стихови пронаћи пут до слушалаца,
настављајући вјековни ланац усменог предања и потврђујући да епска ријеч и данас има снагу да окупља, памти и надахњује.
Миљан Вучинин Живковић
