ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
Ђорђе Дабарчић, проф.
Нарушена правила живота и понашања која носе печат појединачних судбина уоквирена су шапатом једне душе којој снага жеље за искораком из свега тога стоји као печат лирских записа.
Ова занимљива збирка таквог колажног исповиједног тона којом жели побиједити ону ружну страну свакодневнице носи у себи и наглашени субјективитет пјесникиње.
Интима, у ширем смислу је прострта пред читаоца као шаролика лепеза вјеровања у оно што мора имати вриједност да би се опстало и остало у свијету пуног срца и вјере. Чежња за обичном топлом ријечи која мора имати моћ магије (да човјек није сам), вјера у чаролије које су сачуване као храна запретаног дјетињства и драгих особа. Нестали су „мириси топлог неба“, жеља је скривена у дугиним бојама да би се препознала тајна коју умивају капи кише и велика нада за нове шапате уцртане у молитвеник свечаности. Тако се некад и данас, прошло релативно далеко увлачи у јутро осунчано, херцеговачко. Пјесникиња сања ”Плаву пољану” таква је у њеном сну, боји животну срећу непролазном. Уз разноврстан и скоро бајковит тематски ниво, Вера Басор показује зрео пјеснички израз који одговара њеном сензибилитету. Стил изграђен, стих течан, и задовољство је уживати у овом њеном поклону читаоцима.
Ђорђе Дабарчић, проф.
——-
Милана Бабић
Свако писање о другоме носи траг аутопоетичког текста, па тако и мој приказ Вериног поетског израза. У поезији Вере Басор проналазим ону генерацијску бол, тугу због отете младости, наглашену метафизичност и религиозност; запитаност над собом над судбином свијета, која је карактеристична за све оне који су се прерано суочили са тамном страном историје и тежином коју живот носи.”Византијско плаво” је њена ентелехија,којој тежи, саставни дио постојања и тежња ка вишим сферама духовности.
Верино поетско промишљање стога одликује тежња да се стихом открије суштина свијета, да се укријепи онај други, да му се стави до знања да „није сам“. У њеној поезији доминира синестезија – све мирише, свијетли, звучи и дише: ”мирис мора и даљина небеска дубина морска, искра у времену и кап у мору”.
Интересантан је Верин поглед на вријеме и вјечност. То су мотиви којима се непрестано враћа, укрштени они чине лајт-мотив ове збирке.
——-
Божидар М. Глоговац
Док сам читао њену пјесму ”Цару православља” присјетих се оног највећег комплимента који се може упутити једној жени, а то је својевремено урадио Матија Бећковић када је својој драгани Вери Павладољској изговорио: ”ти си моја Русија” Ево случајности па се и пјесникиња Басор зове Вера. Излеће вапај из њених уста:
”устани царе Романове
Мачем истине споји
Небеске и земљане тајне”.
Тугује за Русијом, не за било којом него оном царском за којом је и Јесењин туговао, па се назире да кроз њену словенску душу непрестано струји дух православља.
А тај дух Српског Светосавља видљив је док она, тај анђео, призива анђеле, бдије над сјенима своје мајке са којом је повезана ”златним нитима”, па је очекивати да се и њена мајчина улога истим аршином мјери.
Па ипак Вера Басор је пјесникиња љубавне поезије, што је и очекивати, јер јој то иде од руке: док ”босом ногом росу поздравља”, док ”хвата траг посутог иња”; док се ”умива сунцем са југа”
Док ”звук чаролије гледа у вољеним очима”; док ”Ћутањем мирише вече”; док су се ”снови зауставили подно Леутара” и још много пута ”док”, гдје се чежња формулише као главни атрибут љубави јер је она највеће достигнуће човјечанства.
Дивно је сазнање да је и Верин и мој завичај Дучићево Требиње, па још кад ми је она сестра по Христу и сестра по перу, а ја ево пожељех да ми буде и сестра по избору – онда ће то свето тројство по сестринству имати трајну и непроцијењену вриједност.
——-
Из књиге Антологија херцеговачких пјесника
Гедеон Стајић
Страдања су, можда, људска прочишћења, чишћења душа од талога зла и мржње – и то по Божијој вољи. То је уочљиво у пјесми Ријеч и сабља, изузетној пјесми, у којој су страдања људи на нашим просторима, у посљедњем рату, повезана са вјечном борбом Бога против немани зла, која је увијек спремна да уђе у људска срца. Не страдају, можда, људи, него немани зла, која су попримила људски лик. Прелазак Вере Басор са пута нестајања на пут крштења, има значење прихватања оног примјера, којим је Господ показао да се само сопственим жртвовањем за људе који страдају, може освојити коначно спасење у вјечности. Због тога пјесникиња разумије, у пјесми Душа пјесника, да све појаве око ње, у Требињу гдје живи – магла, која је пала на Грачаницу, „роса јутарња, шум вјетра“, да „све проговара ријечима пјесника“, јер „душа је тамо: гдје су страдања“. Начин изражавања, у пјесми На путу крштења, постаје библијски говор, чиме је садржаје своје душе, оне настале у вихоровима живота, док је ишла путем нестајања, претворила у трајне истине, које су је, као судбоносни путокази, упутиле на путеве крштења. На тим путевима Вера Басор била је на страни страдалника, које су захватиле мећаве зла и мржње. Болно је доживљавала разарање Србије и убијање српског народа, у временима Нато бомбардовања, о чему свједоче њене пјесме: Хорде зла, Рођени и Сербиа. Вера Басор је препознала, у пјесми Хорде зла, да су на српски род насрнуле оне хорде зла, које иду кроз вјечност и које „вјечно руше миран сан“. У пјесми Рођени чују се „тешки уздаси“, очи су пуне суза, а усне су нијеме, „у грч скупљене“, „јер су „ријечи на крст/ са Исусом / разапете“.У једној апокалиптичној ноћи, док ће небом туга завијати, 98 „болом окупан сав/ српски род пред/ Богом плакат ће“, док ће пјесникиња „мирно стајати“ и „минутом ћутања/ пошту одати/ онима што ће“, те ноћи, – „душу испустити“. Пјесма Сербиа саграђена је, међутим, као црква библијске вјере да ће те хорде зла и овог пута бити губитници и да ће из њиховог пораза васкрснути они који су прешли са пута нестајања на пут крштења. Јер, пјесникиња зна: „Косово/ опет ће доћи/ и звона на/ све четири стране/ до неба/ глас ће дићи – // васкрслу Сербију објављујући“. Али и тада, док бол, због страдања свог народа, ублажује вјерому његово коначно спасење, Вера Басор је издвојена из масе, са тежином оних садржаја, у својој души, које нико не може олакшати, осим њених снова.
Њену душу често је насељавала самоћа, доносећи терете бола, као дарове смрти и пролазности. Сва три циклуса њене збирке свједоче са каквим се напорима пјесникиња пробијала кроз мећаву страдања, трагајући за смислом живота. Бјежала је од утабаних стаза, са намјером да кроз намете бола отвори нове, своје пртине, надајући се да је тамо оно што треба да се покаже по тврдњама птица, небеских пјесника. Поново се, међутим, враћала на старе, познате путеве, по којима су „покољења многа“ уграђивале себе у вјечне зидове, од снова зидане. Али, никада се није задовољавала нађеним излазима из болних вихорова живота. У посљедњој пјесми збирке, у пјесми Умирем лагано, дозивала је онога, чија ју је љубав звала, остављајући му завјет: „Када будем умирала/ буди и тада моја жеља/ долети ми слободан и сунцем/ обасјан и склопи очи моје/ нека заувијек остану твоје“. На тај начин је потврдила да је једина љепота живота – љубав према бићу које тражи и ствара сопствена душа. Пјесме Вере Басор, то су њене стопе по пустим пољима наде – док је трагала за оним што треба да покаже – „зашто све проклето је“. Да ли се то може наћи, Вера Басор није потврдила. Или је то сакрила нејасноћама у свом поетском говору – да би сачувала поезију, као наду љубави.
——
Марија Јефтимијевић Михајловић
Лирски пробуђена за најфиније нијансе животних и космичких преплета, тихе (духовне) радости и метафизичких слутњи о пролазности и трошности свега видљивог и опипљивог, ауторка својом књигом Вријеме сунцокрета читаоцу нуди пре свега један изразито хришћански доживљај поимања живота из којег происходе осећања љубави и захвалности. С друге стране, она сугерише и идеју заједништва (у мотиву сунцокрета и њиховој окренутости један другоме) као принципа који савремени свет негира, а у коме пребива сав смисао постојања и сав потенцијал опстајања човека на земљи.
