У припреми збирка пјесама “Сети се своје храбрости“ Саре Новковић Тепшић

Образложење за награђени рукопис
„Сети се своје храбрости“

 

Једногласном одлуком чланова жирија, у саставу:

– професор Филозофског факултета у Источном Сарајеву доктор Саша Кнежевић,
– Маријана Петронић, библиотекарка Матичне библиотеке у Источном Сарајеву и
– Жељка Аврић, песникиња;

књижевна награда за необјављену збирку песама, установљена на овогодишњој манифестацији „Поетски дани Даре Секулић“ у организацији Културног центра Источно Ново Сарајево, додељује се Сари Новковић Тепшић из Сомбора, за рукопис „Сети се своје храбрости“.

Лирски рукопис Саре Новковић Тепшић махом је исповедног тона, целовит и добро осмишљен, чврсте унутрашње организације. Песме, уједначеног квалитета, повезане су идејно, тематско-мотивски, формално. Једноставног казивања, техником поетског тока мисли, рукопис оставља утисак као да је писан у једном даху.

Све песмe могу да стоје самостално а уједно се доимају као делови поеме о животу младе жене. У тај живот уткани су тренуци свакодневног битисања, њена запажања и размишљања, записи о емотивном свету, породици – посебно мајци и баки, о прецима, партнерском односу, браку, прошлости и садашњости. Песникиња поетизује различите животне ситуације и међуљудске релације, реални живот и унутрашњи свет, тражећи и налазећи и своје место у њима.

Сарин поетски израз близак је свакодневном говору; она не зазире од жаргона, не устеже се од понеке псовке. Лишен стилских улепшавања, сведен је, лапидаран, елиптичан. И стихови из само једне синтагме су доречени и заокружени. Шкрта речима и згуснутог израза, Сарина поезија је богата мисаоно и идејно, занимљивих обрта и са ефектним поентама.

Карактеришу је повремени иронични просеви, али и много више светлости, оптимизма, наде, вере у љубав која је једини прави животни смисао. Надасве животна, топла и човекољубива, препознатљива и блиска, да је, верујем, већина читалаца осећа као своје, доживљено.

У овим песмама нема патетике, драме, острашћености. Болни и лоши животни тренуци (породична трагедија, партнерске кризе) су „просејани“ и о њима се говори са дистанце, посредно, у фрагментима. У песмама о смрти, љубави, болу, паду и устајању, о симболици и значају дома и породице, о разумевању и потреби за праштањем, лирски субјект се одређује као биће, као потомак и као жена.

Сара је успела да спонтано и ненаметљиво увеже модерно и традиционално кроз свеж и динамичан формални израз и веру у породичне вредности и национални идентитет, као, на пример, у песмама Револуција и Споменица.

„Све у свему – и даље мислим да је живот чудо а да се смрт може надживети писањем. Време ће показати да ли ћу успети у томе“, каже песникиња у прослову своје лирског првенца.

Сличан оптимизам, тако потребан и тако охрабрујући, Сара Новковић Тепшић показује и у својим стиховима, као у насловној песми, Сети се своје храбрости:

боље пробај да у сваком дану
запамтиш бар нешто лепо
док за то има могућности
јер биће дана који су посебно ружни
и тад нема места филозофији
нема утехе.

негде тамо једном
открићеш шта је то заправо смрт
а сад је време за живот

 

 

Источно Сарајево Жељка Аврић
11.4.2024. годинe

 

 

Борис А. Ђорем

УЗ РУКОПИС ПОЕТСКОГ ПРВЕНЦА САРЕ НОВКОВИЋ ТЕПШИЋ

 

Новоустановљена награда „Дара Секулић”, која се у Источном Сарајеву додјељује за најбољи пјеснички рукопис у категорији ауторки до 30 година на српском језику, године 2024. припала је Сомборки Сари Новковић Тепшић (1994), која је тако и њен први добитник. Једногласна је, кажу, била одлука конкурсног жирија, састављеног од еминентних културних и научних дјелатника, какви су свакако: проф. др Саша Кнежевић (са Филозофског факултета УИС, у Палама), Маријана Петронић (притом библиотекар Матичне библиотеке, из Источног Новог Сарајева), као и Жељка Аврић, из Сремске Митровице. Ми ћемо у наставку истаћи утиске о основним одликама овог дјела.

Рукопис, који носи назив Сети се своје храбрости, сачињен је из 33 пјесме, у којима се, рецимо и то, наративно(ст) и осјећајно(ст) међусобно употпуњују, чак једно другоме и истичући врлине. Све су пјесме у „слободном стиху”, а све су и полиметричне, а притом су, у цјелини, и синтаксички разломљене, што је, сасвим могуће, учињено зарад појачавања динамичности ритма пјесама, те зарад што изразитијег и прецизнијег представљања емоционалних стања „гласа” (тако да га назовемо) који се, у томе смислу, од пјесме до пјесме у немалој мјери огољава пред свима нама – тражећи да га разумијемо, али и покушавајући да, кроз извјесно самопреиспитивање, спозна самога себе, своје мјесто у свијету, као и да, тако, између осталог, препозна своје жеље, хтјења, затим потребе, а нарочито ону за исказивањем љубави и пажње према ближњима, као и припадности и/или привржености њима, па потом и своје страхове, своју тугу, одређену своју тјескобу, своју тегобу, своју радост, своје могућности, па и, чак, своја ограничења.

Говорник у (свим) овим пјесмама – што се као цјелина због своје тематско-идејне увезаности могу сматрати чак и неком врстом поеме – јесте једна млада жена, коју неколико мјесеци дијели од 30. рођендана, те званичног преласка преко прага младости. Међутим, она, мада би гдјегдје били очекивани друкчије и поступање и размишљање, ипак не жали за тиме што јој године теку, већ дато вријеме распоређује по својим могућностима, задаје сама себи темпо, па колико стигне и гдје стигне (нпр., пјесма „Штета”). То протицање је неминовно, а и са годинама махом долази искуство, човјек сазријева постепено, много тога се временом и, како читамо од пјесме до пјесме, схвати о свијету, поглед се разбистри, став се искристалише и све чвршће заузме, разлучи се искрено, а и корисно, од онога што штети, лажно се представљајући као сила добра. Нарочито људи који нуде само лаж и привид коначно постају прошлост у нашим животима. При томе, временом човјек, а прије свега физички, али не и духом, крхкија жена, коначно схвати, како то стоји код С. Новковић Тепшић, трансгенерацијске поруке, тј. оно што је баба – са којом се наша саговорница, иначе, највише поистовјећује, казујући да је наслиједила многе навике од ње – давно сјетовала, а томе се раније и није придавала посебна пажња, да се у животу морамо помучити за (све) оно што сматрамо да тога, те борбе, тога одрицања, те патње, заиста вриједи (пјесма „Револуција”, рецимо).

Током протока времена, ту остаје једино жал јер то сазријевање и формирање једне сада већ испуњене, остварене личности, више не употпуњују и не обогаћују прерано, и изгледа некако једна за другом, отишле, најближе и најдраже особе, бака и мајка, а десило се и да више међу живима нема ни неких искрених, истинских, другара, који су били саставни дио дјетињства ове дјевојке, попут рецимо, Николе из истоимене пјесме. По промислу Божјем, скоро у исто вријеме спремани су и њено вјенчање, са једне стране, и један посмртни говор, са друге. Нека године иду, каже се још, само нек више, бар не задуго, не буде умирања и сахрана (пјесма „Као да”). Кажемо малочас, остаје једино жал, и то потцртавамо, због тога што ова дјевојка, упркос свему, осјећа да нешто добро ипак тек долази (пјесма „Штета”), што прихвата да се све морало десити, иако је умирање драгих дошло прерано, јер само то прихватање може помоћи да се живот и живи адекватно. Сунце ће свакако опет излазити. Али, то, наравно, као што се види у низу пјесама, и као што смо и ми у претходним редовима истицали, не значи да се прошло оставља по страни, заборавља, заобилази – дјевојка је поносна на своје претке, не само на мајку и баку, него и на претке са Солунског фронта, те не жели да оде из свог завичаја, за разлику од многих њених вршњака и земљака, и, у крајњој линији, жели да у њему буде и сахрањена. При томе се она и не боји генетских, предачких проблема са срцем, већ жели да на најбољи начин презентују оно најљепше што јој је остало у баштину.

Надаље, дакле, награђена рукописна (а ускоро и одштампана) пјесничка збирка, под насловом Сети се своје храбрости, ауторке Саре Новковић Тепшић, веома је надахнуто дјело, у души потпуно проживљено, а уз то и истовремено, и то у једноме преплитању, и лирски танано и исповједно интонирано, свједочанство. Упркос доминантном, суженом, али не и монотоном, тематско-мотивском опсегу, чак по природи надасве личном за „глас” из пјесама, збирка је стилски сведен(иј)а, језгровита; умногоме је и прочишћена од патетисања, од заслађене тугаљивости – све баш како је, у својим од меса и душе откинутим пјесмама, прочишћавала, још, и сама Дара Секулић.

Својеврсни је ово, рецимо, (и) стиховани дневник, на чијим нам се то умјетнички доста успјелим страницама једна млада, особа (овдје, пак: жена) – у доброј мјери (о?)челичена животним ударцима и мукама, тугом због губитака превасходних узора, мајке и баке (бабе), и то у једном (за њу) надасве осјетљивом раздобљу живота – постепено ипак отвара, те надаље представља као самосвјесна, али и као свјесна оних законитости на којима свијет траје, с обзиром на то да се она која (нам) се из пјесама обраћа окренула дијалогу управо са свијетом, у њему, таквим несавршеним, тражећи мјесто за себе. При томе се ту ова млада жена, која се, како се може индиректно ишчитати из једне пјесме, зове Сара, баш као и ауторка (в. у пјесми „Судови”), путем преношења емоција на папир и бори да се свака животна ситуација, па и била прилично тешка, искористи за неки нови наук, за нову лекцију, за неко ново драгоцјено искуство, као и за напредак у даљем животу, ако већ и није могуће „све” окренути у своју корист, те самим тиме и сазријевајући психички. Она успутно, постепено, коначно и спознаје радост(и), радост живљења, радост због љубави коју, макар и уз одређене несугласице које се и брзо разрјешавају, има прилику да искаже према вољеноме, ког Сара воли од дјетињских дана и за ког се и удала, а и радост што је ипак неко од предака (отац) и жив. Овиме у цјелини отпор према несавршености свијета и живота постаје и остаје сврховит.

Кажимо и сљедеће: чињеница да је рукопис Саре Новковић Тепшић добио признање насловљено по Дари Секулић потакла нас је, како смо можда већ и назначили, да приступимо читању Сарине збирке, те писању о њој. Пратићемо, и видјећемо већ, у будућности, како ће тећи стваралачки пут ауторке (за сада још предстојеће) збирке Сети се своје храбрости, и да ли ће храброст, притом смјештена у наслове и саме збирке и једне од њених најдужих, као и поетички важнијих, пјесама, и у неком новом дјелу бити међу кључнијим факторима у Тепшићкиној поетици, као што је случај био са свежњем који смо управо ишчита(ва)ли. Овдје се, у цјелини, мисли на храброст да се оголи душа, и да се има са киме подијелити радост, али ипак нарочито муку, па и онда када јој је најтеже о чему говорити – али и, свакако, да се зна како на најбољи начин, тј. да једно књижевно дјело заиста буде умјетнички вриједно, исказати оно што се уистину жели. Као што је то, премда у неком ранијем периоду и у нешто друкчијим околностима, умјела сама Дара Секулић, што је унеколико и заједничко књижевници која је одавно постала велико име у српској поезији друге половине 20. вијека и првих пар деценија 21. вијека, и овој која тек отвара она врата што воде на трновиту стваралачку стазу – макар њих двије и не биле подударне, ни стилски, ни искуствено, а ни по дубини „засијецања” у културолошке и митско-архетипске слојеве схватања свијета и живота.

 

У Источном Сарајеву, крајем марта 2025. године