Љубавне рефлексије
Збирка лирских пјесама „Искра живота“ је збирка у којој ауторка износи своју интимну исповјест. У пјесмама које се налазе у овој збирци ова млада ауторка износи своје страхове и љубавне недоумице, па је онда и главни мотив већине пјесама љубавна потрага и преиспитивање.
Читајући сазнајемо шта се плете у души лирског субјекта и добијамо прави доживљај који долази из женског пера. Препознатљива је осјећајност у овим пјесмама, али и снага да се препознају животне недаће и да се савладају. Ове пјесме су свједочанства о скривеној рањивости, а снази, о љубави која трпи, подноси и не открива се, о страховима да онај кога ми волимо воли неког другог… Ове теме су честе у лирским пјесмама, али их је наша ауторка обрадила тако да у пјесмама нема претјеране патетичности и можемо да помислимо да су све ове пјесме посљедица ауторкиног животног искуства из ког излази јака и спремна за захтјевније потраге.
Када пјесме читамо као записе душе на папиру, онда се изненадимо са коликом самосвјесношћу се прихвата љубавни пораз и савладава та патња. Лирски субјекат је рањив, повређиван је, али уједно одише изразитим оптимизмом да се све мора завршити добро и да увијек постоји излаз. Некада се снага тог појединца огледа у простом прихватању губитка и схватањем да је и једнострана љубав вриједна и узвишена. Осјећајност је приказана отворено, без скривања јер је самосвјесност то што карактерише ауторку.
Поред љубавних пјесама у којима видимо да је љубав највећа сила која покреће човјека, она сила која га раставља на најмање дјелиће, али и саставља и омогућава да се крене даље, ми се сусрећемо и са мисаоним пјесмама у којима је приказан однос према Богу. Из таквих пјесама читамо да је рјешење за потешкоће, уточиште за напуштене и безнадежне и мјесто гдје свако може да се пронађе управо љубав према Богу. У њима је дата рефлексивност савременог човјека над свевременски питањима, а добијамо и поглед на савремене проблеме. Осјећај религиозности и афирмација православља као један од најзначајних мотива у овим пјесмама се види кроз став да у савременом свијету отуђености има сила која нас држи на окупу и која нас не пушта.
Бранко Миљковић је рекао: „Бар пола светске поезије је написано зато што неко није имао храбрости да некоме изјави љубав“. Ми бисмо могли рећи да је ова збирка пјесама настала не као посљедица нереаговања наше ауторке, него као запис њене храбрости да оголи своја осјећања и спознаја да некад други нису спремни и не могу да виде нашу вриједност и изузетност. У свој тој потрази душа, лутањима и губљењима и проналасцима, не треба да нас напусти оптимизам и способност да своје исходиште пронађемо у Богу.
проф. српског језика и књижевности Андреа Радиша