ГРЛЕЋЕ РУКЕ ДЕЈАНА СПАСОЈЕВИЋА
Пре утисака читалачких по читању нове књиге песама Дејана Спасојевића каним да напишем неколико битних реченица о његовим заслугама за промовисање нових младих писаца на целом простору српског језика који на конкурсима „Дринских сусрета“ добијају прилику да објаве своје књиге песама, прича, ромене и књиге за децу.
На последњим Сусретима имао сам прилику да видим колико то младим писцима, награђеним , значи у њиховим скромним и кратким захвалним беседама.
Израчунао сам по годишту рођења када је Дејан Спасојевић дипломирао на Правном факултету у Новом Саду и установио да је тих година тај факултет имао најрепрезентативнији професорски тим.
У кратком разговору са Дејаном у Зворнику на моје питање „пишеш ли још песме“ само се насмешио а неколико месеци доцније добио сам електонску верзију нове књиге песама.
По датумима записаним испод песама види се да су настајале и у раним његовим списатељским заносима, а има доста и оних са младим годинама настанка.
Доминирају патриотске или родољубиве песме, блесне и понека љубавна, па повратак завичајним мотивима ка старој својој литерарној звезди П.П. Његошу. Емотивно ткање налазимо у песми о Мајци, а мени се, по читању, највише допала његова молитвеност у искреним стиховима о вери и људима у вери.
„ И патријарх Павле с неба поруке нам шаље
да будемо људи вазда, Христови и даље.“
„Са Господом зора среће свиће“ поручује песник уверен да је спас човеков не у двојству са Христом него у христоликом сопству.
Преписивао сам руком неке философске дистихе. Као:
„Очима се истина не види
само срцем све се јасно види.“
Или:
“Спутана снага самује у ноћи,
жеља за моћи плаче у самоћи,
али ипак неће проћи“.
Мисаоност је најприсутнија у песми „Пустоловина“ и њу ваља читати са добром рефлексивном диоптријом.
Моја порука свом пријатељу је у његовим стиховима:
„Сачувај дијете у себи „ и кључна порука ове књиге песама, коју сам насловио по најенигматичној песми из циклуса кратких песама ГРЛЕЋЕ РУКЕ,
Јесте:
„Боже, подари нам свима грлеће руке.“-
Нови Сад,
фебруар 2025.
ПЕРО ЗУБАЦ
ПОЕЗИЈА НАДЕ И ВЕРЕ У ПРЕОБРАЖАЈ
Поезија Дејана Спасојевића носи снажан духовни и патриотски набој, ослањајући се на традицију, историјску свест и хришћанску веру. Аутор гради свој лирски израз користећи елементе народне и класичне поезије, уз дубоку укорењеност у духовне и моралне вредности. Његове песме садрже снажан емотивни и симболички набој, позивајући на јединство, љубав и очување културног идентитета. Језик песама је узвишен, покаткад намерно архаичан и надахнут религијским текстовима и народним предањем. Каткадно коришћење епитетских конструкција, анафоре и понављања додатно доприноси њиховој ритмичности и звучности. Уочљив је складни спој савремене и традиционалне лексике, што песмама даје универзални карактер. Аутор често прибегава молитвеном тону и империјативним облицима, што појачава осећај позива на духовну и моралну обнову.
Песме попут „Немањићка звона“ и „Његошу“ имају снажан патриотски карактер, док „Језик прича од сувишка срца“ и „Сачувај дијете у себи“ доносе дубоко лични и филозофски тон. Мотиви звоњења, покајања, духовног препорода и жртве понављају се у више песама, чиме аутор гради слојевиту метафизичку визију света.
Уочљива је контрастна употреба светлости и таме, радости и туге, што песмама даје динамичност и снажну сликовитост.
Иако су песме у овој вредној збирци дубоко укорењене у српску историјску и духовну традицију, њихова порука је универзална. Оне говоре о борби човека са собом, потреби за љубављу, правдом и очувањем етичких вредности. Песма „Чекајући пјесму“ тематизује стваралачки чин као жртву и наду, што је мотив који превазилази културне границе.
На концу вреди казати и то да песме Дејана Спасојевића носе снажан духовни и патриотски печат, ослањајући се на хришћанску традицију и историјску свест српског народа. Њихова лексичка разноврсност, звучна пуноћа и симболика чине их дубоко емотивним и надахњујућим. Аутор успешно преноси поруку о значају вере, јединства и личног преображаја, чиме његова поезија добија широку хуманистичку вредност.
У вези са напред изреченим, читаоцима топло препоручујем да са уживањем послушају ове складне лирске ноте.
Бијељина, 8. фебруар 2025.
Милан НИКОЛИЋ
НЕКОЛИКО РЕЧИ О ПОЕЗИЈИ ГОСПОДИНА ДЕЈАНА СПАСОЈЕВИЋА
Читајући нову збирку поезије мог доброг пријатеља и песника, Дејана Спасојевића, приредио сам својој души једно лепо путовање кроз оне најтананије емоције. У књизи су различите теме, али Вам могу рећи да су суштинске! Неке од песама које су се по мом мишљењу издвојиле су „ Немањићка звона “, „Сачувај дете у себи “, „ Блудни син “ и „Народно надање “. Из песме „ Народно надање “ бих издвојио поуке које су ми се допале, а оне гласе: „ Не варати себе ни ближњега. Не варати народно надање. “ Надаље следи песма о Његошу, завичају, мајци, молитви, љубави, отаџбини, вери, итд. То су главне теме у овој збирци песама.
Дејан добро зна да је једини спас у Богу, кроз веру. Зато, он и иде тим путем и усмерава свој живот ка Царству Небеском које свима нама треба да буде главни циљ.
Познато је и да сви ми на неки начин желимо да исправљамо „криве Дрине “, а у прилог томе, Дејан нам даје интересантну поуку на 43. страни:
„Не исправљај криве Дрине,
Слабашан си, немаш чиме.
Оне теку, како теку, од кривина праве реку.
Можеш шта год хоћеш рећи,
алʼ ће тећи, тећи, тећи…“
Ову збирку поезије бих препоручио свим љубитељима писане рече, а и свим оним људима чија душа вапије ка Богу. Морам рећи да ми је изузетна част што ме је господин Дејан одабрао да будем један од рецензената ове душекорисне књиге, уз нашег чувеног поету, господина Перу Зубца. Дејану желим свако добро од Господа, исто као и свима Вама. Такође, желим му да ова његова збирка поезије нађе пут до што већег броја читалаца, и да се врати интересовање за праве вредности којима треба тежити.
Александар Цигановић, ђакон
ТЕМАТСКО БОГАТСТВО
Моје повести су садржане у мом писању.
(Маргерит Дирас)
Бавећи се годинама уредничким и издавачким послом, врло предано и професионално, Дејан Спасојевић је своје жанровски разноврсно стваралаштво (поезија, проза, драма, публицистика) донекле оставио по страни, настојећи да помогне другим писцима како би њихова издања угледала светлост дана. Иако за собом већ има неколико успелих књига, чини се, ипак, да овај скромни и ненаметљиви писац није добио онај статус и третман који заслужује код читалаца и књижевне критике.
Књига песама пред нама, а која је објављена у суиздаваштву, омогућава донекле да се исправи та врста неправде и да се овом вредном културном посленику и мисионару посвети дужна пажња. Наиме, ова књига обухвата песме које су настајале у дужем временском распону, што показују и њихови датуми на крају појединих песама, те и на тај начин доприносе да се скицира генеза, развојни пут и песниково стваралачко узрастање које се креће између традиционалног и модерног, односно од везаног до слободног стиха.
Спасојевић пише о многим темама и мотивима, а најчешће о свом личном животу (Руке које грле), о љубави (Џенис), о породици (Мајка, Мајци), о завичају (Завичају), о духовности (Немањићка звона,), о родољубљу (Вјерољуб родољуб душе славјанске) и свему ономе што чини његово свакодневно окружење. Са том и таквом поезијом уопште није тешко успоставити комуникацију, јер она није наклоњена постмодернистичком изразу, разним експериментима или некаквим артистичким импровизацијама. Спасојевић пише искрено и надахнуто, са пуно осећања и интимистичких порива, па отуда учестало обраћање у првом лицу једнине, при чему лирски субјект исказује свој однос према спољашњем свету око себе.
Са друге стране, има доста стихова који су критички интонирани и ангажовани, те указују на морално посрнуће, свеколики удес и друштвену ерозију у земљи и свету. То, уосталом, показују следеће песме: Пјесма о похлепи, О цинизму, Пиједесталци, Демагошка и др. На тај начин Спасојевић је показао да не ћути пред актуелним проблемима, те као писац и интелектуалац даје свој допринос и етички ангажман у суочавању са негативним и нехуманим појавама. Узев у целини, Дејан Спасојевић је по много чему зрео и оформљен песник са особеним и препознатљивим стилом изражавања, који га издваја од других не само по тематском приступу колико по поетској елаборацији и јединственом стваралачком сензибилитету.
Београд, 9.2.2025.
Др Милутин Ђуричковић
ПРОМИШЉАЊЕ И ОПЕВАВАЊЕ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
Управо горе насловљеним именом почећемо наше слово о најновијој збирци песама Дејана Спасојевића. Слово по слово па ће бити још један спис о поезији овог виспреног човека, привредника, друштвеног посленика у сфери културе града Зворника и околине, Републике Српске и шире, већ афирмисаног песника и прозног писца.
Преко уводне песме “Прљаве кише” и песама „Опет је виђено Сунце“, „Немањићка звона“, „Грлеће руке“, „Чекајући пјесму“, „Језик прича од сувишка срца“ и друге кроз бравуре и мудролије римом заоденутих катрен-песама – посланица упућених роду и народу па до завршних: „Чудни снови“, „Опрости Боже“, ‘“Пиједесталци“, „Од увара до дувара“, „Пустоловина“ и „Посљедњи дан“ – дан пред вјечност – које, слободно можемо да кажемо како на својствен начин поентирају овој Спасојевићевој књизи песама.
Стиховима песме “Прљаве кише”, коју ћемо цитирати из неколико разлога, јер се њом отвара цела збирка на неколико тема:
“Док падају неке прљаве кише
Суморне капи, суморне теме,
Пролазе дани, тихо све тише –
Истиче вријеме, односи бреме.
Општа констатација слике прилика виђене песниковим билом – стање које траје;
Сунчан зрак за облаком чека
Љубав вири са прозора сјете,
„Свемогућство тајном шапти
Само души пламена поете.“
Могуће стање позитивног карактера за човеково боље је “зрак за облаком и љубав (која) вири са прозора сјете”, али њу нико не види боље од песника, сведока времена и догађаја оличених “само (у) души пламена поете”, а потом у трећој строфи позив да се истраје у времену-невремену „прљаве кише“ песник Спасојевић позива на стрпљење које има своју драматичну стиховну ноту:
Истрај, стани, сачекај да прође
Тамна времена, године и сати,
Доба мирно с благословом среће
Доћ` ће онда кад се Господ врати.”
И тако у својим певањима поета – градитељ ове књишке целине на јасан и суздржан начин води нас кроз време и простор пре сегајудских моралних па онда, верских и националних кодекса учења и понашања, е да би на тај начин дозвали се мудрости и саборности наших давних предака. Чист пример једне референце јесу стихови:
“Чекајући пјесму да дође
волимо једни друге
и молимо Бога да све ово
прође и нестане
и да нека нова пјесма настане,
да нас развесели.”
Kао што можемо приметити у овом Д. Спасојевићевом поетском опусу гравитирају чисто љубавне песме или пак оне које посредно говоре о њој залажући се за све позитивно што је у сфери промишљања, делања и људског живљења:
“Џенис”, “Теби”, “Да ли си иста”…
Песник Д. Спасојевић своју врло језгровиту и кохерентну збирку песама завршава дактил-песмом “Посљедњи дан” алудирајући и позивајући се на Светојеванђеоско “крајње време речено” појачавајући улогу писања – настанка и завршетка ове дивне збирке:
“Шта је све ово што се збива
Него ли предворје раја?
Да! Маран ата, Господе дођи.”
И поетско-философско опсервирано певање завршава:
„У животу је пуно идеја и ствари које
попут измаглице
клизе неухватљиво испред нас
и ми им тежимо ношени сном.
Многе су истине неисказане и усамљене отишле у наповрат.
Њихова тежина је дио и нашег животног пута
за који не можемо рећи да је тужан,
а опет ни да није чудан…
свакако необичан.“
1/2.3.2025. године, Београд.
Саво Ц. Божић Ружин, књижевник
ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА
„У овом огољелом времену у сазвежђу савремене поезије, и књижевности уопште, а на радост српског рода, засијала је звијезда у дјелу Дејана Спасојевића. Господ му је подарио грлеће руке, баш онако како је у овој књизи аутор пожелио своме роду. Из тог загрљаја Спасојевић њедри стиховима ниске бисера. Без имало задршке се може констатовати да Дејан Спасојевић оставља упечатљив траг за покољења, као значајно име на ползу српске књижевности.“
Велибор Шиповац, књижевник
„Прије свега, и упркос свем злу које нас окружује и пријети да продре у све животне сфере, Д. Спасојевић је, и у овом новом рукопису, и у претходним дјелима, а и уопште сагледавши, један од оних, људи и аутора, који одистински вјерују у Љубав Божију, и који своју вјеру и своју љубав (уз)враћају. Постојане су, понајприје: његова љубав према Богу, љубав према жени, љубав према родитељима (и њиховој генерацији), љубав према родном крају, завичају, а потом, тако, и према отаџбини, као и уопште љубав према свим, једнако одистински, добрим људима свијета. И све те, његошевски исказано, искре божествене створиле су пламен који нас, ево, сада грије (и) из свих редова ове пјесничке књиге (још) у настајању.“
Борис А. Ђорем,
У Источном Сарајеву,
током друге половине фебруара 2025. године
САДРЖАЈ
