Sanjar u konfliktu sa javom
– o zbirci poezije ,,Godine traganja” autorke Dušanke Vukojević
I budi dovoljno oprezan kad
nešto glasno izgovaraš,
sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.
– Mika Antić
Simbolika života se u literaturi najčešće pronalazila u moru, kako u svetovnoj, tako i u beletristici. More, kao uzvišena, transcendentalna figura, kao libling za književnike, apsolutno je nezamenljiv u predstavi apsoluta. Bilo da se radi o nemirnom, uzdrhtalom, olujnom, sivom ili o mirnom, plavom, gotovo je bez izuzetka idealno platno za unutrašnji svet junaka ili pesničkog bića. Tako i u zbirci pesama ,,Godine traganja” autorke Dušanke Vukojević još u samom Predgovoru život se upoređuje sa brodom, vreme sa plovidbom, a život s morima, baš onim mirnim, ali i uzburkanim, olujnim, pa i mrtvim. Autorka, kao da svoj život deli na vreme lepote i izazova i na vreme teskobe i preživljavanja. To vreme bi imenovala mrtvim morem, imajući u vidu Mrtvo more za koje se zna da nije pogodno za živi svet. Međutim, isto to Mrtvo more, kao i ono što predstavlja pesnikinjin život je dokazano lekovito. Stoga, poezija koja je pred nama je zapravo isceliteljska, potrebna za rast i samospoznanje, fragment jednog bivstvovanja na zemlji, koji će nam pomoći da se i sami pronađemo, kada sve busole izgube pravac.
Zbirka poezije ,,Godine traganja” je podeljena na sedam ciklusa (Između četiri zida, Posmatrač, Grad tame, Vreme prijateljstva, Sjedinjavanje i pečat, Spoznaja, Sreća je u), ako bismo išli analogijom koja bi se oslanjala na religijski aspekt, možda bi broj ciklusa – sedam mogao da predstavlja sedam dana stvaranja sveta ili pak, ličnije, sedam meseci ili godina nekog vremenskog perioda značajnog za pesnikinju. Ako nema simbolike u broju, u samim naslovima ciklusa i pesmama unutar njih, svakako je ima u pesmama i njihova osebujnost ostavlja čitaoca u razmišljanju, koliko su zapravo naši životi povezani međusobno i kako sve patnje i porazi liče jedni na druge. Prva pesma ,,Potpis” prvog ciklusa ,,Između četiri zida” otkriva nam jedan od centralnih motiva zbirke, to je ljubav. U ovom slučaju, ljubav koja iščezava. Rascep ljubavi, rascep bića, podsećanje na misao o androgenom biću od kojeg su nastali Adam i Eva i otad, mi više nismo savršena celina, već druga polovina, ostajemo i sami bez sebe, kao u narednoj pesmi ,,Bez sebe”, koja govori o besciljnom lutanju i bezbojnosti života koja se meri crnilom. U stihovima Nadolaze zveri tame disovski, bodlerovski pesnikinja opisuje uzaludnost svega, nedovršenost i nepotpunost, čak i u ljubavi. U pesmama nalazimo negaciju – bezbojno, besciljno, predlog bez sam po sebi označava odsustvo nečega, i upućuje nas na već pomenuto odvajanje udvojenog. U poeziji Dušanke Vukojević odraslost je teskoba, odvojenost od istinskog deteta u sebi, zrelost je gorka, jer tada shvatate da vas ne vole svi i da vam ne žele dobro. Pokušaj života u skladu sa okolnostima, sa prirodom, s ljudima, to su godine obavijene paučinom, posute prašinom dugog vremena. Sebe smatra nepopravljivom analizom, što je dobro, jer će imati uvek posla i u analizi i u popravkama. Njen stih je slobodan, bez metričkih okova, potpuno nesputan za misli koje su zrele, samopoznajuće, otrežnjujuće u godinama lutanja. I sama konstatacija Ja sam nepopravljiva analiza je zapravo samopotvrda. U pesmi ,,Plima i oseka” nudi već poznate oponente bure i zatišja, strasti i zasićenja, pominjući opet ono savršeno jedno stvoreno jedno, moleći muškarca da ga ne razdvaja, otvarajući temu dubine muških emocija, kao i plitkost želje, koja snishođuje bit života. Pored muško-ženskih odnosa, metode samoanalize, prijateljstva, uopšte svega vezano za čoveka, priroda je jedan od vodećih elemenata u njenoj poeziji. Opisi nisu uvek samo emotivna podloga, nekad su živa impresija pesničkog bića koje se pred njom divi, u njoj uživa.
Parkom se razležu izmešani
mirisi borovine, kestena,
i slegnute tišine …
Uživam u svakoj kapi
srpasti mesec, umirući gradić, vreme oluja.
U pesmi ,,Kapi kiše” potvrđuje onu misao da je dete u nama najvredniji deo bića i da čeka da ga probudimo, dok je pesma ,,Suze lažnog poraza” kao poruka voljenom, zapravo ulazi u srž konflikta unutrašnjeg bića koji je potaknut odnosom sa muškarcem, ono što pesnikinja ističe je važnost dubine bola u takvom odnosu (koji je toksičan), ne poništava osećanje povređenosti predstavljajući je kao slabost, već je smatra jakom olujom koja je trajala dugo i bila je dovoljna snažna da prodrma sva njena uverenja. Ali taj konflikt je čak i slab u odnosu na onaj koji ima sama sa sobom, kao i svaki čovek, u procesu isceljenja. U tom vozu života, kako naglašava u jednoj od pesama važno je stići sebe, ali i pustiti onog s kojim se pruga razilazi. Što donosi pesma ,,Viđenje”, gde je kao na dlanu jasno da nema više mesta u njenom životu za određenog čoveka. U ovom ciklusu nalaze se dve pesme ili četiri dela jedne poeme pod nazivom ,,Udes”. Pesma je zamišljena kao celina od dve pesme pod istim naslovom i četiri podpesme (Sreća, Stanje šoka, Košmari, Vapaj) kao svojevrsna hronologija događaja. Udes kao fizička nesreća ili udes kao metafora za sudbinu – predodređenost od Boga. Pesnikinja jedino zna da li je to njeno iskustvo ili duboko saosećanje sa nekim kome se to desilo, a živopisnost je gotovo proživljena. Ciklus pesama ,,Između četiri zida” je ujedno najobimniji, sa najviše pesama, a sam njegov naslov signifikuje teskobu i pokušaj da se iz te teskobe izrodi lekcija, ne poraz. Takva je pesma ,,Pokušavam da”, gde pesnikinja teži da dokuči tajnu postojanja i sebe imenuje kapetanom ,,broda beznađa”. U pesmi ,,Seobe” opet besciljnost, beznađe, bezizlaz, negacija u svrhu prihvatanja položaja u kojem se lirski subjekt nalazi, a svitanje je metafora za oslobođenje od košmarnih noći. Pesnikinja ,,u bolu stvarajući” sanja bolje snove, ne da svoj svet, ne da svoj muk u duši, bez obzira na težinu koju nosi. Ljubavna neimaština nije siromaštvo, već nedostajanje, jasno ocrtano samoćom. Ovom pesmom se završava prvi ciklus, kao najava za drugi pod nazivom ,,Posmatrač” koji donosi četiri pesme (Začarani krug, Bogatstvo, Posmatrač, Pogledi). Pesme ,,Začarani krug” i ,,Posmatrač” pesme su u prozi i predstavljaju sentence iz života: Iznad mene kruži porodica gavrana / ,,Sto sa četiri stolice, a samo jedna zauzeta, naravno, ona na kojoj sedim ja i nose simboliku jaza duše koji preti da uvuče čitavo biće u njega. Druge dve pesme su osvrti na prijateljstvo i ljudske poglede, sa naglaskom na beznađe. Treći ciklus nosi naslov ,,Grad tame” i već nas upozorava koje boje dominiraju pesmama, u obećanoj zemlju sreće. Na kraju pesme ,,Želja za obećanom zemljom sreće” je pesnikinjina želja da dođe u nju, i ostavlja nas u pitanju – koja je to zemlja i kako se do nje dolazi? U ovom ciklusu pesnikinja govori o zabranjenom gradu, potom i gradu u kojem se oseća kao stranac, i kako ne može da zameni Frušku goru Majevicom, a Dunav Drinom, osećajući snažnu nostalgiju. O toj samoći i nesnađenosti pisala je u više pesmama, a pesma ,,Slučajni prolaznik” otvara novo pitanje, poput onog na početku ,,Neimanje prijatelja čini me tuđincem”, ta konstatacija otvara pitanje da li neimanje zvuči manje negacijski od nemanja ili obrnuto? Pitanje egzistencije produžava se u pesmi ,,Žena stranac”, gde kamijevski caruje praznina, ali za razliku od Kamija, Dušanka razmišlja o akciji, nije pasivna kao Jozef K, gotovo želi promenu i daje je. ,,Vreme prijateljstva”, ciklus koji nam te promene pokazuje, u istoimenoj pesmi prepoznajemo šamanstvo ,,nagual”, zapravo kroz meditacije pronalazak sebe, meditativna stvaralačka snaga – povezanost čoveka sa prirodom, sa kosmosom. Odvojenost od sebe u pesmi ,,Povezanost” je inicijacija kroz koju vodi šaman, odvojenost od sebe je zapravo povezanost sa sobom. Pesma ,,Dešava se” sadrži već pomenute oponente, kontrasno ukazujući na princip Jing-Jang, svetlost-tama, suprotnosti od kojih nijedna ne mora biti uslovno negativna. Pesma ,,Probuđena” donosi traženo spoznanje: Živim život odvojene stvarnosti/ dopuštam sebi to zadovoljstvo. To zadovoljstvo je zadovoljstvo probuđene žene, koja ume da zamoli: ne puštaj me, ostani blizu, bez straha kako bi bila shvaćena. Može jasno reći: Daješ boju mom svetu, da bi isto tako hrabro priznala: Trebam više od ponuđenog. Poznaje svoju emotivnu blokadu i svoj svet tišine, na kraju priznajući da je Večno gladna sebe u ljubavi. U pesmi ,,Svet tišine” meditativnost označavaju manastirska zvona. Ciklus ,,Sjedinjavanje i pečat” s prvom pesmom ,,Planina sunca” ukazuje da je to duboko ženska pesma, kao i čitava zbirka, donosi iskustvo odvojenosti od sebe i povratak sebi, uzlet iz sebe u sebe, iznad oblaka, iznad uma – u srce. Sjedinjavanje sa zemljom u duhovnoj noći kosmičko je iskustvo koje ne vodi izvan, nego unutar sebe, u mikrokosmos. Dve pesme Svetilište I i Svetilište II govore o transcendentalnom iskustvu, fizičkom i umnom, gotovo hodočasnički ka manastiru koji bi trebalo da priušti mir. Pesme u prozi su takođe sentence proživljenog, koje pesnikinja vešto asimiluje u poetsko. ,,Spoznaja”, kao pretposlednji ciklus knjige donosi suštinu, govori nam o stalnoj pohlepi za saznavanjem i surovoj borbi sa unutrašnjim i spoljašnjim svetom, otkrivajući da je suština zapravo izbor. Šesti ciklus, šesti dan stvaranja čoveka, kojem je dat izbor. To podseća da je sudbinom imenovano sve ono što nas čini nesrećnim, zaboravljajući da često sudbinu biramo sami. Priznanje: Moja prošlost ipak radi za budućnost iskorak je u bolje danas. ,,Besmrtnost reči” glad je za ispunjenjem u kojem je poenta stvaranja. Dakle, praznina koja se popunjava besmrtnošću – tu je sva njena nada. Dolazi i ,,Spoznaja” – svedok vremena i ljudi, zahvaljujući poeziji i snovima. I na kraju, u poslednjem pesničkom ciklusu ,,Sreća je u” otvara i zatvara neka pitanja. Spontanost – snovi, beskrajni svet snova jedina mirna luka. Tu u bdenju otkriva da sreću mora potražiti u sebi i konačno prihvatiti sebe bez kompleksa. Zar to nije najdivnija poruka, da je za sreću potrebno biti u ljubavi sa sobom?
Poslednja pesma poslednjeg ciklusa ,,Posle kiše”, sasvim pažljivo odabrana pesma za poslednju, prikazuje zrelost bića posle svih nepogoda, prihvatanje samoće i grada u kojem se oduvek osećala strancem. Samoća konačno prija, sreća je u sebi, više ne prezire ulice tog grada, čak u njima nalazi lepotu. Zapravo, u sebi nalazi lepotu, jer ljubav i sreću možemo pronaći jedino u sebi. Tako pronađeni, moći ćemo da se pronađemo sa drugima.
Na kraju, ne pitam se zašto je trebalo dati tako podrobnu analizu jedne pesničke zbirke kao što je zbirka ,,Godine traganja” autorke Dušanke Vukojević, već znam, jer je uspela u tome da se i sama pronađem u njenim izgubljenostima sopstva, isto onako kako ćete se pronaći i vi.
Zar to, naposletku, i nije svrha poezije, da se sanjari pomire sa javom i da brodovi snova pronađu mirnu luku gde će se usidriti.
Msr Nevena Milosavljević
………………..
Mišljenje o zbirci ,,GODINE TRAGANJA”
Evo nam Dušanke Vukojević pod novim snopom neonki. Mnogo zreliji stih, forma, teme i pojmovi. Stil isti, mističan, i sa stalnim stopama u plastelinu. Traženje otiska kao odgonetke za zaokupljenost, nemir, tragalački poriv, preispitivanje, input za sreću jednom riječju.
Duboki kalup u duši je ostavio Zrenjanin, rodni Česterg i paorska ravnica na autorku, bez obzira što je Semberija slična i što s Majevicom nadomješta Frušku goru, ono što rana mladost zaprimi u poštu bića, to više nijedan etapni pretinac ne poravna i dostigne. Mnogo je u motivskoj materiji filozofskog, dualnog, upitnog, suprotstavljenog i ništa nije konstanta osim samog tragača. Samo mišljenje i mentalna zaokupljenost, inspirisanje i traženje recepta za smisao je stalni proces koji ima svoje otjelotvorenje u pregaocu.
Dušanka pomoću svojih ,,optičkih pomagala“ nadilazi sebe. Pilotira, katapultira, odsijeda, bere lovorike i teži ravnoteži u mikrokosmosu. Ona zna, ontološki i prosvjećujuće, da je sreća negdje u ćošku našeg bitisanja. I samo je treba podstaći da ,,dođe prije no što stigne“.
Vukojevićeva metafizički gazi i obale i utvrde prelazi, pada, ustaje, definiše, razaznaje, staje u odbranu ideala i kljuca u slabosti raspolućenog besmisla. Ona se izgrađuje unutra u ovojnici svoje ljušture. Ima tu žala za mladošću kad je srce tuklo jače, ali i zrelost nosi veću odgovornost i polaganje računa. Duboko srasla s bogom i vjerom, iako se to na prvu loptu ne primjećuje, bog i priroda su dvije sile njenog kosmosa. Svuda prosnijevaju hrišćanske vrline, snaga i volja kroz vez po bijelom papiru. Sunce, mjesec, svjetlost, stijena… i na kraju metodična i stamena žena.
Njena inspiracija je java u snu ili san na javi. Njene muze su noć, san, anđeli, jutro, mašta, dašak vjetra…. Uživa u malim stvarima. Autorka divne sintagme ,,ljubavna neimaština“. Pokušava da vaskrsne kroz obrise ,,popravnog“ života. Filozofski postoji, ali će od saznanja da živi. E to je ta doraslost!
Mi iščitavanjem pjesama ne možemo zaključiti koliko je pjesnikinja ispunjena, ali možemo utvrditi da je prožeta nemirima i sumnjama interpretacija, a njena snaga i trajanje su u stalnom zamahu. To što kaže da je samoća prijateljica, to je svrstava u viša intelektualna bića, a nikako u neadaptivne i nesnađene osobe.
Neko ko ovako misaono korača i promišlja nikako ne može biti bez društva, nad njim je bog, svetitelji, manastirska zvona, razne porte i priprati i određen broj sabraće istoosjećajnika.
Njoj se ovaj svijet ne sviđa, a kome se normalnom sviđa, voljela bih znati?! Svijet razvrata, bluda, poloma, gadosti razne, svijet nečastivog, svijet bezobličnosti, poroka, gnoja i izdaje. Svijet grijehopada i vječne tame. Svijet u kome gnjev navlači storu nevida na sve što bi moglo da da plod života.
Autorkin eldorado je ispreturan uraganima, a ona traži kompletnost i savršenstvo. Takvi ljudi puno pate, ali i ostavljaju poruku pokoljenju. Ideal psihofizičke sreće je zaboraviti na zemljinu težu i poletjeti u zagrljaj vedrim oblacima i, za trenutak vječnosti, zaustaviti dah na staklu male spavaće sobe, u kojoj snovi grade Ajfelov toranj u tvorevini ozarenja po imenu Svjetlograd.
Ponekad se jave i noćne utvare, zli dusi, koje uzimlju harač nade, ali opet ih samoća – tkalja izbaci mimo kapije čempresa i borova i Vukojevićeva radosno pjeva.
Vidi se da tu prosnijeva ON, čije ruke mogu da pribave sreću, čiji dah veže vječnošću, čije lice zrači miloduhom, čije srce pali žižak zadovoljstva, i on je stvarnost ili metafora sreće. I jedno i drugo produžava igru i djelotvornost, i svejedno je za čitaoca, a možda i za Dušanku.
,,Sve što ljubimo stvorili smo sami“, reče posebni i odabrani Jovan Dučić.
Dobro je rekao i nadrasli Ljubiša Kokotović, svjetski a naš, kad je davao mišljenje za poeziju naše poetese. Tako i moja skromnost misli. Što se rodi to se nikom diplomom ne obuhvati. Talenat i ljepota čuvaju svijet od totalnog potopa. A sve drugo je krckanje kržljavih oraha.
Znamo iz predznanja da je svaki čovjek i raj i pakao, zavisno od spoznaje, u dnu svog bića, vilajeta ili vaskrsa. Tako i naša tvoriteljka pored svih natmurenih oblaka zrači i svijetli za buduća pokoljenja.
I na početku i na kraju, opet ka istoku i jugu, po obnavljanje i zanovljavanje poduhvata, podmlađivanje i igru leptirice na titraju sozercanja, jer kiša spira sve i donosi optimistične sne!
U Novom Sadu, na Svetog Jovana 2026.
Srpska pjesnikinja Ranka Srdić Milić
