У припреми збирка пјесама ‘БЕЗ ДА СИ ИШТА УЧИНИЛА“ Љиљане Фијат

ДВАДЕСЕТ ЈЕДАН ГРАМ ПОЕЗИЈЕ

 

Збирка поезије Без да си ишта учинила ауторке Љиљане Фијат деликатан је, али снажан израз унутрашњег света жене која је у потрази за смислом, љубављу, идентитетом и смирењем у свету који јој, чини се, није увек наклоњен.

Јединственим стилом и дубоком емоционалном искреношћу, Фијатова нас води кроз четири сегмента, сваки са својим специфичностима, али сви утемељени на једној истој тематској оси – потрага за смирењем у несигурности, у свету љубави, издаја и унутрашњих борби.

Сан о рањивости

Први сегмент, „Пролог”, започиње песмом У небо јутарње, која савршено поставља тон за целокупну збирку. Ту се открива темељна, готово физичка рањивост лирског јунака.

Снање постаје њен начин постојања, јер је једини тренутак када се може потпуно отворити, бити у контакту са својим емоцијама, слабостима и потребама. Фијатова мајсторски осликава емоционалну крхкост, дајући читаоцу снажан увид у унутрашњи свет лирског субјекта.

Снажна симболика сна као излаза из стварности, поставља ониричко као простор стварности, али истовремено оставља пукотине, симболизује рањивост, подложност утицајима и отвара врата интроспекције која ће касније обликовати целу збирку.

 

Између Земље и нас: Дијалог љубави и издаје

 

„Између Земље и нас” осветљава један комплексни, иако болан, однос. Фијатова се овде не боји да буде сурово искрена и језички ослобођена инхибиција пристојне поетизације. Лирски субјект улази у дијалог са партнером – мушкарцем који је неверан, самољубив и неосетљив.

У песмама које чине овај сегмент, стил је готово прозан, али је прожет дубоким поетским изразом. Ауторка уверљиво приказује динамику ових односа, често користећи оштре контрасте и снажне слике. Док је он несентименталан, жена је често рањива, осећајна, али и снажна и исконска ћерка Земље, наследница Праматера. Иако у сталној потрази за нечим што не може да нађе, Фијатова је, међутим, свесна да ова борба није само између њих двоје, већ између онога што жена жели и онога што јој је реалност.

Песме у овом сегменту нису само љубавне нити су само о љубави, бар не оној песничко-традиционалној – рекло би се да је ауторкин манир вешто рушење традиционалних песничких клишеа, без увреде књижевног рода – оне говоре о проблемима са вером у друге, о издаји, о нестабилним темељима на којима се односи заснивају.

Иако разочарана, лирска јунакиња се не одриче љубави – она је у сталној потрази за њом, што овај сегмент чини дубоко дирљивим, а са друге стране женски оснажујуће, јер глава лирске протагонисткиње чело не спушта.

 

Интермецо у три песме: Предах кроз народну поетику

 

„Интермецо у три песме” доноси освежавајући предах.

Ове три песме, стилски различите од претходних, носе у себи елементе народне поезије. Овај сегмент, који као да представља предах између тешких емоционалних борби, долази са лакшим, скоро медитативним тоном. Стихови су мелодични, готово ритмични, са једноставним, али снажним сликама.

Фијатова успева да се врати коренима и ритмовима који подсећају на народну традицију, чинећи ову фазу збирке мирнијом, али никако мање емоционалном. Ове песме делују као мост који води ван оквира свакодневних брига, омогућавајући читаоцу да направи емоционални предах пре него што се врати у теже, интроспективније делове збирке.

У мени – у земљи: Лирски портрет жене и њених корена

У последњем сегменту, „У мени – у земљи”, Фијатова се враћа дубоко унутра, ка личном, ка породичним и културним коренима. Ту је најлиричнија, пишући о мајци, о местима која носе посебну емоционалну тежину – Сремским Карловцима, Новом Саду, Дунаву.

По повратку у властиту унутрашњу географско-емоционалну територију, Фијатова користи слике природе, разматрајући идентитет, о томе ко је она у односу на простор и људе који је окружују. Песма У крошњи цветној поставља стихове који су пуни симболике, у којима природа постаје огледало унутрашњег стања – личног и колективног. По завршетку збирке, у овој фази, читаоци су сведоци унутрашње хармоније која се изједначава са спољним светом.

Такође, свесна дужности песника и песникиња, као својеврсних резонера свог времена, али оног прошлог, сопствене књижевне традиције, у овом сегменту поједине песме су и омажи. Слова се не бришу, стихови немају брану – зато и песме и људи додирују незаборав.

Епилог: Док пуним џепове мантила камењем

Збирку закључује песма Више не треба, која је, с једне стране, дистанца према свету, а с друге, дубоко емоционални опроштај од живота, мајчиног, очевог, сопственог.

Овај епилог открива лирски субјект као неког ко се повлачи, ко је испунио своју мисију, али сада проналази мир кроз завршни одлазак. Песма има тугу и тишину, али и одјек свих претходних песама. Нутрина је са прорезом, речи су неме, а јасне, тиха је вика грла и људи. Можда је и ово писање одраз лудила, помишља лирски субјект, али је нужно да би се преживело. Лишена сваке практичности, ова песма, сама за себе, потпуна је збирка, од првог до последњег стиха, на себи је понела свеукупност поезије у времену када се олако чују речи пеник, песникиња, и она најстрашнија – песма!

Уместо поздрава

Љиљана Фијат у овом поетском освежењу сасвим одговара наслову – Без да си ишта учинила. Ствара збирку која није само поезија, већ емоционално путовање кроз љубав, губитке, интроспекцију и повратак себи. Њен стил је софистициран, али довољно пријемчив да емоционално повеже читаоца са дубоким питањима о љубави, идентитету, постојању и помирењу са собом. Кроз мајсторску употребу стихова, она гради слике које су истовремено универзалне и личне, а њен језик нуди елеганцију и снагу која оставља снажан утисак. Збирка је, без сумње, емоционално богата, поетична и дубоко интроспективна, а сваком читатељу нуди простор за размишљање и освежење душе.

У прелому светлости, обалом стихова стиже нешто ново, свеже и освежавајуће, стиже поетска збирка Љиљане Фијат.

Александар Танурџић

—————-

Ситнице које поетику значе

 

 

Када већ у првим стиховима нове збирке песама Љиљане Фијат под насловом „Без да си ишта учинила”, лирска јунакиња, суочена са неиздрживом, физички болном жудњом, износи тврдњу да је само један човек на свету у стању да је боли тако, морамо се запитати тугује ли за неким или се, пак, некоме нада.

Уместо да нам пружи одговор непосредно после метафоричног пролога, Фијатова нас у наредном одељку – Између земље и нас – поставља наспрам њих двоје чиме ниједног тренутка читаоца не доводи у заблуду да се до жељене особе стиже лако и да је довољно само кренути како бисмо били пронађени:

 

,,јер постоји жена, вољена жена његовог живота,

али то нисам ја.

Није ни важно”,

 

нити дозвољава да се препустимо идеализовању блискости када до очекиваног сусрета дође. У тренуцима занесености лирска јунакиња добија обећања, али уз кратке опаске које би испуњење могле довести у питање попут оне у песми Звезде су добиле хиљаду имена:

 

,,Биоково је тако лепо,

Дубока у коју ћемо ићи

и у којој сам био без икаквих брига

испунила је свет мог детињства

бојама које ти не познајеш”.

 

Како се почетне представе лирске јунакиње о човеку поред ког лежи на мекој постељи мењају, тако Фијатова промишљено скраћује стих, не инсистира на стилским фигурама и рими чиме чини да иронија у потпуности дође до изражаја. Одлично издвојени делови разговора и преписке коју ће нам лирска јунакиња преносити, без сопствених коментара или покушаја да нам оправда саговорника, учиниће да стекнемо потпуну слику о једном односу:

 

,,Грозан ти је онако претрпан сто…

То ме страшно одбија – та твоја неуредност

и што нећеш да идеш на вежбе да смршаш…

Ајд’ лака ноћ…

Нервираш меееее…”,

 

али и да се сетимо питања које нас од почетка прати попут клетве из песме Емануела:

 

,,ко зна нисмо ли невидљиви већ одавно у вези и није ли то

љубав?”

 

Питање би могло бити кључно, али бисмо тада остали лишени тишине коју нас је лирска јунакиња научила да читамо и не бисмо схватили зашто је немирно море поподне у Аспровалти толики проблем.

Након сусрета, предавања, несугласица – без да је ико ишта учинио осим што је био то што јесте – следи разиграни, алегорични Интермецо у три песме где је вешто, готово епским стихом, издвојена примарна чулност између двоје људи, попут супстанце екстраховане од промишљања, оне што остаје у чулима после удаљавања, чиме је, уједно, начињена веза са наредним одељком: У мени ‒ у земљи.

Као што је од самог почетка Фијатова верно приказивала везу између мушкарца и жене, без илузија и заваравања читаоца, тако и у трећем одељку не лишава лирску јунакињу суочавања са признањима да је пеглала његове кошуље тек пошто их пољуби (песма Наслонити се на храст, липу, степску вишњу) и да се пита нада ли се њој (песма Нема лека и повратка). Занесеност и инсистирање лирске јунакиње на сликама које за њу значе блискост, попут оне у песми Разливене као чесма када греје руке под његовом кошуљом, чине да превиди опорост и студени планинског врхунца док је пожутели дан на измаку. Примећивањем детаља, ситних пукотина на које намерно не обраћамо пажњу, пишући о општим местима, Фијатова нам их представља под лупом, лишавајући наизглед своју поетику свега онога што бисмо очекивали од љубавне поезије, а заправо је продубљујући.

Вративши се умешно дужем стиху и стилским фигурама, провешће лирску јунакињу још једном кроз места на којима су се сусретали, од Новог Сада, преко Сремских Карловаца до Фрушке горе, мада са обронака, неће видети ништа осим његове куће и друге жене у дворишту. У песми Писма лирска јунакиња замишља гомиле шљунка на обали наводећи нас да се касније запитамо да ли је камење завршило у џеповима, као зрнце по зрнце немира и да ли (нам) заиста више не треба. Пре него што стигнемо до одговора, пресрешће нас спретно уклопљена хаику поезија чији стихови резимирају суштину претходних одељака и попут одјека сопственог гласа, прате нас до Епилога у ком је сумиран живот жене у тренутку док ставља камење у џепове када лирски субјект покушава издвојити шта нам (пре)остаје после свега.

Детаљи са којима смо суочени и које смо и сами сматрали тек неважним ситницама, обећања којима желимо веровати, те признања којих се стидимо, доприносе ауторкином прецизном сецирању једног љубавног односа и уверљивом закључку да у свакоме тражимо слику себе самих, онакву како нас је мајка видела.

 

,,Приближити се твојим обалама

и пристаништима

исто је као откључавање каквих брава

или шкрипаво брисање неког прозора,

док видиш се сасвим јасно

и много веће, сваки пут”.

 

Ако то и није оно што смо угледали у другој особи, увек ћемо, изнова, желети некоме да будемо почетак света.

И сањаћемо поново.

И кренути даље.

Без да ишта учинимо.

Љиљана ће ми вероватно поновити, као и толико пута раније, како нема ту никакве лирске јунакиње и нагласити да је све то – она. Запитаћу се нисмо ли сви разоткривени у прећуткивањима баш те лирске јунакиње и није ли свако накратко застао док је читао песму Љубавну? Неко на почетку, неко на последњим стиховима, али срели смо се и сретаћемо се између редова.

 

 

 

 

 

 

 

Лана Папић