АСоглас Издаваштво Штампарија и издаваштво
Духовна лира као фењер душе
Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека
по свом образу и подобију,
који ће бити господар од риба морских
и од птица небеских, и од стоке,
и од целе земље и од свих животиња
што се мичу по земљи.
И створи Бог човека по Свом сопственом образу,
по образу Божијем створи гa;
мушко и женско створи их (Пост. 1,2631 и 2,47)
Духовна литература у савременој књижевности можда није најпопуларнија, али је душекорисна и људи када осете зов свог срца посежу за њом. Поезија је најлепше прославила религију и Господа, почев од Давида писца псалама, па до десет библијских песама и Посланице апостола Павла, који је написао праву химну љубави. Светоотачка књижевност подарила нам је мноштво молитви, богослужбених песама, похвала и најлепших лирских размишљања о Богу, Богородици, анђелима и светитељима. Духовна лира прожима и поезију данашњице, а песници на нов начин певају о старим темама, кроз молитву и захвалност исказујући сва искушења и тескобе кроз које данашњи човек пролази. У потрази за светиоником вере у себи и у свету ауторка Сузана Теофиловић написала је најлепше духовне стихове и сабрала их у једној збирци поезије под насловом Боголики човјек, а квалитетом исте завреднила је Похвалу на конкурсу ,,Дрински књижевни сусрети 2021ˮ.
Сам наслов збирке Боголики човјек открива нам старозаветну Књигу Постања и спис о стварању човека којег Бог створи по свом лику, а песникиња је тиме желела да подсети човека по чијем лику је створен, да се сети свог Оца и помоли му се, обрати за помоћ и утеху када му је тешко, када падне у искушење или грех. Управо о томе и говори у истоименој пролошкој песми, по којој је и збирка добила име:
,,Молитва се слива
у наручје душа што у теби траже лијек,
да останем и у искушењу, Господе,
боголики човјекˮ
Сама збирка се састоји из два циклуса песама, која су насловљена једноставно, без неких украса, као Први циклус ма и Други циклус пјесама, таман толико да песникиња раздвоји тематски песме, али да им бит и суштина остану Господ и вера.
Први циклус пјесама започиње песмом Икона у којој песникиња говори о значају иконе као узданице и утешитељке, нарочито икона Крсне славе, чувара породице и чељади, jeр: ,,Кад икону љубиш, ти љубиш Богаˮ. Бог је Алфа и Омега у Сузаниној поезији, а она хришћанским мислима заодева сваки стих својих песама. Ова збирка је ризница молитвених обраћања Господу, али и подсећање читаоца ко је једина нада кад нас сви напусте, да човек на земљи колико год тешко живео спознаје рај ако га носи у себи кроз Божији лик. Јер, Бог није само споља, већ душа да нам буде боголика, а песникиња управо о томе говори у стиховима:
,,Ја желим да у мени лик Господа станује,
да се душа сваког дана радујеˮ
(Спасите нас)
Песникиња поручује женама да не плачу, већ да се моле Богородици, јер:
,,Услишиће Света Дјева
наше молитве што говоримо Богу,
и добре наградитиˮ
наглашавајући и националност као духовну одредницу. Велика је патња српских мајки кроз векове, српска мајка је страдалница, поднела је највише жртви и терета, и у најтежим својим тренуцима није престала да се моли Пресветој Богородици. У болести, у муци, у радости, у сваком нашем трептају, знајмо да: ,,Живот је испит на којем смо прошли или палиˮ, али и ако паднемо није крај, јер као што песникиња у песми Постао сам вјерник каже: ,,схватио сам велика је Божја моћˮ. И, одиста, велика је моћ и милост Његова, а пламен вере несагориво изгара у нашим срцима вапијући за благословом и опроштајем. Сузана се моли Светом Николи као жена, као Српкиња, као потомак, у име свог народа, опомињући да једино у јединству и слози смо Богу најмилији:
,,Својом моћном руком, светитељу,
народе опет споји,
Божји угодниче, моле тебе Срби твојиˮ
Деца су та која су боголика, чиста, срца незлобивог, очију бистрих:
,,Буди мио као дијете,
радуј се и пјевај попут анђелаˮ
(Господ)
И управо ови стихови сведоче Христове речи:
,,Будите као деца јер таквих је Царство небескоˮ, и заиста, ако не будемо као деца нећемо наћи мир нигде, ни на земљи ни у вечности. Песникиња нас позива да се вратимо себи, својим коренима, куцњу свог била, јер овај живот на земљи само је припрема за онај вечни. Наши преци оставили су нам у наслеђе веру и светиње, манастире, оставили нам завет и Косово и Метохију, боли туђа чизма на нашим праговима, као што боли и немоћ да јој се одупремо:
,,Широм Косова, наше манастире
туђинци стражаре,
не дају им прићи, за људскост не маре
(Манастири)
Косово је светилиште, прва реч Србинова, с мајчиним млеком унесена у нас, усађена у ДНК, у сваки траг који оставимо за собом. Песникиња то зна и у своје стихове ко златотиском утискује косметски пут којим сви Срби вековима ходају.
У збирци налазимо песму посвећену прерано преминулим сестрама Гајић, које су на овом свету упознале бол и болест, али и љубав мајке која жали за њима и њиховим удесом:
,,Миле моје кћери, лијепе ластавице,
ви сте мајци својој увијек добре биле,
иако вам се промијенило лице, душа ваша нијеˮ
У својим песмама песникиња разуме сваког човека, свако биће које ходи овом земљом, у немоћи, у тескоби: Слијепац, Старац, Добри дека, Срце мајке. Попут Десанке Максимовић љубављу грли свако срце, срце болесног дечака који се бори за живот, срце мајке која пати док гледа своје дете:
,,Чије ли је срце тако слабо
а откуцаји му тако спори?
То је срце малог дјечака
који се за живот бори
…
Срце се мајчино данима цијепало,
а знала је добрих људи на свијету је малоˮ
(Срце)
Дивна је та љубав, агапе, Божија благодат коју Сузана у песмама дарује читаоцу, враћа му веру у живот и људе, у срце, управо то срце које је централни мотив ових песама које говоре о доброти која није голо сироче у свету. Јер добрих људи има пуно, али су они други гласнији. Песме Сузане Теофиловић јесу позив тим добрим људима да се препознају, да се удруже и овај свет учине бољим. У Другом циклусу пјесама наставља у истом тону, али проширује тематски и мотивски круг, не губећи онај који је проткао сваку песму, Бога и љубав. Песникиња се диви природи у песмама: Мој Ритешић, Прољеће, а потом узноси песме Господу: Ја сам твој Господ, У Царству небеском. Сећа се као у претходном циклусу прерано отишлих с овог света, сада трагично преминуле браће Шуметић из Ритешића:
,,Два крста бијела ко ореол над земљом сјаје,
цвијеће је прекрило два уснула тијела,
сузама натопљена успомена остаје,
да у Ритешићу почивају два брата, анђелаˮ
помињући опет срце као најважнији орган у човечијем телу:
,,Сваком је на земљи срце напукло, ал’ ваш глас бијаше Господу најмилијиˮ. Пише и о свом деки, који је такође преминуо и најлепшим стиховима описује радост коју им је доносио у животе, стављајући наспрам те радости садашњу тугу због празнине коју осећају, јер га више нема:
“Умјесто крста твоје лицеˮ. Тако и отац говори кћерки у самртном часу:
,,и на растанку том, жељан те оста,
руку њежних, милих, док на млијеко миришешˮ
Хришћанском радошћу брзо одагнава све животне тмине и кличе: Животе, хвала ти. Јер, живот и јесте то све, бол, патња, смех, љубав, сузе, загрљај, породица, смрт, рођење. Животни циклус који човека прати у стопу и нико од њега не може побећи, може га само опесмити, као што је урадила Сузана, надајући се да ће се у њеним стиховима као у огледалу огледати сви који их буду читали. И шта је песма, напослетку, него проливено слово које каже:
,,Ако у оном поточићу ниси живот видио,
у којем се парче неба огледа,
ако ниси у пјесми птичица
умиљат чуо звук,
онда ниси овај живот силно ни волио,
ни срцем туђу биједу осјетио
као сопствену пропаст и јаукˮ
А стаза живота, то је ,,стаза искушења кроз коју пролазимоˮ кад постанемо родитељи, ,,кад прашташ оцу и мајци, баш све, ал‘ не и себиˮ. А да бисмо опростили себи морамо заволети себе, јер смо боголики, јер Божији лик у нама обитава, а у тами наше горчине и греховља требамо само упалити фењер душе, као што је то учинила духовном лиром најлепших мелодија песникиња Сузана Теофиловић.
мср Невена Милосављевић,
Лета Господњег 2022.
Звечан, Косово и Метохија
