ИМЕ ЈЕ ЗНАК!
Кад се неко зове Златомир, а живи у Шапцу, онда је то већ довољно података да започнем писање о његовој првој збирци афоризама „Писање низ ветар“ , али не и о првој књизи, овога скорашњег пензионера.
Неко ко носи то име у коме су спојене двије, можда највеће вриједности потребне за квалитетан живот, злато (новац) и мир, а уз то живи у чивијашкој средини, предодређен је да пише добронамјерне афоризме, којима је циљ да насмије, али не и исмије мјесто и вријеме у којему бивствује. И то Златомир ради са мјером. Његова бритка сатира је прожета дозом хумора и то је чини читљивом и упечатљивом. То не може читаоца оставити равнодушним. Стално ће га враћати да се подсјети шта је то Златомир написао и оставио у аманет својим потомцима и љубитељима бритких мисли о времену у коме живимо.
То искуство које носе године и готово пола вијека писања, осјети се на сваком афоризму. Његови афоризми, иако по садржају савремени, ослањају се на најбољу традицију српских афористичара осамдесетих година прошлог вијека, када је сатира била на врхунцу и када су истовремено на сатиричној сцени били Владимир Булатовић Виб, Душко Радовић, Брана Црнчевић, Растко Закић, Раде Ђерговић, Витомир Теофиловић, Минимакс, Илија Марковић и други. Касније су их достојно наслиједили Александар Баљак, Раде Јовановић, Милан Бештић, Радивоје Бојичић, Александар Чотрић… Набрајање би могло дуго потрајати, јер су Срби, ипак, били и остали, афористичка сила.
Златомир Алексић је већ у младости заволио писање и огледао се у свим формама књижевности и новинарства. А онда су га живот и егзистенција водили од посла до посла, од града до града. Кад су се коцкице сложиле и кад је отишао у заслужену пензију, вратио се својим првим љубавима и хобијима.
А онда, као феникс, почео се, на велика врата, појављивати на страницама новина и часописа, на сатиричним порталима, у зборницима, на конкурсима.
Одједном је експлодирало све оно што је годинама носио у себи, што га је тиштало, нервирало, ноћима није дало да спава. Огромно животно искуство, богата каријера која је увијек била везана за компликоване међуљуске односе, успјешна породица којој увијек даје несебичан допринос, отворило је брдо тема за афоризам.
Уз опште сатиричне мотиве, Златомир не преза да своје мишљење искаже о било чему, не калкулишући хоће ли се то некоме допасти или не. Кад је човјек добронамјеран, не размишља пуно да ли ће се неко наћи у његовом афоризму, јер афоризми се не би требали писати о људима, него о појавама. Треба осудити негативности, а ако се ту неко пронађе, није до афористичара.
Златомир није открио Америку када је размишљао о Колумбовом промашају:
Колумбо је промашио пут, па пронашао Америку. Шта ли ћемо ми пронаћи после оволиких промашаја?
Њега брину наши промашаји, До каквих ћемо открића доћи? И када? Није добро, ако до њих дође прекасно.
Квалитет живота у некој држави зависи од власти, а до ње се долази изборима. И све, и кад би били поштени, један тренутак је довољан да све оде у нежељеном правцу. А то је бројање гласова. Та крађа никад није била санкционисана, јер о томе одлучују побједници на изборима. Све је то исказано следећим афоризмом:
”Ко тражи веће, изгуби из вреће!” Републичка изборна комисија
Још један афоризам о изборним марифетлуцима:
Од њега ни трага, а гласа!
О неравноправном третману обичних смртника са „изабраним“, Алексић се поиграо наредним запажањем:
Нису сви ресторани у Србији скупи. Ето, онај у Народној скупштини Србије је баш јефтин.
Нико жив не зна зашто је јевтиноћа у том ресторану, кад су посланичка примања изнад просјека.
Ево још неколико политичких афоризама:
Господа министри живе на високој нози. Зато су им главе у облацима.
Признајем само суд моје партије. Ту познајем и тужиоца и судију. Вођа је на челу колоне. И јаше ли јаше!
Занимљива су његова размишљања о тумарању наше нације крајем двадестог и почетком двадесет и првог вијека у којима смо се од свих европских земаља најлошије снашли и још се не види излаз из лавиринта, који се из дана у дан све више дограђује и компликује.
Нешто је труло у држави Данској, а смрди у Србији. Јесмо ли то већ у ЕУ? Није Србија мала. Можемо ми још више да се удаљимо једни од других.
И на крају, нешто аутобиографско:
Ускоро ћу и ја доспети на врх. Колац је спреман.
Нови стари афористичар, Златомир Алексић, свакако ће испливати на врх афористичке сцене, али као својевсно освјежење. Биће ту помало и спотицања, препрека, али никако колац и конопац. Ако се мене пита, поновићу само његове иницијале, ја сам ЗА!
………………………
Милан Пантић
ЈЕСМО ЛИ ТО ВЕЋ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ?
На молбу г. Златомира Алексића прихватио сам се да напишем рецензију његове књиге „Писање низ ветар“.
Пре самог упуштања у оцену и књижевну вредност афоризама суочио сам се са самим насловом. Чини ми се да писање „низ ветар„ ублажава сатиричну оштрицу, с обзиром да је сатира, нарочито политички афоризам, по природи ствари уперен против негативности које чини власт, са пуном оштрином и уз ветар.
Постоје основни предуслови за писање квалитетних афоризама. Прво, наравно, таленат и склоност кратким формама, друго, широк спектар знања, треће, одређено животно искуство које олакшава сагледавање објекта или ти предмета сатире и четврто, доза стрпљења, написани афоризам би требало да мало одстоји, да не излеће одмах у јавност. Искуство ми говори да тако брзински афоризам буде недовршен, нејасан или са употребљеним неадекватним изразима.
Када се то у довољној мери обједини, онда се сусрећемо са аутором какав је Златомир Алексић. У зрелој доби, спреман да се отисне у зачарани свет афоризама.
Алексићеви афоризми су јасни, језгровити, у довољној мери разумљиви, понеки духовити а неки и саркастични. С обзиром да је сам живот разуђен, вишеслојан и разноврстан, Алексић је у својим афоризмима дохватио све сегменте које нам даје живот. Наравно, од уопштених до појединачних појава, критика и изругивања, у границама пристојности. Афоризам спада у књижевну врсту и Алексић се трудио да не иде из оквира књижевности, што није баш тако често, нарочито код млађих аутора.
Можда би требало, то је моја сугестија, да не ставља у књигу афоризме који су тематски рабљени код многих аутора, без обзира на њихову оригиналност. Посебно обратити пажњу на језгровитост, с обзиром да су у већини афоризми такви. У основи, Алексић је успео да задржи квалитет и ниво афоризама.
Чини ми се да би за читаоца било прегледније да афоризме тематски групише, да не буду раштркани, него да се разврстају сегмент по сегмент.
Мени је лично драго да се у ово доба које је више него плодно тле за афористичаре, јаве нове афористичарске снаге, попут Златомира Алексића.
Топло препоручујем будућим читаоцима да обрате пажњу нам Алексићеве афоризме, чим књига буде угледала светлост дана.
Навешћу за мене неколико баш лепих квалитетних афоризама, као примерке врсте.
Сизиф је мој идол. Гурам, па докле стигнем.
Данас сам пао два пута. Прелаз из двојке у кеца није ми прошао у кладионици, али јесте у школи.
Председавајући ми је одузео реч, извршитељи све остало.
Нешто је труло у држави Данској а смрди у Србији. Јесмо ли то већ у ЕУ?
Није тешко бити паметан. Само ћути и прави се луд.
У браку је по мало варао жену. У политици се начисто прокурвао.
Враћамо обавезни војни рок. Нек се деца мало играју рата.
Срећом ово данас ће већ сутра бити јуче.
Интелигенција је вештачка, али је лудило право.
Нисмо ми у кризи. Криза је у нама.
Душан Пуача
