У припреми : “Сваки фазан фазу има“

ПОЕЗИЈА ИГРЕ И ХУМОРА

Детињство је најлепши период живота, привилегија човековог одрастања и зрења, временски феномен у коме простор има секундаран значај, јер машта има моћ да ствара и осмишљава чудесне слике дечје фикције, да дефинише неодређеност наивних представа о природи и животу, у просторима омеђеним индивидуалним дометима сваког детета и његовог поимања стварних догађаја, ликова и појава. Интелектуални домети детета не омогућавају му да схвати и спозна лепоту детињства колико то могу одрасли, који се радо враћају у свет малих људи, у чистоту њиховог одрастања које се одвија у игри, машти, хумору, у разним несташлуцима, малим авантурама и ситним неваљалствима.

Песничка збирка Сваки фазан фазу има Зорице Пауновић, представља метафору детињства, симболичку пројекцију одрастања које песникиња дочарава у несвакидашем низу тема и мотива који има несагледив почетак, садржину и крај. Но и тако слојевит и широк оквир њене инспирације, могао би се сагледати у неколико тематских нивоа: игра, смех, машта, дечји несташлуци, кућни љубимци, флора и фауна, дочарани у конкретним антропоморфним сликама поетске имагинације.

Ма о којој теми да је реч, песникиња полази од става да се у емотивној сфери детета кристалише специфична и мало померена визија реалног живота, у складу са дометима његове перцепције и нивоом интелектуалне и емотивне свести. Игра је тежишни елеменат њене поезије о чему илустративно говоре стихови песме Детињство: “једна се чигрица / играла игрица / и била ми / најбољи друг“. И друге су песме из ове збирке компноване тако да за децу представљају забаву и радост, а за изучаваоце књижевности  естетски феномен који има вишесмерну стилску и идејну функционалност, за педагоге – да могу послужити као средство за реализацију васпитнообразовних циљева. Дете кроз игру на најбољи начин упознаје свет око себе, а све оно што воли и што ради, доживљава као вид неке игре. У поезији Зорице Пуновић срећу се и песме инспирисане стварима које дете не воли, или их доживљава као непожељан терет и обавезу коју ваља избегавати.  У атмосфери породице у којој одраста, оно налази узоре свога понашања, па игра у таквом амбијенту није само забава, већ феномен који благотворно делује на његову свест, стимулише хумано, неутралише и разара негативно и анимално. У својим песмама песникиња стимулише дете на размишљање, како би само учило и стицало добре навике за организован и уређен начин живљења. Зато је игра у њеним стиховима, не само забава и разбибрига, већ елементарна потреба дечјег одрастања, без које се не би могао замислити ни остварити чаробни свет детињства.

Тамо где има игре, има и смеха. Хумор је неизоставни мотив свих песама у којима аутор ствара аутентични свет своје фикције и на најбољи начин остварује своје педагошке назоре и дидактичке поуке. Смех је угодни плашт којим песникиња прикрива своју дидактику, јер зна да ће све оно што дете усвоји кроз игру и шалу, постати трајно знање и предмет његових размишљања и преокупација. У својим песмама она нуди изворну варијанту хумора, у којој се неке животне истине најбоље спознају у сфери апсурда, комике , нонсенса и фантастике. Комично је у дубинском слоју стихова, а однос  песникиње према изворима смеха показује њен смисао за естетско обликовање смешних ситуација. Смех се најчешће манифестује у понашању детета, у његовом односу према одраслима, према кућним љубимцима, а каткад у наивним представама његових погледа и асоцијација. Дечји смех у стиховима Зорице Пауновић је природан, спонтан и искрен; њени дечаци и девојчице се смеју доброћудно, простодушно и срдачно, а каткад и безразложно, али увек природно и добронамерно. За разлику од комике одраслих, чији је смех често намештен, притворан и снисходљив, а каткад ироничан и беспризоран, смех деце је израз њиховог тренутног расположења, што му даје тон естетске непоновљивости и  ненаметљиве супериорности.

Деца се често смеју, знатно чешће од одраслих. То песникиња зна, зато у своје стихове уграђује непатворан и чист, отворен и емотиван смех, без инвектива и сувишних парадокса, душеван и скакутав, бистар до нивоа на којем се огледају радости детињства и фазе спонтаног одрастања и сазревања. Комика говора, нонсенса и досетки говоре да се у песмама Зорице Пауновић осећају рефлекси најфинијих облика и тонова Змајеве поетике. Танка нит поуке уграђена је у етичку, хумористичку и естетску вредност стихова као један вид емотивног прочишћења од клишетираних педагошких принципа. Игра и смех се супституишу у антропоморфне слике предмета и појава, у филигранској игри речима које сугеришу став да не постоје окамењени обрасци хумора, ни универзална формула његове дефиниције. Хумор се у њеним песмама конкретизује као виши облик игре која супституише комику традиционалних и модерних песничких исказа у особен уметнички склад, далеко изнад баналног и прозаичног, као у песми Кука где се једна кука жали, јер се на њу све и свашта качи: “Закукала једна кука / а где да се ја окачим/ кад се свлачим“.

Однос деце и одраслих, удаљеност њихових погледа на живот и неизбежна искушења свакодневице, преливен је благим тоновима хумора, у форми какве досетке или анегдотске конструкције. Одрасли често греше кад захтевају од деце да се понашају у складу са њиховим погледима на свет, што имплицира индиферентност деце у сфери самообмане и вољног одлучивања. Стихови “Неваљале песме“ илустративно говоре о томе: “Тате нам служе да нас млате /кaд нам проради бујна машта / тетке да бране и да схвате /деда да прашта све и свашта“.

Стилски израз у стиховима Зорице Пауновић је течан и мелодичан, променљивог, лакокрилог ритма, оснаженог топлим бојама необичних детаља и израза, који одговарају узрасту и афинитету малог читаоца. На крају ваља рећи да песничка збирка Сваки Фазан фазу има, својом тематском и стилском структуром и богатством тема и порука, на најбољи начин едукује децу и нуди им много тога што она воле: игру, хумор, забаву и релаксацију духа.

                                                                       Проф.др Миомир  Милинковић