Vera kao temelj života u romanu Verujem u sutra autorke Jovane Čebo
Ni čuda nisu objašnjiva,
ali se dešavaju onima koji veruju.
– Paulo Koeljo
Vera je temelj čovekovog života, jer ako bi nestalo vere, odmah bi se ugasila i nada, a potom i smisao, nastao bi mrak i besciljnost bi preuzela kormilo nad tim brodom zvanim – postojanje. Da li živimo u materijalnom svetu, pa nam je duhovna komponenta marginalizovana ili smo navikli da se podrazumeva? Da li smo je potcenili, svesno skrajnuli, prepuštajući površnosti da glumi dubinu? Da li je bivstvovanje na zemlji obavezno patnja ili je zapravo jedno putovanje gde i sreća i patnja imaju svoju ulogu u izgradnji ličnosti? Na sva ova pitanja i na mnoga druga odgovara nam roman ,,Verujem u sutra“ autorke Jovane Čebo.
Simbolika naslova ogleda se kroz čitavu sadržinu romana, usponi i padovi glavne junakinje Tamare Savić deo su jedne vere, jer da nije padova ne bi bilo ni uspona, kao i obrnuto, jedno su drugom potrebni da bi tu veru učvrstili. Roman ima 46 poglavlja i kao klupko, retrospektivno prikazuje život junakinje, bacajući nas već na početku u nedoumice o daljem toku radnje. Konferencija za novinare, poznata spisateljica prvi put posle povlačenja iz medija govori o svom novom romanu i godinama dok je nije bilo na javnoj sceni. Tek tokom daljeg odvijanja radnje mi doznajemo tematiku romana, koji je zapravo i biografski,i kada završimo čitanje čini nam se kao da smo upravo pročitali roman o romanu, zapravo život o životu. Mlada i uspešna žena, umetnica, koja je imala teško detinjstvo u sirotištu, napokon ostvaruje svoje snove, ima krov nad glavom, voljenog čoveka, radi posao koji želi, u zenitu je svoje karijere i uspeha dešava joj se bolest koja joj otkriva da je sadašnji život samo privid, da one koje voli nisu takvi kakvim su se predstavljali, pred njom predstoji borba za goli život, ali i borba za povratak sebi. Vesti da boluje od raka su je potpuno slomile, ponašanje njenog partnera utuklo, ali podrška čoveka koji ju je prihvatio i pružio ljubav kakvu nikad nije osetila od roditelja, podrška oca Jovana, bila joj je svetlost u mraku, zvezda putevodilja u fizičkom bolu i psihičkom rastrojstvu. Niko nije imun , ali je dobrota garancija za novi početak. Njena dobrota ju je spasila, kao i dobrota ljudi, tih nekoliko ljudi koji su joj se našli u najtežim danima. Gubitak kose, nasilje koje doživljava od voljenog čoveka, mučnine, teret na duši, sve je to navodi da potraži sreću u drugoj državi, negde gde je niko ne poznaje. Isceljenje počinje kada čovek otvori srce, kada u njega poveruje, tako se i njoj desilo, i isceljenje, i nova ljubav, i sve ono što se čini nemogućim, ali je ipak moguće ako veruje. Danas, u toj površnosti, gde je i popularna psihologija instant, pojavi se roman koji se bavi savremenim životom, ali ga mnogo dublje prožima. Roman koji je prvenstveno, psihološki, egzistencijalni, potom i socijalni, i na kraju duhovno štivo. Psihološki, zato što se bavi unutrašnjim svetom junaka, posebno glavne junakinje; socijalni, jer se bavi društvom u celini, ali i društvenim slojevima, potom i temama poput zdravlja; egzistencijalni, jer postavlja pitanje ljudske egzistencije i duhovni, jer od početka do kraja narator u sentencama govori o duhovnosti, uzimajući za orijentir oca Jovana i mir manastira spram ljudi koji su izneverili poverenje, povredili najdublja osećanja i ostavili junakinju samu kada su joj pomoć i podrška bili najpotrebniji. Potrebno je poređenje, kako bi se jasno odvojila svetlost od tame, ali i utvrdilo da u svakoj tami ima svetlosti i u svakoj svetlosti tame, što su likovi u romanu i pokazivali. Oproštaj je jedna od tema koje je izdvajaju među mnoštvom ostalih, ali ovde je specifično to što glavna junakinja mora sebi naposletku da oprosti, da prihvati sebe i svoju veru u bolje sutra, ali što je najvažnije u – bolje danas. Tog trenutka kada je oprostila sebi počela je da diše punim plućima i tek tada je istinski mogla da oprosti i onima koji su je povredili, ali i da postavi jasnu distancu. Tu se nameće pitanje koliko smo strožiji u praštanju sebi, nego u praštanju drugima, pa onda budemo ljuti na sebe što smo im oprostili i shvatimo da nikada nećemo oprostiti drugima dok ne oprostimo sebi i naivnost, i poverenje, i nesmotrenost. Junakinja se trudila, kako pisac navodi: ,,da popravi ono što je pokvareno i kada bi to naštetilo njoj, nije se kajala“, to je mudrost duše, više nego uma. Kada sama sebi kaže ,,preživela sam″″ i jedva poveruje u to, ali da, preživela je i življa je nego ikada. I iako su svi ti udarci koje je donosio život i koje su joj priređivali ljudi slično unutrašnjem krvarenju ,,stradanje duše“, kako je opisano u romanu, ona je u tom stradanju spasavala svakog ko bi joj pružio ruku. Zapravo, priča o Tamari je jedna isceliteljska priča, smeštena u novi kontekst, savremeno vreme, a stara koliko i čovečanstvo, dovoljno aktuelna i od prevelikog značaja za rast ličnosti u vremenu kada se personalnost utapa u masi. Dok gledamo patnju oko nas, dok se gušimo u sopstvenoj patnji, potrebno je da znamo da sutra postoji, i da će jedino borba da nam pomogne da preživimo noć svog života, ma koliko nam se činilo da je bila duga i teška.
Stoga, roman ,,Verujem u sutra“ nosi snažnu poruku o novom početku, o veri i snazi čoveka da ustane jači, spremniji za život i da na tom putu u izgradnji novog sebe pruža ruke i drugima. Tako je i Tamara pružila ruke Peđi i pomogla njegovoj sestri, kao i Marta koja je nesebično pomagala ljudima u fazi lečenja raka, kao uspomenu na svog muža, koji nije uspeo da se izbori. Tako se na kraju romana otkriva pobeda života, a postavlja pitanje: da li smo veliki onoliko koliko praštamo? Zapravo, svako pitanje, koliko i svaki lik u romanu je s razlogom tu, kao i u životu, da jedni drugima budu lekcija ili spas. Kome je Tamara bila spas, a kome lekcija, duboko ćete promisliti dok budete čitali, a sasvim je sigurno da će neki likovi iz romana karakterno jako ličiti na ljude iz vašeg okruženja, pa ćete moći da ih razumete i prigrlite ili da im poželite ,,srećan put“, i na taj način će započeti isceljenje od svih onih kojima i nije mesto u vašem životu. Odbrojavanje kreće sad… U vašim rukama je sat.
Msr Nevena Milosavljević
Kada bol postaje jezik duše, a nada jedina reč koja nas drži živim
Postoje romani koji se čitaju. Postoje romani koji se pamte. A onda postoje romani koji se žive – stranica po stranica, dah po dah, suza po suza. Verujem u sutra pripada ovoj trećoj, retkoj kategoriji dela koja ne traže od nas samo pažnju, već potpunu predanost, spremnost da uronimo u život jedne žene koja je svaki dan morala da bira između toga da li će se boriti ili predati.
Tamara Savić – ime koje odjekuje kroz više od četrdeset poglavlja – nije junakinja u klasičnom smislu. Ona nije stigla na ovaj svet sa predodređenom misijom, nije imala mentore koji su je pripremali za veliku bitku. Ona je dete koje se probudilo u sirotištu i shvatilo da je samo. Potpuno, bezuslovno, zastrašujuće samo. I od tog momenta, svaki njen korak bio je korak ka preživljavanju.
Tamara Savić se ne rađa na prvoj stranici ovog romana – ona se bori da preživi. U priči Verujem u sutra, autorka nas vodi kroz lavirint jednog života koji se gradi na pepelu, gde se svaki korak unapred plaća cenom jednog koraka unazad, gde se svaka nada mora iznova otkopavati iz tame.
Ovo nije priča o siročetu koje je uspelo. Ovo je priča o ženi koja je, odbivši da bude žrtva, postala ratnica – ne zato što je želela, već zato što nije imala izbora. Autorka hrabro zadire u najdublje slojeve ljudske patnje: napušteno detinjstvo, zdravstvena bitka koja menja sve koordinate života, emotivno zlostavljanje, izdaju onih kojima smo najviše verovali. Ali ono što ovaj roman čini izuzetnim nije katalog patnje – već način na koji se priča o nadi koja ne umire čak ni kada bi svaki razuman čovek odustao.
Autorka nas ne uvodi u priču postepeno, ne gradi veliku napetost kroz prvih dvadesetak strana. Odmah, u prvom poglavlju, suočeni smo sa Tamarom koja stoji na ivici – metaforičkoj, ali možda i doslovnoj. “Zaokupljena životnom trkom, dotrčala je na kraj sveta.” To nije poetska figura – to je dijagnoza jednog života koji je izgubio kompas.
Struktura romana je maestralna. Četrdeset i šest poglavlja ne predstavljaju samo arbitrarnu podelu teksta – svako poglavlje predstavlja jednu etapu u Tamarinom putovanju. Negde se priča kreće linearno, negde skoči unazad ili unapred, kao da nam autorka želi reći: život nije hronologija, život je mozaik uspomena, trauma, isceljenja i ponovnog lomljenja.
Prvi deo romana posvećen je formiranju Tamarine ličnosti. Sirotište nije samo institucija – to je metafora za svet u kojem dete uči da ljubav nije data prirodom, već se mora zaslužiti, izmoliti, ukrasti. Scene u kojima Tamara sedi u ćošku sobe pune dece i sanja o boljim danima nisu sentimentalne – one su surove u svojoj jednostavnosti. Deca znaju biti okrutna, piše autorka, ali čemu pripisati okrutnost odraslih? To pitanje odjekuje kroz celu priču.
Ako postoji lik koji opravdava svaku pisanu stranicu ovog romana, to je otac Jovan. On nije stereotipni monah iz duhovne literature, nije neko ko izgovara mudre sentence i povlači se u svoj mir. On je čovek koji vidi. Koji prepoznaje bol pre nego što ga neko izgovori. Koji zna da nekada reči nisu potrebne – potreban je samo zagrljaj koji kaže: “Tu sam. Nisi sama.”
Njegov odnos sa Tamarom nije odnos sveštenika i vernice. To nije čak ni odnos oca i kćerke u biološkom smislu. To je nešto arhetipsko – odnos spasitelja i spasenog, ali i obrnuto. Jer otac Jovan ne spasava samo Tamaru. Ona njega spasava takođe. U njenim očima on vidi smisao svog poziva. U njenoj borbi on nalazi potvrdu svoje vere.
Najdirljivije scene romana su one u kojima njih dvoje razgovaraju. Autorka ovde pokazuje izuzetan talenat za dijaloške pasuse koji nikada ne klize u didaktiku. Kada otac Jovan kaže: “Sve dok nam gospodari nemir, uzalud mir tražimo oko nas” – to nije propoved. To je istina izgovorena u pravom trenutku, osobi koja je spremna da je čuje.
Njegova smrt nije samo gubitak lika. To je tektonski poremećaj u Tamarinom životu i u našem čitalačkom iskustvu. Stranice posle njegove smrti osećaju se drugačije. Teže. Praznijie. Autorka briljantno koristi tu prazninu kao narativni alat – mi, poput Tamare, osećamo taj ponor koji se ne može popuniti jer i mi gubimo nekoga ko je bio naš oslonac tokom čitanja.
Otac Jovan nije samo lik – on je svetionik u magli, ruka koja hvata kada sve klizi u ponor. Njegov odnos sa Tamarom predstavlja najčistiji oblik ljubavi: bezuslovna, nepoljulјana, ona koja ne traži ništa zauzvrat.
Ako je otac Jovan svetlost, Darko je senka. Ali ne zla senka – već ona složena, ljudska, razumljiva u svojoj ružnoći. Autorka ne čini grešku da ga predstavi kao jednodimenzionalnog negativca. Darko je proizvod svog vaspitanja, svoje nesigurnosti, svog straha.
Odrastao je u bogatoj porodici, ali emotivno je siromašan. Roditelji su mu dali sve osim onoga što mu je bilo potrebno – prisustvo, ljubav, potvrda. I sada, kao odrastao muškarac, on od Tamare traži ono što nikada nije dobio od roditelja. Ali problem je što ne zna da primi ljubav – zna samo da je uzima, crpi, isušuje.
Najteža scena romana – ona u kojoj Darko udara Tamaru – nije samo nasilna zato što je fizički šok. Nasilna je zato što dolazi u trenutku kada je Tamara najranjivija, kada se bori sa bolešću, kada bi joj njegova podrška značila sve. I umesto da bude oslonac, on postaje klizište. “Gadila sam mu se jer sam bolesna” – ta rečenica otkriva sve o njihovom odnosu. On nije voleo nju. Voleo je ideju nje, verziju nje koja mu je u datom trenutku odgovarala.
Njegova pojava kasnije u priči samo potvrđuje ono što smo već znali. On nije promenjen. I neće biti. Neki ljudi ne žele da se menjaju. Oni žele da se svet menja zbog njih. I u takvom uverenju ostaju da tavore – mali, nedovršeni, nesrećni.
Alek je možda najkompleksniji muški lik u romanu. On nije loš čovek. Nije nasilan kao Darko. Nije manipulator. Ali nosi svoj teret – smrt supruge, strah od gubitka, nemoć da se suoči sa tim strahom.
Njegovo otkrivanje Tamarinog ožiljka tokom intimnosti je moment koji lomi. Ne zato što je on grub – već zato što je brutalno iskren. “Suprugu sam zakopao, a tebe neka zakopa neko drugi.” Ta rečenica je nož koji pogađa pravo u srce. Ne samo Tamarino – naše takođe.
Ali ovde autorka pokazuje svu dubinu Tamarinog karaktera. Ona ne moli. Ne objašnjava. Ne brani se. Ona ustaje, oblači se i odlazi. Jer naučila je jednu tešku lekciju: neko ko te voli samo u lepim danima, ne voli tebe – voli svoju udobnost.
Alek nam pokazuje kako trauma jednog čoveka može da uništi šansu za sreću drugog. On nije zao jer ne voli Tamaru. On je tragičan jer voli svoju bol više nego bilo šta drugo.
Srđan stiže u trenutku kada Tamara više ne traži spasitelja. I možda je to razlog što njihov odnos ima šansu. On nije idealan – niko u ovom romanu nije. On ima svoje strahove, svoje ožiljke od prevare, svoju potrebu za kontrolom.
Ali ono što Srđana čini drugačijim jeste njegova spremnost da raste. Kada Tamara kaže da možda više ne može da ima decu, on ne beži. Kada joj ponovno pozli i ona krije to od njega iz straha, on se ljuti – ali ostaje. Čak i kada ga ona odbija, on pokušava.
Njihova ljubavna scena nije samo fizička. To je metafora za predaju. Tamara se konačno prepušta. Ne zato što je slaba. Već zato što je dovoljno jaka da rizikuje još jedan bol.
Ali autorka ne dopušta da ova priča bude lagana. Kada Tamara ponovo oseti simptome i sakrije to od Srđana, kada on otkrije istinu – on reaguje poput Aleka. Beži. I mi čitamo sa stegnutim srcem, jer znamo: opet je sama.
Ali onda dolazi trudnoća. I Srđan se vraća. Kasno, možda. Ali vraća se. I to je možda najrealističnija poruka romana: ljudi nisu savršeni. Oni greše. Ali neki od njih imaju hrabrosti da se vrate i kažu: oprosti.
Muški likovi – Darko, Alek, Srđan – nisu stereotipi. Oni su ogledalo naših strаhova: Darko, čovek koji voli samo dok je lako; Alek, koji beži od vlastite prošlosti praveći se da gradi budućnost; Srđan, koji ima hrabrosti da oseti, ali ne i da ostane. Svaki od njih nosi svoje ožiljke, ali razlika je u tome što Tamara svoje ožiljke nosi sa dostojanstvom, dok oni svoje koriste kao izgovor.
Autorka se ni u jednom trenutku ne ustručava da prikaže telesnu patnju, posebno u scenama terapije, gde čitaocu srce zastaje. Detalji su surovi, ali neophodni – jer jedino kroz njih možemo razumeti veličinu borbe. Kada Tamara gleda u ogledalo i ne prepoznaje sebe, kada broji dane između terapija, kada se nada da je mučnina samo prolazna – mi smo tamo sa njom, u toj sobi, u tom strahu.
Autorka ovde prelazi na teren koji mnogi pisci izbegavaju jer je nezahvalan, težak, lako može skliznuti u patetiku ili medicinski izveštaj. Ali ona nalazi savršenu ravnotežu.
Scene u bolnici, na terapijama, trenuci kada Tamara gleda u ogledalo i ne prepoznaje sebe – nisu eksploatisane radi drame. One su neophodne. Jer jedino kroz njih mi možemo razumeti transformaciju koja se dešava. Bolest nije samo fizička – ona je egzistencijalna. Ona postavlja pitanje: Ko sam ja kada izgubim sve ono što me čini onom što jesam?
Kada Tamari opada kosa, to nije samo kozmetički problem. To je gubitak dela identiteta. Kada ne može da izdrži više od sat vremena bez mučnine, to nije samo neprijatnost. To je gubitak kontrole nad sopstvenim telom. Kada joj kažu da verovatno neće moći da ima decu, to nije samo medicinska činjenica. To je krađa budućnosti koju je zamišljala.
Ali ono što roman čini izuzetnim je način na koji autorka prikazuje period posle lečenja. Mnogi pisci bi završili priču sa izlečenjem. Ali autorka zna da je to tek početak. Trauma ne prestaje kada prestanu terapije. Strah od povratka bolesti postao je Tamarin svakodnevni saputnik. Svaki bol u stomaku, svaka vrtoglavica, svaka mučnina – sve to budi paniku. I mi to osećamo sa njom.
Napad panike u avionu, kada ona misli da će se srušiti i da je možda bolest ponovo tu – to je scena koja bi mogla da bude u udžbeniku psihologije. Autorka perfektno hvata tu spiralu iracionalne, ali potpuno razumljive anksioznosti.
Ali najsnažniji trenutak romana dolazi na kraju, kada saznajemo za trudnoću. U svetu gde joj je rečeno da deca nisu opcija, gde je izgubila sve – ona dobija život. To nije jednostavan srećan kraj. To je čudo u koje se veruje samo kada si prošao kroz pakao. Ta beba nije samo nova nada – ona je dokaz da čak i kada nam kažu da nešto nije moguće, život pronalazi način.
Završetak romana je briljantno izveden. Trudnoća nije deus ex machina – ona je logična, emotivna i simbolička kulminacija svega što je Tamara preživela. Kada lekari kažu da Tamara ne može da ima decu, to nije konačna presuda. To je verovatnoća. A život se ne živi u verovatnoćama – živi se u mogućnostima.
Ta beba nije samo novi život. To je dokaz da čak i kada nam sve govori “ne”, postoji sila koja kaže “da”. Možemo je zvati Bog, sudbina, slučaj – nije bitno. Bitno je da ona postoji.
Finalna scena u kojoj Srđan stavlja ruku na Tamarin stomak, a suza klizi niz njen obraz – nije sentimentalna. Ona je zaslužena. Jer posle svega što smo prošli sa njom, suze nisu tuga. One su olakšanje.
Stil pripovedanja je vrlo dobro promišljen. Autorka koristi kratke, rečenice koje seku kada priča o bolu, a dugačke, kontemplativne pasuse kada Tamara traži smisao. Metafore nisu ukras – one su suština: led koji se topi u grudima, koren koji se ne da iščupati, more koje nosi u olujama. Svaka je pažljivo birana da odrаzi unutrašnje stanje junakinje.
Autorka piše jezikom koji je istovremeno poetičan i direktan. Njene metafore nisu ukras – one su suština. Kada govori o “brzaku” koji nosi Tamaru, to nije slučajno izabrana slika. Brzak je mesto gde voda postaje nemirna, gde se čovek mora boriti da ne potone. I to je opis Tamarinog života.
Dijalozi su prirodni, bez forsiranja. Ljudi ovde ne govore kao u knjigama – oni govore kao u životu. Ponekad nedorečeno. Ponekad sa puno ćutanja između rečenica. Ponekad sa rečima koje bole više nego šamar.
Autorka koristi i pripovedačke pauze – trenutke kada izlazi iz priče da nam se obrati direktno, filozofski. “Sve bude i prođe, ali tako prođe i život, prođemo i mi.” Te rečenice nisu didaktika. One su razmišljanja jedne žene koja je prošla kroz pakao i pokušava da nađe smisao.
Postoje trenuci kada jezik postaje sirova bol. Kada Tamara opisuje terapije, autorka ne štedi detalje: vene koje se ne mogu pronaći, podlivi na rukama, mučnina koja ne prestaje, osećaj da se gubiš u vlastitom telu. To nije prijatno čitati. Ali je neophodno. Jer ako hoćemo da razumemo trijumf, moramo razumeti i ponor iz kojeg se on podigao.
Postoje trenuci kada roman postaje težak za čitanje – ne zbog lošeg pisanja, već zbog intenziteta emocija. Autorka ne štedi čitaoca, ali to i nije njena dužnost. Njena dužnost je da kaže istinu, a istina je da život ponekad boli toliko da reči jedva mogu da ga dohvate.
Autorka svesno izbegava klasičnu linearnu naraciju. Priča skače kroz vreme – iz sadašnjosti u prošlost, ponovo u sadašnjost, pa u skoru prošlost. To nije greška – to je izbor. Jer i uspomene tako funkcionišu. One ne dolaze hronološki. One dolaze u talasima, izazvane mirisom, zvukom, rečju.
Poglavlja su različite dužine – neka kratka, neka duga. To takođe nije slučajno. Kratka poglavlja često opisuju intenzivne emotivne trenutke – kao da autorka zna da bi duže bilo previše bolno. Duža poglavlja su refleksivna, filozofska.
Postoje i temporalne elipse – preskakanja vremena. Između jednog i drugog poglavlja prođe mesec, šest meseci, godina. Autorka ne pokazuje svaki dan – pokazuje one koji su prekretnice.
Čitati ovaj roman nije lako. To nije knjiga koju otvorate pre spavanja da se opustite. Ovo je knjiga koja traži od vas spremnost da budete ranjivi, da osećate, da možda zaplačete.
Postoje trenuci kada ćete želeti da zatvorite knjigu jer je previše teško. Scena kada otac Jovan umire. Scena kada Darko udara Tamaru. Scena kada Alek odlazi. Scena kada Srđan beži od istine. Ali ako izdržite – na kraju vas čeka nešto retko u savremenoj literaturi: iskrena, zaslužena, neforsirana nada.
Ovo nije happy end u holivudskom smislu. Tamara na kraju nije “srećna zauvek”. Ona je trudna, ali ne znamo hoće li biti sa Srđanom. Ona je zdrava, ali ne znamo hoće li to ostati. Autorka nam ne daje savršen kraj – daje nam realan kraj. A to je mnogo vrednije.
Roman se dešava u Srbiji, ali teme su univerzalne. Sirotišta, bolest, emotivno zlostavljanje, strah od gubitka – to nisu lokalne teme. Ali autorka svesno ugrađuje lokalne elemente: manastir kao duhovno utočište, odnos prema veri, porodične dinamike.
Posebno je važna tema nasilja u vezi. Darko nije predstavljen kao monstrum – on je obrazovan, iz dobre porodice, privlačan. I to je možda najstrašnije. Jer nasilnici često ne nose etiketu “opasan”. Oni dolaze sa osmehom, sa obećanjima, sa prstenom.
Autorka takođe hrabro govori o zdravstvenom sistemu, o tome kako izgleda biti pacijent u teškoj borbi. Nema idealizacije – ali nema ni potpune kritike. Postoje dobri trenuci i loši trenuci.
Tamara je napuštena kao beba, zlostavljana kao dete, prevarena kao žena, fizički napadnuta, teško bolesna – i opet, ona nije žrtva. Jer žrtva je identitet, a ona odbija da ga prihvati.
Svaki put kada padne, ona ustaje. Ponekad sporije, ponekad uz pomoć, ponekad sama – ali ustaje. I na kraju, kada joj život dâ ono što joj je predstavljeno kao nemoguće (dete), ona to ne posmatra kao nagradu već kao nastavak priče.
Verujem u sutra je roman koji ostavlja trag. Završićete ga sa osećajem da ste prošli kroz nešto veliko, da ste bili svedoci transformacije koja se ne dešava preko noći, već kroz godine borbe. Tamara na kraju nije “izlečena” u smislu da je sve zaboravila – ona je izlečena u smislu da je naučila da živi sa svojim ožiljcima.
Ova knjiga nije za one koji traže laganu literaturu. Ovo je knjiga za one koji veruju da književnost može da leči, da nam pokazuje put kada smo izgubljeni, da nam govori istinu čak i kada boli.
Ovo je roman za sve one koji su se ikada osećali sami. Za sve one koji su se borili sa bolešću – svojom ili nečijom ko nam je blizak. Za sve one koji su bili izdani od strane ljudi koje su voleli. Za sve one koji su ustajali svako jutro i pitali se: Zašto? Ali ipak ustajali.
Tamara Savić će ostati sa vama dugo nakon što zatvorite knjigu. Njena priča će vas proganjati. Ali ona će vas i inspirisati. Jer ako je ona mogla – možda možete i vi.
Autorka je uspela u onom što je najteže – stvorila je živ, dišući lik koji bi mogao da hoda ulicom pored nas. Tamara nije savršena. Ona greši, sumnja, pada, ponekad odustaje. Ali ona je stvarna. I to je njeno najveće dostignuće.
Gordana V. Opalić, književnica
