U pripremi roman ”NE REMETITE MI MISAO ” Melihe Miljević

SEĆANJE NA ŽIVOT

Prošlost je tek početak početka,
a sve što jest i sve što je bilo tek je osvit zore.
-Herbert Džordž Vels.

Prvi susret sa romanom Ne remetite mi misao, spisateljice i pesnikinje Melihe Miljević, bio je prepun očekivanja, ako imamo u vidu da je njen prvenac Čiji je greh? u visokom rangu moderne proze, a i sam naslov Ne remetite mi misao je zagonetka, koju čitalac odmah poželi da odgonetne. A to čini svim čulima pažljivo čitajući i prateći misao glavnog junaka, koja i obrazuje prozni diskurs i semantički određuje tok radnje.
Glavni junak priče je Ronald ili „Gospodin Rony“, koji je pisac, retrospektivnim postupkom, u vidu memo-ara, govori svoju životnu priču, koja se prepliće sa pri-čama njemu dragih ljudi, pa nam tako otkriva pojedine događaje iz više perspektiva, što čitavoj knjizi daje bogati sadržaj i osebujnost karaktera likova. Ono što je najbitnije za jednu knjigu je prostorno-vremensko rasto-janje sa kojeg se posmatraju događaji i likovi, odnosno predmet radnje. U ovom romanu narator poćinje priču u sadašnjem vremenu, momentu zbivanja, u kome nas upoznaje sa trenutnim okolnostima u kojima se glavni junak nalazi, počevši od atmosfere u bolničkoj postelji, a onda i života koji se odvija oko nje, u samoj sobi i bolnici. „Gospodin Rony“, kako ga je oslovljavala me-dicinska sestra Eva, koju na samom početku pisac uvodi u delo i preko nje nam otkriva i ime glavnog junaka, pa nam time jasno stavlja do znanja da je njena uloga jako bitna u čitavoj priči i da će se o njoj tek govoriti, kako tok radnje ili misli bude odmicao. Iz perspektive pasi-vnog posmatrača, koji život, na prvi pogled samo po-smatra, jer zbog svoje bolesti je invalid, samo skelet i čaura u belini bolničke postelje, ali na drugi pogled, sa one strane uma, njegov unutrašnji život buja i bokori se svakim udisajem. Jer, svaki momenat svojih poslednjih udaha on koristi da prizove sećanja ili da snažno oseti svaki zvuk i pokret u njegovom vidokrugu, jer je to sadašnjost, to je ono što podseća da je živ. Radnja, koja se logikom misli odvija unutra, u čovekovom umu, čitav je život unutra, a beživot spolja, telo bez pokreta, biljka koja zavisi od nege baštovana, dok njegova svest piše memoare, urezuje ih kao duborezom u priču, koju će neko nekad pročitati, a ona će mu možda promeniti život.
Svaki pisac, kao i Rony, nada se da će čitalac zatvarajući stranice njegove knjige biti duboko dirnut, sateran u ugao preispitaivanja sebe i svog delovanja u okolini i što je slučaj sa ovom knjigom, potrešen svom silinom bića poželeće da zagrli sve svoje bližnje. Jer, Bog zna da li će imati prilike da dokaže i pokaže sve ono što mu u srcu počiva. Kontekstualni okvir bi zato i bio to, da shvatimo svrhu svog postojanja, jer bogat je čovek koji je voleo, samo naše postojanje i bivstvovanje na zemlji nije uzaludno, svaka osoba ostavi neki trag za sobom. I ova knjiga je pravo otelotvorenje rečenog. Ukrštanjem nekoliko priča, koje takođe retrospektivno osvetljavaju delove celokupnog romana, mi jasnije mo-žemo sagledati događaje i razumeti ih, tako i postupke likova u određenim situacijama. Za misaonu izgradnju fabule potrebna je nit koja priče povezuje, a to je upravo misao, logičkim sledom uspostavljena, bez mnogo odstupanja i improvizovanja, kao što je slučaj u roma-nima toka svesti, što ovaj roman bitno razlikuje od te književne epohe, ono što je takođe razlika je i to da se romani toka svesti pišu samo u prvom licu jednine, ali bez obaveze da tumači ili objašnjava, već samo da služi kao medij neposrednog prikazivanja događaja. Likovi ne učestvuju aktivno, niti utiču jedni na druge. To sva-kako nije slučaj sa ovom knjigom, jedino što se može povezati sa minulim književnim pravcem je tok misli, s tim da su u Melihinom romanu misli svesno odabrane, sugestivne, nalik na unutrašnji monolog, koji biva pre-secan dijalozima i monolozima drugih likova romana. A sve zajedno ovaj roman čine jedinstvenom tvorevinom, hibridnog žanra. Stiče se utisak kao da likovi žive pa-ralelne živote, mnoštvo minulih momenata oživljavaju govornim činom, ali gotovo uvek dajući prerogativ stva-rnosti.
Ako sumiramo radnju kjige u kratkim crtama, ima-mo životnu priču satkanu od niza tragedija, sa malo le-pih trenutaka, ali neizmerno dragocenih, gde glavni ju-nak gubi svoju ljubav Anu, što je i glavna okosnica radnje. Daljim praćenjem događaja i toka misli, imamo kao na dlanu njegov život nekoliko godina unazad, od posla advokata, smrti majke, oca, upoznavanja Ane i njene životne priče, pa do gubljenja najdraže. Ana ta-kođe govori o svojim gubicima, o nesrećama koje su je zadesile, o porodičnim tragedijama, intrigama, svojim duševnim ponorima, sa njenom pričom ukrštaju se priče njene sestre Sare, Demisa i Saše, koji su bili imperativ u razotkrivanju života njene sestričine Lane. I sve te priče, pogledi su iz uglova koji su bili neosvetljeni, namenjeni čitaočevom oduhovljenju i transformaciji ličnosti, izazi-vajući duboku empatiju i nesumnjivo krivicu, onda i prosvetljenje. Misli u fragmentima, koje oblikuju formu romana duboko su utkane u srž pripovedanja. Čitalac će prepoznati i važnost medicinskih pojmova, objašnjenih u fusnotama, kako bi mu bilo lakše da razume kroz kakve su, pored psiholoških patnji, i fizičke patnje ose-ćali likovi romana. Ako bismo s pozitivističkog aspekta osvetlili roman, ne bi bilo teško da pomoću biografskih podataka spisateljice odgonetnemo otkuda joj pozna-vanje medicinskih pojmova i uopšte psihologije pa-cijenata i medicinskog osoblja. Možda je od izuzetne važnosti pomenuti da je Meliha bila deo medicinskog osoblja na jednoj klinici u Australiji, gde su često boravili pacijenti, koji su bili stari i nemoćni, a sa druge strane je i sama Meliha bila pacijent i bila je na klinici često, zbog više oboljenja, pa otuda i jako dobro po-znaje teškoće i psihološke patnje koje proživljaju pa-cijenti. Sva ova saznanja su od velike pomoći da razumemo potrebu pisca za razradu ovih fenomena u priči. To nas još može navesti na pomisao, da je i samoj Melihi od nekog pacijenta, kao i sestri Evi, poverena slična priča, pa je rešila da je sačuva od zaborava. Uostalom, pisac je taj koji jedini zna tajnu svog dela.
Saznajno, vidjeno i doživljeno biva misaono pro-dubljeno i udenuto u sadržinu knjige, ti prelazi iz sada-šnjosti u prošlost, taj tok reke misli biva fino presecan, bez teškoće praćenja radnje. To govori o neverovatnim sposobnostima i veštini pisca da bez mnogo muke vodi radnju. Sve priče, ti delovi slagalice koji su falili u ne-kim momentima, bivaju nadomešteni, radi zadovoljenja čitaočeve radoznalosti. Vešto i smisleno, gotovo uvek neočekivano, što daje posebnu draž čitanja svakom receptijentu. Kad u njemu probudi istraživačku misao, logičko povezivanje i koherentnost pažnje. Ono što ovaj roman estetički čini prijatnim je i sam stil pripovedanja, umetnički senzibilitet same spisateljice, koji odaje sjajni poetski izraz, prijatni melodijski fon, koji je sinteza svih podneblja u kojima je živela naša spisateljica. Od Bosne, Srbije, Crne Gore, pa sve do Australije, otuda imamo veliki broj anglizama u romanu. Spoj kultura, jezika i lepota manira, koja je sigurno potekla od ku-ćnog vaspitanja, odraz je potrebe za elementarnim dostojanstvom. U ovom romanu nećete naći psovke, ljude sa lošim karakternim osobinama, u njemu su svi ljudi u potrazi za razumevanjem, za prihvatanjem različitosti i uopšte prihvatanjem ljudi u porodične krugove, koji vrlo često i nisu povezani rodbinskim odnosima, ali su vezani dušom, koja je često i najbitniji faktor zbližavanja među ljudima. Moralna načela, gde su i oni koji su zgrešili prigrljeni razumevanjem i praštanjem, jer svi smo mi potencijalni grešnici, neo-bičan izraz učtivosti likova i samokontrole, iako su ra-zličitog karaktera, svi teže ka onom najboljem u čoveku. Ta plemenita familijarnost, davno izgubljena građanska sreća i ljubaznost. Sve ono što ljudi pamte kao bolje vreme, a kao da se silovito trude da se što više udalje od njega.
Samo monološko načelo, mogli bismo naslutiti da je u svrhu razumevanja ljudi oko sebe, jer svaki čovek je svet za sebe, sa sopstvenim usponima i padovima, kao i protagonisti radnje romana, koji kao da se nalaze u ne-kom ugodnom snu, da bi veoma brzo bili deo na-jstrašnijeg košmara. Psihološki profil ljudi koji gube drage osobe, njihovo prihvatanje smrti bližnjih, traženja smisla života poslenesreća i neodustajanje od sutra. Ono što posebno krasi ovaj roman je čulnost, ljubavni senzi-bilitet, prigušeni eros, opisi dodira, pogleda, želje, ustre-ptalosti između muškarca i žene. Pomešani osećaji gla-vnog junaka, koji dodire medicinske sestre Eve dok ga kupa ili hrani poredi sa dodirima voljene Ane, iako je pacijent, koji ne može samostalno brinuti o sebi, on u tim, na prvi pogled sasvim svakodnevnim radnjama koje su prisutne u svakoj bolničkoj ustanovi, oseća više naklonosti. U jednom momentu čak i pomišljajući da bi tu ženu mogao i jednako voleti, samo da je zdrav:
Nekad imam podvojene osjećaje prema njoj, pa je mješam po dodiru sa Anom ili nesuđenom sestrom koju nisam imao, ili ljubavnicom, koja bi bila da sam zdraviji, ko zna..
Opisi poljubaca, dodira, strepnje, uzvišenog spoja dva bića, sve su to momenti koji bogate ljubavne priče u romanu, izazivajući u čitaocu najnežnija osećanja, za potpuno razumevanje bliskosti između muškarca i žene:
Oči su nam se spojile iza tih vrata i dotaknuh vršcima prstiju žeđ moju, tvoje usne. Meke, tople, ra-zmaknute do bjelila zuba, koji su iza osmjeha slali dobrodošlicu. I tad prignuh lice tvom i napih se poljupca kao izvorske vode…

Gotovo poestski uzvišeno, mešaju se imperfekat i aorist u pripovedanju, što pripovednom tonu daje još finiji izraz i melodiju. Taj uzdržani eros, slike koje izaziva u našoj svesti, svakako je uvek primamljiviji od onih opisa koji bivaju ogoljeni do vulgarnosti. To kod Melihe ne možete naći, njena proza je onaj stari krik klasicističke prefinjenosti, sa primesama elemenata pro-ze koja je kod nas pisana između dva svetska rata, u usponu građanskog društva, gde se neprikosnoveno držalo do moralnih načela.
Ono što je svakako najautentičnije i jedinstveno što nam donosi Melihina proza svakako je fon izraza, a zatim ta neobična tvorevina i povezivanje žanrova, gde ne postoji jedan pod koji bismo mogli podvesti ovaj roman, a to nam govori o nebrojenim mogućnostima autorke, koja izlazeći iz granica sopstvenog iskustva života daje tako uverljivu priču čoveka na izmaku svog života, koji žuri da zabeleži sve fragmente uspomena na uštrb i u vidu testamenta, onima koji na polici u knjižari ili biblioteci posegnu baš za njegovom knjigom.
Vreme je svemu svedok, ali ne i sudija, kako je Vilijam Fokner rekao:
Satovi ubijaju vreme… Vreme je mrtvo u onom trenutku kada ga te male stvarčice otklikaju. Vreme oživi jedino kad satovi stanu.
Jer, nekome je dovoljan trenutak da prigrli svu lepotu postojanja, a nekom čitav život proleti u magnovenju i kad se osvrne, već je kasno za kajanje. A u ovoj knjizi ćete upravo videti kako izgleda kada se i jedno i drugo desi, ali ono što je izvesno najveća vre-dnost koju nam može ova knjiga pružititi je dokaz svrhe postojanja i da smo svi nesumnjivo jedni drugima potrebni u životu, da svojim postojanjem bogatimo život ljudi koje srećemo.

Nevena Milosavljević,
prof. srpske književnosti i jezika

„NE REMETITE MI MISAO“ – BEZGLASNO VAPI GOSPODIN RONY, JER ŽELIM ZAVRŠITI ZACRTAN CILJ

Posle romana Melihe Miljević „ČIJI JE GRIJEH“, nisam očekivala da autorka može napisati još nešto, a da je kvalitetnije, jеr sam smatrala da je u proznom iskazu dodirnula vrh. Međutim, rukopis ovog novog romana – „NE REMETITE MI MISAO“, očigledno me je dema-ntovao. Ukoliko površno čitamo ovo štivo, može nam sličiti na ljubić, odnosno roto roman, ali budemo li bar malo napregli moždane vijuge, shvatićemo da se pred nama nalazi jedan veoma solidan i višeslojan roman. Gospođa Meliha Miljević, kao da je namerno konce-pciju ovog dela osmislila tako da zadovolji ukus svih struktura čitalačke publike. Tako, oni čitaoci koji teže za razbribrigom imaju pred sobom jednu bajkovitu ljuba-vnu priču sa zapletima, komplikacijama i preprekama, da bi se na kraju Gospodin Rony i Ana silno zavoleli, sve dok ih Anina smrt nije razdvojila…
Smatram da je autorki kostur ove fabule poslužio kao pontonski most ka višeslojnom pripovedanju. Pri tom Meliha Miljević vodi računa o različitim tipovima ljudi. Na primer neke osobe čitanjem ne teže samo trenutnom i površinskom zadovoljstvu, već žele doživeti umetničku katarzu; Drugima je cilj širenje saznanja o segmentima sa kojima se nisu susretali u životu, a teže eudajmonizmu. Isto tako svi oni koji žele razmatrati osnovna pitanja egzikstencije, naćiće ovde jedan od mogućih odgovora, a mogu u pauzama čitanja, sa svo-jim prijateljima, ili pak u mislima raspravljati i sa autorkom o životu uopšte, o smrti, porodici i vrstama srodstva, sudbini, ljubavi, eutanaziji, etičkom kodeksu sudija i advokata, medicinskog osoblja, prosvetnih ra-dnika i ostalih profesija. Ova pitanja, kao i ponuđene odgovore autorka je smestila u misli i pripovedanje Gospodina Roniyja.
Roman počinje u prezentu, a kao mesto autorka je odabrala bolnički ambijent (u kom se primenjuje pali-jativno zbrinjavanje); Tu je Gospodin Rony (narator), prikovan za krevet, sa telesnim funkcijama svedenim na nivo tek rođene bebe, ali usput i sa ogromnim bolovima koje trpi: Doduše, priroda njegove neizlečive bolesti (Amiotrofična lateralna skleroza) ne oštećuje čulo sluha, vida i mirisa; Takođe ostaje očuvana bistrina svesti. Gospodin Rony, odbrojavajući zadnje dane postavio je sebi cilj da još jednom prođe i memoriše sve bitne do-gađaje u sopstvenom životu i životima njemu dragih osoba (naročito voljene supruge Ane). Poslednji dan svog života Gospodin Rony provodi u sobi drugo-razrednog hotela, gde u momentu primanja injekcije za eutanaziju, još jednom brzinom svetlosti odmotava celo-kupnu svoju životnu rolu. Po mom mišljenju, Ana je glavna junakinja ovog romana, a oko nje su svi drugi – njoj dragi likovi – u koje spadа i Gospodin Rony… Melihin pripovedač Gospodin Rony, zbog smrti so-pstvene majke, postaje svestan konačnosti ljudske egzi-stencije. „Sjedio sam i dugo razmišljao o prolaznosti života. Rijetko smo i svjesni da živimo i svakim danom nestajemo i smanjujemo broj godina koje su nam preo-stale dok svakodnevno trčimo za obavezama. Još rjeđe sebi učinimo dovoljno radosti ili poklonimo nekoliko opuštenih i sretnih dana koje bismo pamtili. Danas sam odlučio da činim ono što će me usrećiti.“ (20.str). Ubrzo na bolesničkoj postelji očeva zadnja reč je bila: „živi“, kao proizvod do tog trena izgovorenih poslednjih reče-nica u kojima njegov otac izosi mišljenje da je uzalud ceo život ispravljao krivdu, jer pravde nema. Usput podržao je svog sina da napusti advokaturu i posveti se pisanju, jer to Ronyja čini ispunjenim. Poput filozofa Hajdegera, autorka zastupa tezu o nepravom i pravom odnosu prema životu i smrti. Naime, sve dok nas smrt ne dotiče, mi je doživljavamo da „tamo neko umire“. Tek kada se suočimo sa gubitkom drage osobe, ili smo u smrtnoj opasnosti, mi počinjemo da imamo pravi odnos prema smrti: „I ja sam konačan – umreću“. „…čovek uglavnom umire sam i bez društva životnog saputnika… Možda je i dobro živeti sve dok se ne ispuni plan…“(27.str.) U pravu je, jer uglavnom živimo dok imamo ciljeve i želje. Po autorkinom mišljenju ljubav i planovi za sutra su osnovni motivi da živimo. Na primer Ana, posle smrti voljenog supruga živi zbog ljubavi pre-vashodno prema sinu; A, kada gubi i sina, onda živi zbog ljubavi prema roditeljima i sestri, jer je svesna da bi ih njena smrt unesrećila. Pa, Gospodin Rony, posle gubitka voljene supruge Ane nalazi snagu da živi, jer joj je dao obećanje da će voditi računa o njenoj sestričini Lani. A, kada taj zavet ispuni, onda krajnjim naporima i dalje diše, a sve da bi ispunio cilj što opsežnijeg memo-risanja velike ljubavi između Ane i njega. Za sretan život je važno i odabir profesije, kao i uspeh u njoj. Očigledno Gospodina Rony otac je voleo pravdu, zato je i otvorio advokaturu i ujedno sina usmerio u tom pravcu. Veoma profesionalno i požrtvovano je obavljao posao advokata, da bi na kraju shvatio da pravde nema. Tako kod njega gubitak voljene supruge i razočarenje u mogućnost pravde, a usut i bezpotrebnost da brine o sinu, jer je Rony odrastao i nije mu više neophodan; Njegov otac pošto je ostao bez ciljeva odlazi… Autorka romana smatra da je duša besmrtna. Posle smrti u ovom trodimenzionalnom mestu, prepunom suza, boli i patnji (uz retke trenutke radosti i sreće) duša napušta telo, te oslobođena i laka nastavlja u bezvremenu, noseći sa sobom sećanja na ovozemaljsko postojanje. „Moje disanje skoro da više nije ni funskcionsalo, pa sam u ovim časima retrospekcije događaja koji su mi dolazili i jezdili mislima kao polupijane ptice, šparao kisik preo-stao za život mozga, jer sam želio svaki trenutak svijesti iskoristiti za sjećanja koja će sutra zgasnuti i ostaviti me da ih ponesem u memoriji duše koja neće kao tijelo nestati, nego će lutati slobodna od bolesne ljušture kostiju i mišića, koji ne slušaju mozak.“ (325. str.) Iz ovog citata, pored besmrtnosti duše, autorka zastupa stav da je pokretač zadržavanja duše u bolnom telu mo-tivisano ciljem. U romanu Melihe Miljević jasno se oseća tačnost one narodne poslovice: „Kada ti je sve potaman stavi kamičak u cipelu da te žulja.“ I zaista svi njeni likovi, od Ane, pa preko Gospodina Ronyja, Sare, Davida, Eve, oca i majke, imali su trenutke uzleta; Mnogo toga im se događalo bajkovito, da bi se onda na svu tu lepotu življenja sručio razorne moći uragan…
Autorka je dobro opisala sindrom praznog gnezda, kao i problem šta sa roditeljima koji su, zbog bolesti, ili starosti postali nemoćni. U većini slučajeva deca nisu u mogućnosti da brinu o roditeljima, jer su zaposleni i dodatno imaju obaveze prema sopstvenoj deci. Meliha Miljević zastupa stav da je dom za ostarela lica, ali uz često obilaženje starih roditelja veoma povoljno rešenje.
Na primer, Ana će ići redovno u posetu majci, koja je na žalost i ne prepoznaje… Po Melihi sklad u jednoj porodici se postiže ljubavlju. Anini roditelji se vole i ne pada im teško što ne mogu roditi drugo dete, jer nalaze rešenje u usvajanju Sare, kako bi Ana imala sestru. Svo požrtvovanje i brige, oni će ravnopravno deliti na Anu i Saru, što je dokaz da adaptivno srodstvo ima jačinu krvnog srodstva. Pa i Ana, kada joj bude Sara na sa-mrtničkoj postelji odala strašnu tajnu da je Lanu začela, ne sa svojim mužem, već sa Aninim Davidom, u noći greške…prašta Sari i brine o Lani, kao da joj je kći. Da bi posle i sam Gospodin Rony, kada ode i Ana, pazio i brinuo o Lani kao da joj je biološki otac.
Opet kao ustaljena matrica takvog ponašanja je ljubav: „…a sve što ti voliš i što ti znači, znači i meni mnogo više… Oboje smo doživljavali iscjeljenje i oslo-bađali se okova, koji su nam sapinjali ruke bez zagrljaja, i topline onog drugog… Ana je energijom koja je isijavala iz njenog bića i ćutnjom, znala grliti toplije i snažnije nego ijedna žena koju sam poznavao. Prstohvat njene ljubavi mi je otvarao neviđene radosti. Osjećao sam se silno važan i tako raskošno bogat. I bez tjelesnog dodira me je grlila magija čudesne žene. Trebalo je čuvati od svih lahora i uragana, koji bi je mogli polju-ljati.“(261. str.) Iz ovog fragmenta možemo zaključiti kako Meliha Miljević poima ljubav u užem smislu reči. To nije obično telesno spajanje. Dovoljni su i nežni pogledi, tanani doddiri, kao i ćutanje u dvoje. Doduše, autorka zastupa shvatanje da se može više puta voleti u životu. Tu je u saglasju sa narodnom poslovicom: „Gde je nicala trava, opet će nići. Iz kamena nikada nije nikla trava, niti može da nikne.“ Tako i Ana, bez obzira što je mnogo Davida volela, posle dugih godina samoće ponovo će zavoleti Gospodina Ronya: „Rijetko sam da-vala maha mojim unutrašnim borbama da se raspla-msaju i stvore čežnju za zagrljajem, jer davno obećah i sebi i Davidu da me druga ruka nikad neće zagrliti, niti drugo tijelo nemire umiriti… Nisam tad znala da ću te sresti, moj dragi i premili Ronny.“ – rekla si mi u pauzi izmedju dva gutljaja kafe i brzo nastavila priču koju sam slušao osjećajući duboki bol za tobom i svim izgu-bljenim što ti je sudbina uzela.“(182. str.) Tako nešto se moglo dogoditi i Gospodinu Ronyu. On iskreno sam pred sobom priznaje sebi da nije siguran, šta bi se dogo-dilo kada je Eva u pitanju, da sticajem okolnosti nije ovako teško bolestan. Zaključuje da bi možda i bio u stanju da je voli, kao što je voleo Anu… Meliha Millje-vić smatra da su mnoge bolesti nastale, ili se pogoršale zbog stresova, znači psihosomatski. Recimo Rony, po-sle pogibije Ane oboljeva od ALT, a da po genetskim činiocima nije imao osnova. Ili, Anina majka pada još dublje u demenciju – kao da se zaboravom branila od tragičnih događaja koji su snašli njenu porodicu… Go-spodin Rony je svestan nehumanosti, kada se neizlečivi bolesnici mnogo muče, a život im je sveden na vege-tiranje. Zato je on, dok je još mogao govoriti, i ispričti joj ceo svoj život (kao na početku ljubavne veze Ana njemu…) zamolio Evu da mu pomogne da se nad njim obavi eutanazija. Naravno, kao negdašnji advokat sve je obezbedio da Eva i konkretni izvršioci eutanazije ne odgovaraju pred sudom. Ipak rešenje ovog pitanja, odnosno dozvola za eutanaziju je veoma kompleksan problem. Jedan od razloga je moguća zloupotreba, a drugi što nijedna religija ne dozvoljava samoubistvo. A, tamo negde u opštem smislu reči eutanazija bi se mogla svrstati u oblik suicida. Po dogmama svih priznatih monoteističkih religija bog nam uvek da onoliki tovar na leđima koliko smo u stanju da teglimo… Znači i najteže muke moramo podneti, jer to ima neke razloge, takva nam je sudbina… „Gospodine Rony, samo Vi meni kažite šta biste voljeli da učinim, i ja Vam obe-ćavam i bez pravnika i bez poklona sve to ispoštovati! Koliko su mi te njene riječi značile. Moram se boriti protiv kraja koliko god duže mogu, radi vas dvije, tebe i Eve, moja Ana.“ Gospođa Meliha Miljević je plastično opisujući bolnički ambijent, predočila da ti bolesnici, bez obzira što veoma često ne mogu govoriti, kontro-lisati rad mišića, nemaju izgubljena čula. Prema tome, oni sve vide, čuju i osećaju. A, čak i kada su u komi prema njima se moramo ponašati poštujući Hipokratovu zakletvu. Eva ima topao odnos prema bolesnicima. A, Anin otac je bio predan prosvetni radnik. Nesretni slučaj njegovog učenika je uticao da se on više nikada ne oporavi, a dok je radio brinuo je o svojim učenicima, kao da su njegova vlastita deca. S obzirom da je Meliha Miljević i poetesa, ne iznenađuje me što njen roman – NE REMETITE MI MISAO vrca od snažnih i dubokih emocija. A stil izražavanja joj je prepoznatljiv po je-zgrovitim mislima, sa veoma često upotrerbljenim origi-nalnim i dobrim metaforama: „Panika je pištala u meni dok sam joj govorila da ne brine, da ću odmah krenuti kući.“(102 str.); „A samo čekanje da se moj mališa pro-budi i da mi jave me je pokretala i srljala sam iz sata u sat, slušajući otkucaje nade u mojim venama… Sad sam ostala kao prah od sitne srče prosute po cesti.“ (129. str.) „Naši roditelji su bili s njom. Bili smo ćutljivi nakon sahrane. Šta smo više imali reći poslije ovog dana mučnog i dugog, kao da je krake neke velike i strašne životinje posudio i sjedio čuvajući stražu nad jazom tu-ge koja nas je zapljusnula.“ (161. str.) Upravo tako auto-rka filigranskim umećem pripoveda nam o junacima romana, njihovim karakternim osobinama, izgledom i saudbinom koja im je natovarila samar na leđa, baš toliko težak, koliko su oni ustanju da izdrže…
Toplo i sa zadovoljstvom vam preporučujem ovaj roman. Nadam se da ćete ga u jednom dahu pročitati, posedovati u ličnoj biblioteci, a i da ćete sugerisati vašim prijateljima da pročitju ovo veoma vredno delo Melihe Miljević.

Jelica Ivanović,
diplomirani filozof
Paraćin, 22.april 2019. Godine

ŽIVOT, SMRT, OPROŠTAJ I LJUBAV U PROZI MELIHE MILJEVIĆ

Melihu sam upoznala kao pesnikinju, čitajući njene pesme koje je objavljivala na pesničkim grupama na Fejsbuku. Dirnula me duboka misao izrečena i napisana u ritmu sevdalinke… A onda je objavila prvu priču i ja sam se zaljubila u njenu prozu… Rođeni pripovedač. Zgrabi vas i ponese i čitate tu priču u dahu… Nakon ova dva romana ostajem pri svojoj konstataciji da je Meliha vrstan pripovedač i s nestrpljem očekujem treći.
Prvi njen roman „Čiji je grijeh“ dobila sam kao rukopis u elektronskoj formi. Volim da čitam, ali ne vo-lim da čitam za računarom – volim da stavim knjigu u krilo, zavalim se udobno u fotelju, omirišem specifičan miris knjige i tako čitam. Melihin sam rukopis u elektro-nskoj formi pročitala u dahu, jer me je znalački svojim pripovedačkim darom „uvukla“ među junake svoje priče i nisam mogla da stanem sa čitanjem.
Sa rukopisom drugog romana „Ne remetite mi misao“, a znajući za mogućnost da me priča ponese i da je pročitam u dahu, namerno sam pravila pauze u čitanju i gustirala priču deo po deo, jedva se zaustavljajući da ne progutam priču odjednom, želeći da tu istu priču či-tam u različitim raspoloženjima, da bih i Melihu kao pisca i pripovedača što više sagledala u toj ulozi, a ne u ulozi divne i mudre moje prijateljice.
Dok se u prvom romanu „Čiji je grijeh?“ Meliha bavi ženskim pitanjem u tradicionalnom i patrijarha-lnom okruženju Balkana, roman „Ne remetite mi mi-sao“ je po temi vrlo aktuelna priča o poslednjim danima nepokretnih bolesnika – osuđenika na smrt u mukama
„Moje disanje skoro da više nije ni funskcionsalo, pa sam u ovim časima retrospekcije događaja koji su mi dolazili i jezdili mislima kao polupijane ptice, šparao kisik preostao za život mozga, jer sam želio svaki trenutak svijesti iskoristiti za sjećanja koja će sutra zgasnuti i ostaviti me da ih ponesem u memoriji duše koja neće kao tijelo nestati, nego će lutati slobodna od bolesne ljušture kostiju i mišića, koji ne slušaju mozak“
Narator priče je gospodin Roni, oboleli od autoi-mune bolesti ALS – a – amiotrofične lateralne skleroze koja mu lagano oduzima moć kretanja, gutanja, govora I disanja… Za razliku od tela koje mu otkazuje poslu-šnost, misao gospodina Ronija je jasna I on uz pomoć misli svesno proživljava svoj život još jednom, a kroz tu priču proživljava i životne priče svojih najmilijih – Ane, žene koju neizmerno voli, Lane – nesuđene ćerke, čak i Eve – medisinske sestre koju upoznaje u ustanovi u koju je smešten I koju posebno ceni I voli…
„Čujem po zvuku koraka koja je od sestara jutros u smjeni, na ovoj strani hodnika gdje su smješteni muški pacijenti koji broje zadnje dane, sedmice ili mjesece.
Ovdje leže pretežno nepokretni ili jedva pokretni muškarci, nekadašnji mužjaci, očevi, sinovi, nečije ljubavi.
Nikad te sestre, koje nam pomažu pri najjednosta-vnijim dnevnim potrebama, ne bi pomislile koliko pa-cijent ležeći može saznati o njima, slušajući im korake i glasove, gledajući im lica, oči i ruke. “

Kontrast između žive misli i mrtvog, odumirućeg tela proteže se kroz radnju romana i kroz živote glavnih junaka priče – između dana sreće i dana neizrecive tuge, između žive ljubavi i tragičnih smrti, između sunčanih dana, pesme ptica i tužne tišine grobova…
I u ovom, kao i u prethodnom romanu, Meliha daje „recept“ po kome se živi i koji „leči“ od životnih udara-ca…Pušta glavne junake da odboluju svoje ljubavi, tra-gedije, da oproste surovom životu da, kad otpuste sav jad, otvore srca za novu sreću… A zar nisu tuga i bol, ljubav i sreća dve strane iste medalje – život sam?
„Veče je prolazilo, a ja sjedila u očevoj fotelji, prvi put nakon mnogo godina zadovoljna i sretna kako mogu biti,ne očekujući ništa puno, a očekujući neku promjenu za koju je vrijedno jutrima otvoriti oči.
Prolazila sam kroz sobe sa rukama na grudima, kao da prvi put gledam zidove, zavjese, namještaj i slike na zidovima, ornamente sa pažnjom i ukusom odabrane. Slatki miris cimeta je visio u kuhinji, kao da je majka jutros pekla štrudlu s jabukama.
Šetala sam i očima skupljala detalje, pomjerala jastučiće jer mi je bilo nekako važno kako su aranžirani.
Prvi sam put, nakon nekoliko godina sa intereso-vanjem i nekom vrstom ovisničke ljubavi potomka, pripadala ovom ambijentu. Bila sam svoja.“
Poseban segment ove priče je porodica. Meliha kroz misli svojih junaka jasno iznosi svoj stav da je u vre-menu opšteg otuđenja, porodica najvažniji deo društva . Junaci priče trpe tragedije, gube porodice igrom ili voljom Sudbine, ali im ta ista sudbina na put šalje ljude koji postaju novi članovi porodice… Čak će i Eva, me-dicinska sestra koja neguje gospodina Ronija, i koja ostaje bez muža, postati deo porodice gospodina Ronija, nakon njegove smrti. Nekakvim nepisanim testamentom Sudbine – porodica se nasleđuje, ali mogu da je naslede samo ljudi koji u sebi gaje empatiju i ljubav prema bližnjem svom…

„Eva mi ljubi ruke po kojim padaju suze. Njena kosa umorno pada na moje lice. Gledam joj ruke ogru-bjele od jeftinog tečnog sapuna kojim se sistematski ribaju stotinama puta u toku radnog vremena.
Glas joj zapinje kroz šapate kojima me uvjerava da je dobro, da će biti dobro, pa pokušavam skrenuti misao koja se zalijepila za njeno lice nagnuto nad zdjelicom kaše koju mi nudi, još samo zalogaj.
I prvog dana mog boravka u ustanovi, kad je kao lahor ušla u moju sobu i koketno pitala:
„Jeste li spremni za mene, gospodine Ronald?“
Kasnije me je oslovljavala bliskije, sa „gospodine Rony.“
Volim te, draga moja. Ostani dobro i jednom snažno voli, slao sam joj poruku…“
…
Lako ćete se indetifikovati sa nekim od junaka ove priče ili sa nekom životnom situacijom u koju upadaju naši junaci. Meliha ima dar da posmatra ljude, te otud i dar da pripoveda.
Misao , kao i život teče neprekidno do trenutka kad je remete, u slučaju gospodina Ronija, jednostavne juta-rnje radnje – presvlačenje, hranjenje… Život teče svo-jim tokom dok taj tok ne poremeti iznenadni udarac sudbine i on krene u sasvim drugom pravcu… Ali se i misao i život nastavljaju… Otuda naslov.
Neću dalje ni raščlanjavati ni citirati Melihin roman… Prepustiću se mislima i osećanjima koje je ovaj roman u meni izazvao. i toplo ga preporučujem svim ljubiteljima pisane reči… Uživajte u zreloj reče-nici, u daru da se u vidu monologa (sa vrlo malo dijaloga) ispričaju životi i sudbine nekoliko junaka ove priče i neka vam niko NE REMETI MISLI koje će se množiti u vašim glavama nakon čitanja.

Milena Vučković
Paraćin, 30. 04. 2019.